Laguna - Bukmarker - Dejan Stojiljković: Služba je Brankovu smrt sakrila velom misterije - Knjige o kojima se priča
VestiIntervjuiPromocijeAkcijeKnjiževni klubPrikazi#knjigoljupci#TriRajkeVideoKolumneNagradeKalendar

Dejan Stojiljković: Služba je Brankovu smrt sakrila velom misterije

Slika o Branku Miljkoviću, koja se plasirala decenijama, prilično je odudarala od onog što je on zaista bio. Ne mislim samo na neutemeljenu tvrdnju o njegovom navodnom samoubistvu, već i na to da je predstavljan kao turoban i mračan čovek, što on svakako nije bio.



Rekao je ovo za Glas Srpske Dejan Stojiljković, jedan od najčitanijih srpskih pisaca, objašnjavajući šta ga je privuklo da slavnog pjesnika Branka Miljkovića učini glavnim junakom svog novog romana „Zvezda nad prazninom“, koji pred publikom treba da se pojavi 10. marta. Čuveni pisac i scenarista kaže da su život, karijera i tragična smrt pjesnika idealan materijal za proznu fikciju.

„Savremenici ga pamte kao vedrog, nasmejanog, sklonog šali, imao je mnogo prijatelja, a žene su ga prosto obožavale. Branko nije bio talentovan samo za poeziju već je umeo lepo da peva i glumi, mogao je da odabere neku drugu profesiju ili umetnost i sigurno bi i tu bio uspešan. Opet, prevagnula je ta njegova upitanost nad sudbinom sveta i čoveka u njemu i iz te upitanosti i tog promišljanja izašla je vrhunska poezija“, rekao je Stojiljković.

Kome je u socijalizmu smetao mlad i uspješan pjesnik i zašto se on našao na meti ubica, bliskih zloglasnoj Službi, koja je u velikoj mjeri određivala život i smrt u tom periodu?

U to vreme, dakle, u periodu kada je Jugoslavija tek vaskrsavala iz pepela Drugog svetskog rata i poprimala obrise moderne države više okrenute Zapadu nego Sovetskom Savezu, kakva će definitivno postati šezdesetih godina, drugovi na visokim funkcijama nisu imali mnogo poverenja u omladinu, nazivali su ih „preskočenom generacijom“ i nisu razumeli njihovu sklonost ka poeziji, holivudskim filmovima ili „dekadentnoj“ muzici kakav je bio džez. U periodu od 1945. do 1960. zabranjena je masa knjiga, pozorišnih predstava, čak i stripova... Na udar socijalističke vlasti došli su umetnici poput Soje Jovanović, Branka Ćopića, Mire Trailović... Stariji su mislili da omladinci poput Branka i njegovih vršnjaka nisu dostojni jer nisu bili u ratu i samim tim nisu žrtvovali ništa za domovinu. I zato su se trudili da im dodatno otežaju sve. Branko jeste bio praćen od Službe, ali nije bio jedini, Služba svakako ima udela u zataškavanju njegovog ubistva, ali nisam pronašao dokaze da su njegove ubice bile pripadnici Udbe.

Koliko je sama bila kompleksna priprema za pisanje, koja je na neki način bila prava detektivska istraga kroz arhive i sjećanja savremenika? Da li ste se sretali sa ćutnjom ili problemima?

Imam sreću da sam bukvalno na „izvoru“, tj. u Nišu, Miljkovićevom i mom rodnom gradu, tu je Brankov legat u Narodnom muzeju u kome sam pronašao dosta materijala, onda su tu i mnogi Brankovi vršnjaci i savremenici sa kojima sam vodio razgovore. Konkretnih problema nije bilo, ali je bilo ćutanja. To je zanimljivo, kako ljudi i dan-danas, toliko godina kasnije, zaziru od tajne službe jedne države koja ne postoji više od 30 godina. Čak mi je u jednom trenutku rečeno da su dvojica agenata koji su dovukli Miljkovića na Ksaver i tamo ga obesili još živi. Ali nisam uspeo da saznam njihova imena i dođem do njih. Probao sam da preko prijatelja iz našeg Ministarstva unutrašnjih poslova dođem do Brankovog dosijea u zagrebačkoj policiji, ali i tu smo naišli na zid, navodno je dosije sa svim dokumentima uništen. Postoji samo delovodni broj. Nema, dakle, ni izveštaja sa obdukcije ni fotografija sa uviđaja. Ili možda postoje negde, ali čekaju da ih neko drugi otkrije.

