Laguna - Bukmarker - Dete + Tetkin div = Detektiv - Knjige o kojima se priča
VestiIntervjuiPromocijeAkcijeKnjiževni klubPrikazi#knjigoljupci#TriRajkeVideoKolumneNagradeKalendar

Dete + Tetkin div = Detektiv

Oto Oltvanji, pripovedač „misterije i magije“, čitalačkoj publici je prošle godine predstavio novitet iz svoje književne radionice. „Kako sam postao detektiv“ znakom Mala Laguna i živopisnom ilustracijom na koricama ukazuje na to da je reč o delu namenjenom prevashodno mlađim čitaocima. Međutim, reč je o knjizi podjednako intrigantnoj za sve one koji nakon nagoveštene misterije neće odustati od čitanja dok ne saznaju kako se priča raspliće. Uzastopnost slučajeva pri kretanju detektivskog dvojca (Beograd – selo – Beograd – ekskurzija) i pojedini detalji (primera radi, nemogućnost mlađeg člana da bude vinovnik nesreća koje se dešavaju poštaru zbog umora izazvanog prethodnim slučajem), sugerišu da je reč o romanu. Međutim, „Kako sam postao detektiv“ može se posmatrati i kao zbirka zasebnih priča koje se ne moraju čitati hronološki.

Dvanaestogodišnji Teo nema sreće sa dadiljama, ali sebi ravnog avanturistu pronalazi u tetki Eleni, kojom su ga roditelji plašili ukoliko bi slučajno napravio nestašluk. Da je zanimanje lako promenjiva kategorija, ne samo u svetu neodlučnog deteta – jer Tea fascinira svaka profesija sa čijim se delatnicima susretne (umetnik, glumac, mašinovođa, veterinar, programer, poštar, časovničar) – dokazuje i tetkina svestranost. Ona je patrolna kola zamenila koferom koji sa svakog putovanja donosi sa novom nalepnicom nekog egzotičnog mesta, a policijsku uniformu ekscentričnim komadima odeće . Nije odustala od svog nekadašnjeg poziva, što potvrđuje žar kojim promatra svaku nelogičnost koja makar na kratko naruši Teove i njene planove. Nepravde na koje nailazi sa Teom dečaku dočarava kroz jedinstvenu detektivsku igru u kojoj je bitno sagledati sitnice kako bi se otkrio krivac i postigla pravda.

Roman „Kako sam postao detektiv“ interesantna je slagalica događaja u kojima učešće uzimaju Teo i Elena, najčešće svojevoljno, vođeni radoznalošću, a ponekad i na poziv unesrećene osobe koja ne razume ko i zbog čega želi da joj naudi. Naoko sitne nepravde primoraće Tea da često primenjuje tetkinu najvažniju maksimu: „Da bi video […] moraš da gledaš“ (9). Budući da je on pripovedač (što je sugerisano i naslovom), možemo zaključiti da je ovaj savet shvatio veoma ozbiljno jer je i očigledne i naoko nevažne detalje detektovao i opisao sa podjednakom pažnjom. Upravo takav odnos prema sitnicama uticaće na njegovu uspešnost u rešavanju misterija koje su ga možda oduvek okruživale, ali kojih je postao svestan tek Eleninim ukazivanjem na neophodnost promatranja sveta oko sebe. Teova „lična džungla […] – ništa sem jednog bora, dva kestena i tri žbuna nepoznatog porekla“ (14) pokazaće se kao sasvim prigodan mizanscen za odigravanje najrazličitijih nezgoda – od mačka za kog postoje (naizgled osnovane) pretpostavke da prolazi kroz zidove, preko mora od čokoladnog mleka koje je iznebuha ispunilo malu vračarsku ulicu, pa do zamki u kojima svakodnevno uspeva da nastrada novi poštar.

Paradoksalno – sve besom, zavišću, koristoljubljem, osvetom ili željom za igrom namerno izazvane peripetije u čije središte dospevaju ili stupaju tetka i dvanaestogodišnji sestrić – predstavljene su, u stilu velikih detektivskih priča, kao slučajevi. Čitaoci prate delić Teovog odrastanja koje kulminaciju dostiže u finalu romana, na ekskurziji. Tom prilikom, ljubopitivi dečak biće u prilici da sâm postavi i reši slučaj, sećajući se tetkinih ranijih uputstava.

