Laguna - Bukmarker - Dušan Vesić: Sloboda danas više nikome nije potrebna - Knjige o kojima se priča
VestiIntervjuiPromocijeAkcijeKnjiževni klubPrikazi#knjigoljupci#TriRajkeVideoKolumneNagradeKalendar

Dušan Vesić: Sloboda danas više nikome nije potrebna

Autor knjige „Bunt dece socijalizma – priča o novom talasu“ Dušan Vesić, u kojoj je kroz priče o prevratu, povezivanju, prestrojavanju, euforiji, eksploziji i kraju, podsetio na mnoge muzičke, ali i političko-društvene priče bivše zemlje, u razgovoru za 021.rs pita se kako je moguće da danas nema nikoga ko bi opevao ovu našu nepravdu i ustao protiv nje.



Rok kritičar Dušan Vesić bio je srećni posmatrač nastanka novog talasa, najdirektniji svedok rađanja tog kultnog procvata muzičke scene bivše Jugoslavije koji danas ima obrise mitskog u celokupnoj eksjugoslovenskoj kulturi. Družio se sa akterima te scene, zujao po koncertima, okusio sve njene najblistavije i najdramatičnije trenutke. Danas kaže da ne može da sluša muziku iz tog vremena, čini ga depresivnim i potištenim. 

Vesić je nedavno u Američkom kutku promovisao svoju novu knjigu „Bunt dece socijalizma – priča o novom talasu“ (Laguna) nakon koje je u ritmu sitne kiše koja je dobovala po krovu iznad mesta gde se razgovorio zbio, govorio o tom „zlatnom vremenu“ u kojem se pravila minimalistička, a istovremeno emocionalno vrlo intenzivna muzika, o bendovima koji su imali izuzetno visoku autorsku kulturu, ali i ovom našem vremenu koje nema ni trunku te zlaćane prašine na sebi...

Povodom „Dece socijalizma“ na promociji ste rekli da se ljudi danas trude da izbrišu iz sećanja jedan period svog života, da bi mnogi bili srećniji ako bi mogli da izbrišu sve od 1945. do 1991. godine. Zašto je to tako? 

Ne svi, to rade u Hrvatskoj. Tamo bi da izbrišu period socijalizma, jer misle da je to nešto čega se treba stideti, o čemu ne treba govoriti. To je svesno ukidanje jednom narodu kvalitetnog dela njegove istorije, možda i njegovog najkvalitetnijeg dela. To je bezveze, jer po toj logici onda bi trebalo da se sruše svi hotele koji su napravljeni šezdesetih godina. To rade ljudi koji nemaju svoju istoriju, pa onda, kad nemaju oni, izbrisali bi svaku drugu.

U Hrvatskoj je naslov ove vaše knjige „Zamisli život“. Zašto? 

Izdavač je mislio da „Bunt dece socijalizma“ nije dobar naslov za Hrvatsku.

Za ovakvu vrstu štiva treba mnogo vremena, provedenog sa sobom i drugim ljudima, treba proveriti sećanje više puta, što je sigurno iscrpljujuće... 

Bilo je teško doći do podataka, jer polovina aktera tog vremena na onom je svetu, a druga polovina kao da jeste. Prilično sam umoran od rada na toj knjizi. Nije me umorilo pisanje, već sve ono što je potom došlo, što sve teže podnosim.

Podelili ste knjigu na nekoliko vrlo dobro struktuiranih naslova: prevrat, povezivanje, prestrojavanje, euforija, eksplozija i kraj. Tako bi se sve bitne promene u životu morale dešavati. Šta mislite, može li se tim redosledom, ili bar slično konciznim, ponovo desiti neki novi „novi talas“.

