VestiIntervjuiPromocijeAkcijeKnjiževni klubPrikazi#knjigoljupciVideoKolumneNagradeKalendar

Đan Domeniko Borazio: Palijativna medicina može mnogo više od pukog ublažavanja bolova

„Diskusija o asistiranom samoubistvu je dimna zavesa, jedan veliki manevar za odvraćanje pažnje“, kaže lekar palijativne medicine Đan Domeniko Borazio, „jer odvraća pažnju od istinskih opasnosti na kraju života.“ Uprkos tome, Borazio se zalaže za zakon koji bi u izuzetnim slučajevima dopuštao suicid uz lekarsku pomoć.

Između ostalog i zato da bi se konačno okončala debata koja se vodi u nemačkom Bundestagu.
 
Svukao je crni sako i obukao džemper. Sedi na tapaciranoj stolici, u kafeu odmah u neposrednoj blizini ciriške glavne železničke stanice, a džemper mu je narandžaste boje koja zrači dobro raspoloženje, kao da hoće da unese malo svetla u jesenje sivilo. Kao da bi ta boja trebalo da bude neka vrsta kontrasta temi o kojoj ćemo u ovom ciriškom kafeu razgovarati - umiranju. I kao da ta boja treba da prenese svojevrsnu poruku: da je umiranje veoma povezano sa životom.



Đan Domeniko Borazio u to čvrsto veruje. Zbog toga je postao lekar palijativne medicine, jedan od najpoznatijih u svetu. Kad nemački Bundestag započne diskusiju o zakonu o lekarskoj pomoći pri suicidu Borazio, doduše, neće biti lično prisutan u tom visokom domu, ali jedan deo njega će sigurno biti tamo. Ovaj pedesetdvogodišnji lekar je, naime, zajedno sa još trojicom stručnjaka za medicinsku etiku, dao svoj predlog nacrta zakona. A ako nas nagoveštaji ne varaju, ovaj zakon bi, nakon temeljne rasprave, mogao da bude donet za oko godinu dana. Boraziju je tako nešto jednom već pošlo za rukom. Kad je 2009. nemački Parlament doneo zakon po kome pacijent ima pravo da sastavi pismeni dokument kojim zahteva da ga u slučaju udesa ili najteže bolesti održavaju u životu svim medicinskim sredstvima, Borazio je imao izvesnog uticaja na to. Njegova knjiga „O umiranju“ u međuvremenu je prodata u više od 150.000 primeraka i postala je pravi bestseler, a u oktobru ove godine predstavio je i drugu „Smrt po sopstvenoj odluci“.
 
Veruje da plač i smeh idu zajedno
 
Borazio je duboko uveren da plač i smeh, život i smrt imaju jako mnogo zajedničkog i da zapravo idu zajedno, a to dokazuje i svojim životom. Na primer, upravo sada, u Cirihu, neposredno pre nego što je seo s nama u kafe, dok je na sebi još imao crni sako, Borazio je održao  predavanje u gradskom Muzeju umetnosti. Za govornicom je stajao potpuno opušten, govorio je otvoreno i slobodno, šalio se s publikom u prepunoj dvorani. Među 500 slušalaca nije bilo nimalo smrtne ozbiljnosti, nikakve potresenosti u suočavanju sa smrću. Upravo to je, naime, ono o čemu on govori, ali s takvom lakoćom i uz takve igre reči, da se dvoranom širi neslućena vedrina, kao da prenosi neku radosnu poruku. A on to zapravo i čini. Jer su njegove reči usmerene protiv svakog straha, protiv straha da umiranje predstavlja samo bol, užas i jad. Jer ukazuje na puteve i izlaze koji vode odatle. I pokazuje da se takvi izlazi ne otvaraju samo kroz asistirano samoubistvo, pomoć pri suicidu, ili čak aktivnu pomoć pri umiranju, ubijanje pacijenta na njegov zahtev, već na njegovom stručnom području, u palijativnoj medicini. A ona može mnogo više od pukog ublažavanja bolova.

Dok sada u kafeu govori o toj temi, Đan Domeniko Borazio, koji je zapravo ljubazan i promišljen čovek blagog lica sa crnom bradom, postaje i pomalo nestrpljiv, pa i pomalo gnevan.

