VestiIntervjuiPromocijeAkcijeKnjiževni klubPrikazi#knjigoljupci#TriRajkeVideoKolumneNagradeKalendar

„Đavo i njegovi anđeli“ – 18 vekova vladavine đavola

Do pojave prosvetiteljstva, hrišćanskom Evropom dominirali su verovanje u đavola i strah od veštica. Kurt Flaš u svojoj knjizi ukazuje na činjenicu da se Antihrist tek od Geteovog Mefista seli u domen umetničkog stvaralaštva.

Kurt Flaš nam je izvanrednom knjigom objasnio zašto više nije hrišćanin. Ništa drugo se nije ni moglo očekivati od jednog stručnjaka za srednji vek, koji je veći deo života posvetio proučavanju hrišćanskih izvora. Zato nikoga ne iznenađuje to što ovaj osamdesetpetogodišnjak danas izjavljuje: „Ne verujem u đavola.“

Unapred se moglo pretpostaviti da će njegova „nova biografija đavola“ samo ovlaš dotaći ravan narodnog sujeverja. Topografija pakla, satanini dvori, njegovi rogovi, rep i pohotna priroda, Valpurgijska noć i veštičarenje ostaju na marginama diskusije. Ono što ovog istoričara filozofije zaista interesuje jesu istorija i evolucija misli o đavolu, kao i promišljanja poznatih i manje poznatih filozofa i teologa.

Flaš naročitu pažnju poklanja teolozima Avgustinu (354-430) i Tomi Akvinskom (1225-1274), čija su učenja danas očišćena od sujeverja i rado im se pripisuje visoki nivo spekulativnosti. On ubedljivim argumentima ukazuje na činjenicu da su upravo najuticajniji autoriteti hrišćanske crkve omogućili đavolu da se odomaći u istoriji i društvu. U Avgustinovom opusu, reč Diabolus se pojavljuje 2615 puta. Ovaj episkop iz Hipona izričito je zabranjivao likovne predstave palog anđela, ali je upravo on u crkveno učenje uveo ideju o đavolu kao jednoj vrsti supstance ili ličnosti i time dao legitimitet verovanju u njegovo postojanje. U spisima je insistirao na tome da  ulazak u ovaj svet nečastivom omogućavaju pre svega žene slabog karaktera, koje seksualno opšte i sklapaju ugovore sa njim. Na taj način je kodifikovao viševekovnu demonizaciju seksualnosti u hrišćanskom svetu. Podelio je svet na božje i đavolje carstvo i tvrdio da veći deo čovečanstva trpi večne muke u utrobi pakla.

Dok đavo za Avgustina nije predstavljao ništa više od „vazdušne životinje“, od 13. veka hrišćanski autori počinju da mu pripisuju čisto duhovnu prirodu. Zahvaljujući učenju dominikanca Tome Akvinskog, on dobija status nematerijalanog, besmrtnog duha. Uprkos tome, ne oduzima mu se titula gospodara pakla, fizičke lokacije namenjene izvršenju kazni, realno postojećeg vatrenog jezera u kome večno plivaju duše grešnika. Flaš se više puta vraća ovoj kontradikciji, pitajući se kako je moguće da jedno čisto duhovno biće može imati veze sa materijalnim aspektima stvarnosti poput ugovora o prodaji duše, vatrom pakla, veštičjim ritualima, odnosima žena sa „crnim“ anđelima?

Ozloglašeni „Veštičji čekić“

Avgustin i Toma Akvinski su omogućili da strah od đavola pusti korene među hrišćanskim stanovništvom i prokrčili put progonima veštica, koje je inkvizicija uglavnom predstavljala kao sudske procese protiv jeretika. Zasnovan na učenju Akvinskog, ozloglašeni „Veštičji čekić“ dominikanca Hajnriha Kramera postao je osnova „programa istrebljenja, iza koga su stajali naučno opravdanje, papski blagoslov i podrška države“. Između ostalog, taj spis je učio inkvizitore da budu nemilosrdni u progonima žena i otporni na njihove suze.

Ni renesansa ni reformacija nisu doprinele da se svet oslobodi straha od đavola i veštičarenja. Flaš priznaje da je i sam bio iznenađen činjenicom da do najvećih progona nije došlo u srednjem veku, već tokom velikih talasa religiozne panike između 1430. i 1700. Čak i ako ne postoji, đavo je uvek bio moćna istorijska figura. Naročito u nesigurnim vremenima, kada je podizao borbeni moral i podsticao jedinstvo stanovništva u otporu neprijateljima i nevernicima: „Hunima, Katarima, Saracenima, Mongolima, Turcima i komunistima“. Odavno je otkriveno da se nečastivi i njegovi anđeli mogu koristiti i u političke svrhe. Još nas Jovanovo jevanđelje uči da su Jevreji „deca đavola“.