Za razliku od roditelja koji su svakodnevno okupirani zahtevnim životnim pozivima, ali koji nisu imuni na kamenje kojim neko nastoji da ih spotakne dok obavljaju svoje poslove, Elena insistira na Teovom učestovanju u aktivnostima u kojima i sama ima udela: „Džaba, mali ide kud i ja“ (209). Bilo da ga predstavlja kao zapisničara ili asistenta, tetka u svet odraslih Tea uključuje kao sebi ravnog. Pronicljiva, ali prerano penzionisana inspektorka svoja zapažanja tokom razotkrivanja zlonamernika ne predstavlja kao rezultat vlastitog umeća. Umesto toga, ona navodi sestrića da sâm povezuje činjenice i ono što se u policijskom poslu „zvalo trag“ (22) i sklapa ih u odgonetku.

Jedan od mnogobrojnih kvaliteta ove knjige jeste njen interaktivni potencijal. Naime, pre nego što se slučaj proglasi rešenim i Teo opiše način na koji je počinilac prozren, u delu teksta koji je izdvojen i osenčen – poput zadataka za razmišljanje u školskim udžbenicima, čitaocu se postavljaju pitanja ko je krivac i u kom poglavlju se jasno vide znaci koji na to upućuju. Na ovaj način, i pre nego što pročitaju poglavlje do kraja, čitaoci takođe postaju detektivi od kojih se traži da na osnovu poznatih činjenica sami reše slučaj. Osim toga, ispod naslova svakog poglavlja crtežima su predstavljeni detalji koji se mogu posmatrati kao ključevi za odgonetanje misterija kojima se bave Teo i Elena. Mihailo Gačić je izvanrednim ilustracijama dočarao ne samo tragove već i trenutke koji predstavljaju kulminaciju (jurnjava na osam točkova) ili najzabavniji trenutak (buduća cirkuska atrakcija – akrobacija kokošaka) svakog slučaja.

Najpoznatijim pravim privatnim detektivom i pionirom u ovom poslu smatra se Alan Pinkerton koji je sredinom XIX veka osnovao „Pinkertonovu detektivsku agenciju“, najpre specijalizovanu za rešavanje slučajeva krađe na železnici. Sa takvom vrstom razbojništva susreću se Elena i Teo u poglavlju „Krađa u Avala ekspresu“ . Pravi lopov će svoje zlodelo pokušati da pripiše poznatom kradljivcu koji se predstavlja kao Crvena lisica jer je na nju „pogotovo ličio bezobrazluk da ukrade nešto što je nemoguće ukrasti i posle da ostane na licu mesta, čikajući vas jer to ne možete da dokažete“ (115).

„Kako sam postao detektiv“ delo je koje referiše i na medije koji su popularizovali ovo zanimanje. Zbog toga nije neobično što se jedan od najboljih modernih filmskih lopova predstavlja kao poslovično najlukavija životinja – s razlikom što ispred imena dodaje pridev koji nagoveštava vreme tokom kog obavlja svoj posao. Noćna lisica  jedan je od ključnih aktera drugog dela filmskog serijala o dobro organizovanom pljačkaškom timu Denija Oušna (Oušnovih 12), gde se, kao i u oba Oltvanjijeva poglavlja u kojima je reč o Crvenoj lisici, zaplet gradi oko otmice umetnine od neprocenjive vrednosti . U romanu Ota Oltvanjija od deset slučajeva polovina problematizuje krađu ili pokušaj krađe. Ostalih pet posvećeno je uceni, snažnom rivalitetu koje prate otmica i ometanje u poslu, uhođenju i postavljanju zamki koje izazivaju fizičke povrede, izazivanju pometnje zbog osvete i bespravnom odlaganju toksičnog otpada.

Najpoznatijeg književnog (i filmskog) detektiva – Šerloka Holmsa, Artur Konan Dojl stvorio je po uzoru na svog univerzitetskog profesora koji je posmatranjem i uočavanjem detalja umeo da konstruiše sliku o nepoznatim ljudima. Na isti način zlikovce otkriva piščev junak iz ulice Bejker, koji (kako i najveći broj fikcionalizovanih detektiva – od Poaroa koji radi sa Hejstingsom, do Picolatovih „pravih detektiva“ Rasta Kola i Martina Harta) najzamršenije slučajeve rešava u sadejstvu sa drugim istražiteljem. Teo je, dakle, Elenin doktor Votson – čiji je ugao posmatranja onaj iz kojeg su čitaocima predstavljene avanture oštroumnog dvojca. Slučaj koji rešavaju Oltvanjijevi junaci prilikom posete Teovoj baki još je jedan omaž Dojlovom junaku koji prema otisku cipele može da otkrije zlikovca – što uspevaju i samoproglašeni detektivi sa Vračara.