Zato što se već tako mnogo godina bori protiv svođenja palijativne medicine na puko ublažavanje bolova. „A pritom bolovi kao tema čine samo šestinu delatnosti palijativne medicine“, kaže on. Jednako važno, a često i važnije je, međutim, smatra Borazio, da se shvati psihičko stanje čoveka koji umire, njegovo kulturno poreklo, njegove duhovne potrebe. A za to postoji jedan sasvim jednostavan metod. „Slušanje“, kaže Đan Domeniko Borazio, „slušanje i slušanje“. I čak nam odmah objavljuje i jedan celoviti lekarski kredo: „Medicina budućnosti biće medicina koja sluša, ili je više neće ni biti“, kaže on. Navodi reči filozofa Serena Kjerkegora: „Ako nekome hoćemo da pomognemo, najpre moramo da ustanovimo kakvo je njegovo stanovište. To je tajna brige o ljudima.“

Pritom je, zapravo, student medicine Borazio lekar palijativne medicine postao tek igrom slučaja. Borazio je odrastao u Milanu, a pošto su ga njegovi evropski nastrojeni roditelji dali u tamošnju nemačku školu, nemački govori savršeno, bez imalo italijanskog naglaska. To je bio odličan preduslov da za mesto na kome će studirati odabere Univerzitet u Minhenu. Pritom, zapravo, uopšte nije ni hteo da postane lekar, već - prema sopstvenim rečima - „laboratorijski pacov“, istraživač koji se bavi neurobiologijom.

Ali onda se desilo nešto što je potpuno izmenilo njegov profesionalni put. Godine 1989. je - pošto je izvesno vreme radio kao naučnik na Institutu Maks Plank - dobio je zadatak da na Neurološkoj klinici minhenskog Univerziteta Ludvig Maksimilijan otvori specijalnu ambulantu za ljude koji boluju od nervnog oboljenja ALS. A pošto je ALS neizlečiva bolest, počeo je da pacijentima i njihovim porodicama nudi najbolju moguću lekarsku pomoć, negu i pažnju, koja je obuhvatala i ublažavanje simptoma. Kad je o tome ispričao kolegi koji je ranije radio u hospicu za smrtno bolesne pacijente, on mu je rekao: „To što radiš sa svojim pacijentima obolelim od ALS je palijativna medicina.“ „Palijantivna???“,  začuđeno je upitao Borazio Nešto o čemu nikada nije čuo pretvorilo se u njegovo životno delo.

Đan Domeniko Borazio je stupio na novo tle, oformio je palijativnu službu u Minhenu, pošto je bio prvi čovek koji je habilitirao, to jest stekao pravo da predaje u istoriji Medicinskog fakulteta na Univerzitetu Ludvig Maksimilijan, a onda uzeo godinu dana neplaćenog odsustva radi vaspitanja svoje ćerke. Po povratku s ovog odsustva, u potpunosti se posvetio palijativnoj medicini. Angažovao se na njenom širenju i poboljšanju, 2006. je postao redovni profesor u Minhenu, a 2011. na Univerzitetu u Lozani. Dve godine pre toga, palijativna medicina je konačno uključena u studije medicine kao redovni predmet. I to je bila njegova zasluga.
 
Govori jedan sat, dva sata, četiri sata.
 
Đan Domeniko Borazio je borac. To se vidi i u ciriškom kafeu. Bez ikakvih kočnica, a svakako i nezaustavljivo, o svojoj temi počinje da govori sa strašću. Govori jedan sat, dva sata, četiri sata, a ni na trenutak ne deluje umorno. Srećom, prethodno nas je upozorio: Italijan je i zato rado i mnogo govori. On veruje u sebe, a svoje reči potkrepljuje gestikulacijom. I to je doneo sa druge strane Alpa, sa svojim italijanskim poreklom.

Dok govori ostaje veran svom principu, da su vedrina i ozbiljnost rođene sestre. Misli su mu kraj bolesničke postelje, u politici i medicinskoj etici, ali odmah zatim se dotiču i lepših strana života: zapravo bi najviše voleo da je postao dirigent, ali pošto na jedno uvo uopšte ne čuje, to je ostalo samo pusta želja. Ipak je, međutim, upoznao velike dirigente, Karlosa Klajbera, Klaudija Abada („Plakao sam kad je umro“). A sebi je priuštio bar to da uči pevanje i da školuje glas. Priča nam kako je kao student svakih nekoliko dana išao u Narodno pozorište u Minhenu - naravno uzimao je najjeftinije karte, za stajanje - i kako je svojevremeno slušao kad je Klajber dirigovao na izvođenju „Tristana“ u milanskoj Skali. Muzika je svojevrsno more, a Đan Domeniko Borazio se otisnuo daleko na njegovu pučinu.
 