Ne. Ma ne, nikako. Ovo vreme je takvo kakvo jeste, puno svačega. U ono vreme – nije bilo ničega. Mogao si da se baviš muzikom ili sportom. Sport nije bio popularan kod devojčica kao danas. Nije bilo interneta, imao si dva TV kanala i ništa. Danas je deci teško dočarati vreme u kojem nije bilo ničega i onda je normalno da je muzika u tome mogla da bude važna. Danas muzika nije važna, ona je nešto što se događa usput. U naše vreme individualno osvajanje slobode imalo je smisla, bilo je ključno. Sloboda danas nikome više nije bitna. Ni klincima, oni danas jure da uđu u stranku, šta će im sloboda? Mi smo, svako na svoj način, pokušavali da učinimo svoju zemlju boljom. Današnje klince ova zemlja ne interesuje. 

U knjizi pominjete Broza i njegov despotizam pod kojim je ipak izašao taj „novi talas“. Kako bi se u tom smislu muzika dala kontekstualizovati sa potonjom vladavinom Slobodana Miloševića?

Ne smemo da zaboravimo da su na RTS-u, u vreme Miloševića, dakle tokom devedeseetih, paraleno išle tri rok emisije. Kad je prestao monopol jedne kuće, bilo je jasno da će doći do komercijalizacije.  

Bilo je to vreme kada su muzički urednici i vi muzički kritičari bitno uticali na tok te muzike, u vašim rukama su bile sudbine mnogih muzičara, od toga da li će ih urednici pustiti na radiju ili ne, šta ćete vi o njima napisati, zavisilo je da li će oni uopšte postojati. 

Neko kratko vreme da, ali publika gleda svoja posla i ima svoj ukus. Mogli ste vi da napišete bilo šta, da nekog nahvalite, ali ako to nije ukus publike – džaba. Ja čak imam teoriju da muzički ukus u popularnoj muzici ni ne postoji. Da se ljudi opredeljuju prema svojim trenutnim emocijama u odnosu na to nešto što im se nudi. Svako se svojom emocijom hvata za određenu muzičku priču. Mogli smo mi, a možemo i danas, da pričamo šta hoćemo, publika ima svoju emociju i ide za njom, a ne za onim što diktira kritičar.

Mi smo od muzike uvek pokušavali da napravimo nešto više od onog što ona u stvari jeste. I verovali da to tako treba. U stvari nije tako. Muzika je nešto po čemu se mi određujemo na onaj način na koji treba da se određujemo prema umetnosti: da li nešto osećamo, ili ne. 

Da li je tada bilo neke cenzure ili autocenzure?

Nije bilo cenzure. Političari su se bavili sobom, svojom foteljom i guzicom, zapravo bunt tog vremena nije bio usmeren ka njima, protiv tog sistema. Bunt je bio levičarski. Scena se nije borila protiv sistema. Rokenrol je bio jugoslovenska ideja, on je držao do te zajedničke zemlje, bio je nešto što je objedinjavalo zemlju i zato vlast nije smela da se pobuni protiv njega. Bilo je tu drugih problema, rokenrol nije bio problem. 
Bendovi koji su se pojavili tada hteli su bolji svet. Mislim da je postojao osećaj da je socijalizam okej društveni sistem, ali da ga treba samo malo popraviti. Rokeri su hteli da se počne razgovarati o nekim temama: oko nas je bilo sve više narkomana, homoseksualaca, kriminalaca, o tome su želeli da govore. Nismo mi imali ideju šta bi moglo da dođe posle Broza i njegovog despotizma. Verovali smo da će socijalizam trajati večno. Mislim da je režim u to vreme cvikao samo od disidenata i književnika. Mi rokeri bili smo nezanimljivi za njih. 

Ne verujem ja da smo mi kritičari nešto mnogo značili za te muzičare. Sada kad pogledam šta smo pisali u to vreme, sramota me, jer pisali smo toliko gluposti, i iz neznanja, i iz mladosti, ostrašćenosti muzikom, a ponekad i iz ličnih razloga jer smo imali lične odnose sa muzičarima koji su kvarili naše pisanje.