Avgustin i Akvinski su pritom mogli poći sasvim drugim putem. Avgustin se, recimo, mogao ugledati na ranog hrišćanskog teologa Origena, čije učenje o sveopštem spasenju bi potpuno ispraznilo pakao. Toma Akvinski je pak podrobno proučio spise Aristotela i Avicene, koji nikada nisu čuli za đavola. Kako je moguće da je ovaj marginalni lik iz Starog zaveta postao tako moćna figura u hrišćanstvu? Razlog je u tome što u Novom zavetu satana stupa na pozornicu u punom sjaju, a borba protiv njega je ta koja suštinski određuje sudbinu Hrista: Isus nastupa kao izlečitelj i isterivač đavola, on proteruje demone i leči zaposednute.

Drugi deo Flašove knjige posvećen je procesu oslobađanja hrišćanske Evrope iz kandži ovog verovanja. Od sredine 18. veka, prosvećeni filozofi, teolozi i pravnici postepeno počinju da se distanciraju od religije. Naročito velika imena poput Rusoa, koji izjavljuje: „Razum mi govori da bog koji većinu čovečanstva osuđuje na večne muke u paklu, nije bog.“ Potiskujući religiju u domen privatnog, on seli pakao u čovekovo srce: radikalno zlo nalazi se u nama samima. U Geteovoj viziji religije, koja poistovećuje Boga i ljubav, jednostavno nema mesta za metafizičkog antagonistu.

Potonuće đavola na nivo metafore u svakodnevnom životu, dovelo je do njegovog trijumfalnog prodora u svet pozorišta, književnosti i filma. Flaš kao primer navodi Geteovog Mefista. Faustov saputnik je domišljati cinik, spreman da svakoga liši iluzija i maski, ali ne i iskonsko zlo ili „antibog“.

Trijumf nauke

Iako je uspeo da nadživi verovanje u veštice, a zatim nekako životario kroz 18. vek, đavo je u Evropi danas mrtav, poručuje Flaš. On navodi brojne dokaze „sa terena“: trijumf prirodnih nauka, činjenicu da je medicina objasnila pojavu „zaposednutosti“, prevazilaženje verovanja u božansku inspiraciju istorijsko-kritičkim tumačenjem religioznih tekstova, pa čak i novi odnos prema ženi, koja se više ne tretira kao intelektualno i moralno inferiorno stvorenje.

Danas samo fundamentalisti i vatikanski Magisterijum „često i sa ubeđenjem govore o đavolu“. Papa Jovan Pavle II je 1998. obnovio ritual egzorcizma, koji potiče iz 1614. Čak ni dobrodušni papa Franja ne odustaje od priče o satani kao Božjem neprijatelju. Iako ga je proglasio mrtvim, Flaš na kraju knjige ipak priznaje da „Hrišćanstvo sa đavolom deluje zastrašujuće, ali hrišćanstvo bez đavola podseća na nezačinjeno jelo“.

Autor: Mihael Majer
Izvor: tagesanzeiger.ch
Prevela: Jelena Tanasković


Podelite na društvenim mrežama:

Povezani naslovi
čitajte bez ograničenja besplatna isporuka preko sajta www laguna rs laguna knjige Čitajte bez ograničenja! Besplatna isporuka preko sajta www.laguna.rs
08.07.2020.
Knjiga će uvek naći put do vas! A posebno predstojećeg vikenda kada na sve porudžbine preko sajta www.laguna.rs važi besplatna isporuka na teritoriji Republike Srbije bez obzira na iznos. Akcij...
više
bukstagramer koji grmi  laguna knjige Bukstagramer koji „grmi“
08.07.2020.
Džejms Trevino ima 24 godine i iz Rumunije je. Poseduje preko hiljadu knjiga koje delom pripadaju njegovom ocu, a delom ih sam kupuje onlajn, a onda se igra njima i pravi sjajne fotografije. Njegov In...
više
njegovo veličanstvo knjigoslastičarstvo laguna knjige Njegovo veličanstvo – knjigoslastičarstvo
08.07.2020.
Da su knjigoljupci spremni na različite izazove, vratolomije i ludorije kada su knjige i čitanje u pitanju – to već znate. Inače ne biste čitali ovaj tekst. U potrazi za atraktivnim sadržajem, naiš...
više
ekskluzivno nova priča mirjane bobić mojsilović laguna knjige Ekskluzivno: nova priča Mirjane Bobić Mojsilović
08.07.2020.
U iščekivanju novog romana Mirjane Bobić Mojsilović, danas vam poklanjamo njenu još neobjavljenu priču. KIŠA  „Dobro jutro.“ Odmah sam se trgla. Bila je to prva rečenica koju sam ...
više

Naš sajt koristi kolačiće koji služe da poboljšaju vaše korisničko iskustvo, analiziraju posete sajtu na sajtu i prikazuju adekvatne reklame odabranoj publici. Posetom ovog sajta, vi se slažete sa korišćenjem kolačiča u skladu sa našom Politkom korišćenja kolačiča.