Gotovo da je šteta što moramo da ga vratimo u stvarnost. Ali konačno moramo da porazgovaramo i o nemačkom Bundestagu i o zakonu o asistiranom samoubistvu. A on na to kaže: „Ma znate, to sa asistiranim samoubistvom je zapravo precenjen problem“. Kako, molim? Ne vode li se već godinama širom zemlje žestoke polemike i sporovi o tome, uz mnogo emocija? Međusobno se sukobljavaju lekari, pravnici, sveštena lica. Borazio smatra da problem leži upravo u tome. Da se značaj te teme sasvim besmisleno preuveličava. A da bi svoje mišljenje dokazao, iznosi brojke: u zemljama u kojima je asistirano samoubistvo dozvoljeno, procenat ljudi koji na taj način okončaju život iznosi oko 0,2 do 0,7 odsto svih umrlih. Zanemarujuće malo. I zbog čega se onda oko toga spori tako istrajno, tako ideološki? „Zbog straha brojnih ljudi da bi im na kraju života takav izlaz mogao biti potreban, a neće im biti na raspolaganju. I zbog preteranog uplitanja medija“, veruje Borazio. Ali zašto se onda sa svojim nacrtom zakona uputio na prvu liniju fronta tog sukoba? „Da bi se debata okončala razumnim rešenjem“, kaže Borazio. „I da bismo konačno počeli dagovorimo o onome što je važnije.“ Nacrt zakona vodi računa o potrebama obeju strana. To je možda i tačno, jer je ovaj nacrt zakona mudar. On, naime, vodi računa o potrebama obeju strana u sporu. O onima koji propise hoće da liberalizuju, i o zagovornicima strogih propisa. Pomoć pri samoubistvu, dakle samoubistvo uz pomoć osobe koja samrtniku obezbeđuje smrtonosni medikament, prema njegovom nacrtu zakona se, naime, izričito zabranjuje. Pa ipak, njegov nacrt ostavlja makar odškrinuta vrata koja vode ka tome: od ovog pravila bi trebalo da postoje i izuzeci, pod određenim preduslovima. Pacijent mora da bude neizlečivo bolestan i da mu očekivani životni vek bude veoma kratak. Pored toga, neophodno je, pre svega, da bude punoletan, sposoban za samostalno odlučivanje, i da ga dva međusobno nezavisna lekara obaveste o svim alternativama samoubistvu koje postoje. Zabranjena bi, dalje, ostala i takozvana aktivna pomoć pri umiranju, ubistvo osobe na njen zahtev. Upravo ovo poslednje je za Borazija naročito značajno. Njega, naime, izuzetno uznemiruje činjenica da je u zemljama u kojima je ovo ubistvo na sopstveni zahtev legalizovano, recimo u Holandiji, tokom proteklih godina broj ovakvih ubistava znatno porastao. Tamo gde je, naprotiv, dopuštena samo lekarska pomoć pri samoubistvu, nema pokazatelja da se broj takvih slučajeva naročito povećao. Očigledno je da nije isto hoće li smrtonosnu injekciju pacijentu dati lekar, ili će to, pri asistiranom samoubistvu, pacijent koji želi da umre morati sam da učini.

Borazio tvrdi da je podjednako važno i da nacrt zakona uspostavi ravnotežu između dva pola o kojima se vodi žestoka rasprava, prava na donošenje sopstvene odluke i brige o pacijentu. Autonomija pacijenata bi se poštovala, ali obaveza da prođu kroz savetovanje bi, istovremeno, pacijente voljne da izvrše suicid zaštitila od ishitrenih i nepromišljenih odluka. Pored toga, Borazio kaže i da je kraj bolesničke postelje veoma velikog broja smrtno bolesnih pacijenata stekao iskustvo da ljudi često uopšte neće sami da odluče o svojoj smrti, već bi tu brigu rado prepustili drugome. Jednostrano razumevanje za pacijentovu autonomiju često je suviše kratkovido. Ta autonomija se, naime, sastoji od složene mreže najrazličitijih činilaca: društvenih odnosa, ličnih raspoloženja, kulturnih i verskih obeležja. Tu nikad nije samo jedno jedino ja, već se ona sastoji od mnogih ja i mnogih mi.
 