Ne možeš biti dobar kritičar ako u „Šumatovcu“ sediš i piješ sa Bajagom ili sa „Disciplinom kičme“, a onda ideš da pišeš kritiku o njihovim nastupima. Nismo mi tada imali taj čisto profesionalni odnos. Mi smo i onda bili mala zemlja za tu vrstu objektivne kritike, a tek smo to sada. Šta je, uostalom, iko od nas tada znao o životu?!
 
Kako su u toj podeli karata prošla novosadska „deca socijalizma“?


Dobro su prošli. Novi Sad je bolje prošao od mnogih drugih velikih gradova. Imao je dva ozbiljna novotalasna benda, a imao je i jednu veliku grupu novog talasa – „Laboratoriju zvuka“. Ona, međutim, nije bila deo scene. Volim „Laboratoriju“, ona nije bila samo bend, već umetnički projekat.

U kojim su se klubovima rađale najbolje muzičke priče: u „Kulušiću“, „Jabuci“, SKC-u, „Zvečki“? Od čega je to zavisilo?

Dešavale su se svuda, a zavisilo je isključivo od zgodnih devojaka. Zagrebačka „Zvečka“ je, na primer, postala kultno mesto jer su tamo dolazile balerine iz Hrvatskog narodnog kazališta, a ovi mangupi muzičari bi tamo išli samo da ih odvuku u krevet. Može da priča šta ko hoće, ali tako je bilo. 

Koji je svejugoslovenski bend vama najbliža muzička priča? 

Ako mislite ukupno, onda „Bijelo dugme“. To je najveći bend na svetu koji nije pevao na engleskom. Meni je bilo važno da vidim to iz prve ruke. Bio sam na svim njihovim beogradskim koncertima i još nekim po regionu, Sarajevu, Zagrebu. Oni su napravili, utrli put za sve što će potom doći, za „novi talas“. Veliko bi pitanje bilo šta bi bilo od „novog talasa“ da „Bijelo dugme“ nije pokazalo da se može živeti od toga. Jedno vreme sam čak bio deo šire porodice „Dugmeta“, što me čini posebno ponosnim. 

U kom smislu deo šire porodice?

Ne smem da pričam previše. Možda bi se Bregović naljutio. U „Bijelom dugmetu“ su, od početka do kraja, odlučivale dve osobe. Jedna je bio Bregović, a druga sam bio ja u nekim trenucima. Nikada Bregović nije poništio neku moju odluku.  To je najveći domet u mom životu. Ne znam šta sam veće od toga radio. 

Možete li danas da slušate muziku iz tog vremena? Neke ljude ona danas čini ranjivim, i dalje ih uznemiruju priče o akterima koji su tragično završili.

Ne uznemiruju me, suviše sam dugo u svemu tome i oguglao sam. Uznemiruje me samo i dalje Magina sudbina (Margita Stefanović) koja nije do kraja jasna. Ovo drugo mi je već sve i dosadilo, stalno jedno te isto vrti se desetine godina. Te priče o odlascima najboljih prepatetične su mi i ne mogu da ih slušam.

Što se te muzike tiče, ona me danas čini depresivnim. Negde kad dođem, pa ljudi hoće da mi učine i puste nešto iz tog vremena, ja se naježim. Čini me potištenim. U nekom periodu mi je davala energiju, ali sada mi je odnosi. Valjda se i mi menjamo kroz vreme. Sad sam u takvom raspoloženju, a možda to ne znači da neću biti u nekom drugom. 

Govoreći na promociji o tome kakvi su muzičari bili u pojedinim bendovima, bili ste veoma oštri prema „Prljavcima“, rekli ste da nisu imali veze sa sviranjem, uostalom kao i svi ostali bendovi, dodali ste, a onda se moderator promocije Vitomir Simurdić nadovezao rečima da su najveći problem jugoslovenskog rokenroka bili pevači, jer ih je u celoj zemlji bilo svega tri, a njih je „potrošio“ Kornelije Kovač – s čim ste se vi složili. Šta znači to „da ih je potrošio“? 