Potencijalne reference na druga dela mogu se iščitati iz detalja koji su svojevrsni tragovi za tumače romana. Primera radi, u ime kradljivice pozorišne nagrade utkano je i ime antagoniste iz Otela, jedne od najizvođenijih Šekspirovih drama. Naslov slučaja vezanog za ucenu nastavnika likovnog referiše na uvodnu rečenicu KafkinogProcesa“ – romana o junaku koji je, poput Teovog omiljenog učitelja, nepravedno optužen. Interesantan je i nadimak koji su mu učenici nadenuli – Dali, po uzoru na nadrealističkog umetnika o čijim im je performansima govorio na časovima, a koji je odnedavno, zahvaljujući seriji „Kuća od papira“ i maskama koje pljačkaši nose, popularizovan kao simbol otpora nepravdi.

Kako sam postao detektiv roman je za odrasle koliko i za decu jer je saspens koji Teo gradi svojim minucioznim pripovedanjem podjednako važan u krimi romanima i osobena je karakteristika ovog žanra. Lepeza zanimljivih junaka, neobične situacije i maštovito opisane detektivske metode istrage i ispitivanja koje spontano sprovode Elena i njen sestrić čine delo Ota Oltvanjija nezaobilaznim štivom za sve radoznale čitaoce. Naročito je važna narativna dinamika utkana u priču dvanaestogodišnjeg dečaka koji uči – ne da bude detektiv, već da otkriva neulepšani svet oko sebe. Važna je jer interesovanje i razmišljanje koje tetkina pitanja pobuđuju u Teu, on prenosi na čitaoce svoje priče. Najzad, ovaj roman obesmišljava rečenicu „Šta bi ono voleo da budeš kad porasteš?“ (257), koja se najčešće postavlja detetu u Teovom uzrastu. Umesto toga, svedoči o važnosti otkrivanja sebe i svojih sposobnosti čak i kroz učestvovanje u onim aktivnostima koje su uglavnom rezervisane za odrasle.

Autor: Marijana S. Jelisavčić
Izvor: Detinjstvo


Podelite na društvenim mrežama:

Povezani naslovi
delfi knjižare u tržnim centrima ponovo otvaraju vrata laguna knjige Delfi knjižare u tržnim centrima ponovo otvaraju vrata
09.04.2021.
Od ponedeljka 12. aprila ponovo se otvaraju Delfi knjižare u tržnim centrima. Naslove kojima ćete obogatiti kućnu biblioteku sada možete nabaviti i u nekoj od knjižara u svom omiljenom mestu za...
više
književni vodič kroz berlin laguna knjige Književni vodič kroz Berlin
09.04.2021.
Nemačka prestonica danas predstavlja jednu od najvitalnijih kulturnih tačaka Evrope. Turbulentne okolnosti u poslednjih sto godina stavile su Berlin u središte istorijskih dešavanja koja su definisala...
više
booktok sve popularniji segment tiktoka laguna knjige BookTok – sve popularniji segment TikToka
09.04.2021.
BookTok, deo TikToka koji je namenjen razgovoru o knjigama, tokom protekle godine doživeo je procvat. Sa porastom popularnosti ove platforme, javio se i veliki broj diskusija na ovu temu. Kao korisnic...
više
intervju mira vuksanovića povodom knjige brojčanik  laguna knjige Intervju Mira Vuksanovića povodom knjige „Brojčanik“
09.04.2021.
Nova knjiga Mira Vuksanovića „Brojčanik“ donosi autorova svedočenja sa putovanja po Srbiji, Hercegovini, Crnoj Gori, Hrvatskoj, Austriji, Nemačkoj, u periodu od 2000. do kraja 2003. godine. Neobičn...
više

Naš sajt koristi kolačiće koji služe da poboljšaju vaše korisničko iskustvo, analiziraju posete sajtu na sajtu i prikazuju adekvatne reklame odabranoj publici. Posetom ovog sajta, vi se slažete sa korišćenjem kolačiča u skladu sa našom Politkom korišćenja kolačiča.