Borazio želi da ova tema nestane iz novinskih naslova
 
Zbog toga Đan Domeniko Borazio hoće taj zakon. Ne samo zato što bi njime konačno bila stvorena pravna sigurnost - za bolesnike, članove njihovih porodica i njihove lekare - već i zbog toga što bi tema pomoći pri samoubistvu nestala iz novinskih naslova. Ovog opreznog čoveka sad i po drugi put obuzima gnev.

„Debata o pomoći pri samoubistvu je jedna velika dimna zavesa, jedan veliki manevar odvraćanja pažnje“, kaže on. A pritom misli: ona odvraća pažnju od istinskih opasnosti na kraju života. Umesto da se govori o njima, rasprava se skraćuje na pitanje samog trenutka smrti.

A koje su to opasnosti? „Pre svega tri“, kaže on. „I to tri vrlo velike. Jedna je što još ne postoji palijativno zbrinjavanje kojim bi svi bili obuhvaćeni. Druga je što kad je reč o nezi starih i bolesnih i dalje postoje veliki nedostaci i nedovoljni kapaciteti. A treća što se veoma često na kraju života daje besmislena, preterana terapija, lekari preduzimaju mere kojima pacijenta samo muče, koje mu gotovo uopšte ne istinski produžavaju život i od kojih koristi ima samo jedna strana zdravstvenog sistema - farmakološka industrija. Ogročen sam zbog toga“, kaže Borazio.

Razgovor u Cirihu je bio dug. Ne samo zbog italijanske razgovorljivosti, već i zato što neko kao što je Borazio ima puno da ispriča i kaže. Sedeo je kraj bolesničke postelje više od 10.000 smrtno bolesnih ljudi. A svako od tih 10.000 bio je pojedinačni slučaj, sasvim poseban slučaj. Zato što je svako umiranje uvek nešto sasvim posebno. Ali kako da čovek to izdrži, da uvek ima sažaljenja? Da 10.000 puta ima sasažaljenja? „Ne“, kaže nam on, „kao lekar ne smete da imate sažaljenja, ne smete da žalite za pacijentom. To niko ne bi izdržao ni tri dana. Ali morate biti u stanju da saosećate.“
 
 
Autor: Volfgang Prosinger
Izvor: tagesspiegel.de


Podelite na društvenim mrežama:

Povezani naslovi
 biblija ili sveto pismo neoliberalizma laguna knjige „Biblija“ ili Sveto pismo neoliberalizma
14.11.2019.
Promocija nove knjige Nenada Rackovića „Biblija“ održana je 13. novembra u Dorćol Platzu. Pored autora, o knjizi su govorili pisci Dragan Velikić i Marko Vidojković, i urednice u Laguni Mina Kebin i J...
više
kako su zvučale prve verzije bajki koje su zabeležila braća grim laguna knjige Kako su zvučale prve verzije bajki koje su zabeležila braća Grim
14.11.2019.
Možda vam je poznata činjenica da izvorne bajke braće Grim nisu imale srećne krajeve, niti su bile prilagođene dečjem uzrastu kao što su to Diznijeve verzije. To nije zato što su Jakob i Vilhelm bili ...
više
književno veče ive štrljić u kikindi laguna knjige Književno veče Ive Štrljić u Kikindi
14.11.2019.
U ponedeljak 18. novembra naša poznata glumica i spisateljica Iva Štrljić održaće književno veče u Narodnoj biblioteci „Jovan Popović“ u Kikindi.   Iva Štrljić je u Laguni objavila tri knjige: ...
više
roman pačinko igra na sreću kao metafora o životu laguna knjige Roman „Pačinko“ – igra na sreću kao metafora o životu
14.11.2019.
Za Koreju je dvadeseti vek bio izuzetno turbulentan. Bila je decenijama japanska kolonija, a nakon toga je, zbog interesa velikih svetskih sila, podeljena na dve zemlje. Njeni stanovnici umirali su zb...
više

Naš sajt koristi kolačiće koji služe da poboljšaju vaše korisničko iskustvo, analiziraju posete sajtu na sajtu i prikazuju adekvatne reklame odabranoj publici. Posetom ovog sajta, vi se slažete sa korišćenjem kolačiča u skladu sa našom Politkom korišćenja kolačiča.