Ma niko nije znao da svira, ni u „Prljavom kazalištu“, niti u bilo kom drugom bendu. Trebalo je da ih čujete na probama, bili su kazna za uši. Zvuk bi dobijali tek u studiju. 
 
To što je Kornelije radio je toliko bezveze da mi je stvarno žao tih ljudi.  Strašno je bilo koliko je ta „Korni grupa“ bez veze.  Evo, posle 100 godina, kad se podvuče, šta je ostalo od „Korni grupe“?!

Ispostavlja se da se scena formirala bez pevača i bez ozbiljnih muzičara! Kako se onda uopšte formirala?

Kad imaš bend koji ne zna da svira, kad imaš ekipu koja nikako ne ume da se sastavi, moraš imati čoveka koji to ume, a to su umeli producenti. Važan trenutak za scenu bili su baš oni. Oni bi sakupili te ideje, formirali ih i zaokružili kao projekat, poziciju, ploču, jer muzičari to nisu umeli. Ivan Piko Stančić je u tom smislu bio neprikosnoven, zaslužan je za proboj mnogih bendova od „Prljavaca“, kojima je bukvalno popravljao tekstove, brinuo od metrike do okupljanja benda u studiju ili probi.

On je zaslužan za postojanje „Psihomodo popa“, „Filma“, „Idola“, „Električnog orgazma“, „Parnog valjka“. Do njega pesme tih bendova bile su nedefinisane. Kad bi ih Piko uzeo u svoje ruke, sve bi dobijalo smisao.

Ko je od njih tada bio najzanimljiviji na koncertima?

„Električni orgazam“ bio je zanimljiv samo zbog Gileta, koji je bio potpuno l - u - d. „Šarlo“ je jednom bio super, drugi put katastrofa jer su svirali u inat jedan drugom. Videlo se tačno u kojoj su fazi međusobnih odnosa. Namerno se raštimaju i lupaju po instrumetnima do iznemoglosti, tako da se to nije moglo slušati. Ponavljam, producenti su zato postali prevažni, naročito za hrvatsku scenu, ali i za ovdašnju: Piko je bukvalno napravio „Idole“ i „Orgazam“, a Hus je zaslužan za „Haustor“. 

Govorite u knjizi da je generaciju koja je svirala do iznemoglosti, najmanje 150 koncerta godišnje, nasledila generacija koja je sklopila pakt sa medijima, odnosno počela da manipuliše njima. 

Sviralo se zaista do iznemoglosti. Utrpaju te u kombi iz koga izlaziš samo da odsviraš koncert. Posle se sviralo mnogo manje, Mislim da „Haustor“ nije imao 10 svirki u životu. „Azra“ bi svirala nešto po Dalmaciji, Slavoniji, došli bi do Beograda, vrlo retko se išlo istočno. „Film“ je ostao isključivo u gradovima. Svi bi obavili Vojvodinu, to bi im bilo važno. Nisu svirali samo po selima, jer bi ih tamo sigurno izbumbali.

A kako doživljavate bendove koji su naslednici te scene „Kud Idijote“, „Hladno pivo“, „Let 3“?

„Hladno pivo“ ne volim. Oni su dobri na koncertu. A ovi ostali su nastavljači novog talasa: „Idijoti“ su bili zanimljivi, a „Let 3“ zabavan.

Kakva vam je ova posve nova scena: „Buč Kesidi“, „Ljubičice“, na primer?

Nemam obavezu prema sebi da slušam nove bendove. Niko me ne plaća za to. Nemam živaca da dane i dane provodim tražeći nešto dobro u tome, jer sve je uglavnom loše. 

A šta onda slušate?

Oduvek sam slušao svu muziku, i domaću i stranu. Nikada u životu nisam bio žanrovski ostrašćen i mislim da mi je to najveći kvalitet u životu.  Nisam imao starijeg brata ili sestru da me maltretira i da mi sugeriše ukus, sam sam se mogao razvijati i slušati šta sam hteo. Baš svašta, od – do. Sve što mi je dolazilo pod ruku, ali sam se emotivno pronašao u rokenrolu. 

Da li onda razumete i one koji slušaju Karleušu, pa onda skoknu na „Exit“ da čuju Dejvida Getu?
 
Šta ja ima da razumem ili ne, ako je to njima u redu?! To je njihova stvar. Ni mojoj majci nije bilo ok kad ja krenem da puštam nešto, pa šta? Ovo je vreme takvo, deca ne idu na „Exit“ da slušaju muziku, već da se provedu. Osim toga, taj osećaj masovne pripadnosti, koji je odlika najboljih godina našeg rokenrola, danas se može doživeti samo na „Exitu“.

Gde je bunt danas? Nema ga u muzici, ima li ga igde drugde u umetnosti, teatru, književnosti?

Nigde. Nema ga nigde. Naša savremena književnost je katastrofa, već godinama pokušavam da pročitam dobar domaći roman. Mene čudi što danas bunta nema, jer je nepravde toliko da ne možeš verovati da se niko ne buni. Nikoga nema ni ko bi je opevao, a ni ustao protiv nje. Da to učini kao što je radio Štulić. Ne umem sebi da objasnim zašto na to važno pitanje za sada nema odgovora. 
 
Autor: Snežana Miletić
Izvor: 021.rs


Podelite na društvenim mrežama:

Povezani naslovi
knjige zanimljiva pitanja i odgovori o planeti zemlji, biljkama i sunčevom sistemu u prodaji od 1 decembra laguna knjige Knjige „Zanimljiva pitanja i odgovori“ o planeti Zemlji, biljkama i Sunčevom sistemu u prodaji od 1. decembra
29.11.2021.
Može li automobil da ide na čokoladni pogon? Kako nastaje duga? Zašto pčele imaju korpice? Zašto je banani potreban šišmiš? Koliko je astronauta hodalo po Mesecu? Od čega je napravljeno Sunce? ...
više
ključni principi poslovne filozofije osnivača amazona laguna knjige Ključni principi poslovne filozofije osnivača Amazona
29.11.2021.
U zbirci tekstova Džefa Bezosa „Smišljajte i istražujte“ – njegovih jedinstvenih i izuzetno originalnih godišnjih pisama akcionarima, uz brojne govore i intervjue koji pružaju uvid u Bezosovo poreklo,...
više
novih pet priča jua nesbea ostrvo pacova i druge priče u prodaji od 1 decembra laguna knjige Novih pet priča Jua Nesbea – „Ostrvo pacova i druge priče“ u prodaji od 1. decembra
29.11.2021.
Poigravajući se žanrovima, u novoj zbirci priča Ju Nesbe ispituje šta pokreće i određuje sudbinu čoveka kao pojedinca, ali i jedinke u društvu – ima li mesta za ljubav, saosećanje i pravdu čak i u eks...
više
knjiga nedelje molitva za ovena minija  laguna knjige Knjiga nedelje – „Molitva za Ovena Minija“
29.11.2021.
Za svoje članove Laguna uvek ima dobre vesti! Svake nedelje jedan od aktuelnijih naslova proglašavamo za knjigu nedelje. To znači da će naši članovi samo te nedelje moći da kupe Knjigu nedelje sa spec...
više

Naš sajt koristi kolačiće koji služe da poboljšaju vaše korisničko iskustvo, analiziraju posete sajtu na sajtu i prikazuju adekvatne reklame odabranoj publici. Posetom ovog sajta, vi se slažete sa korišćenjem kolačiča u skladu sa našom Politkom korišćenja kolačiča.