Njegovom smrću na neki način simbolično je i otvoren taj zlosrećni „klub 27“ mladih i mrtvih rok umjetnika, što implicira hipotetičko pitanje: da li je Branko bio stilom blizak rok poeziji, koja će nakon njegove smrti unijeti velike promjene u literarne tokove druge polovine 20 vijeka?

U refrenu pesme „Pljuni i zapjevaj“ Bijelog dugmeta je jedan čuveni Brankov stih: „Ko ne sluša pesmu, slušaće oluju“. Zatim, jedina nagrada koju je dobio bend Šarlo akrobata zvala se „Smeli cvet“, opet po Brankovoj pesmi. Prošle godine je niški bend Stereo banana objavio album „Niške strasti“ i na njemu se nalazi pesma „Smrt Branka Miljkovića“. Ima nekoliko muzičkih projekata koji kombinuju rok muziku i Miljkovićeve stihove. To, u stvari, govori o vitalnosti i bezvremenosti Brankove poezije. Kad čitate njegove stihove, nemate utisak da su nastali pre više od pola veka, čini vam se kao da su napisani jutros. Malo je takvih pesnika u nas, mogu na prste da se izbroje: Vasko Popa, Mika Antić, Džoni Štulić...

Sam Miljković, harizmom, životnim stilom, sklonošću porocima i ženama, podsjećao je na rok zvijezdu, reklo bi se idealan materijal za romantizaciju pokojnikove smrti u stilu: „samo mrtva zvijezda je dobra zvijezda“, ali ta plasirana slika je prilično prozaično viđenje vrhunskog pisca poput Miljkovića?

On je bio vrlo kompleksna ličnost i karakteriše ga, još u ranim godinama, sve ono što karakteriše genijalne ljude. Dakle, neverovatna glad za znanjem, neprestana zapitanost nad smislom sveta i života kao i neprestani rad na sebi. Branko je bio neverovatan erudita, načitan, obrazovan, poliglota... Reklo bi se sve ono što većina savremenih srpskih pisaca nije. Mogao je kompetentno da polemiše na veliki spektar tema, zbog čega je često ulazio u sukob s autoritetima. To je takođe još jedna osobina genija – da ne podnosi autoritete.

Niste baš blagonakloni u početnim poglavljima prema „heroju“ socrealističke književnosti Oskaru Daviču?

Možda to tako izgleda na početku, ali u mom romanu Oskar Davičo nije negativac. On je zanimljiva ličnost na svoj način, ali njegovo delo nije baš dobro ostarelo. Dobio je čak tri Ninove nagrade, za romane kojih se danas više niko ne seća i koje niko ne čita, napisao je dosta poezije, ali od svega toga je ostalo nekoliko pesama. Paradoksalno, kao komunista i internacionalac ostao je upamćen po pesmi „Srbija“, a kao čovek koji je prezirao patetiku i preteranu sentimentalnost po prelepoj ljubavnoj pesmi „Hana“. Opet, kad se sve sabere i oduzme, Daviča ćemo izgleda najviše pamtiti po tome što je otkrio Branka Miljkovića i prvi mu objavio pesme. Što je, po mom mišljenju, neka vrsta kosmičke pravde.

Roman je ujedno i odmak od fantastike i drugih žanrovskih formi kojima ste se bavili u posljednje vrijeme. Šta je u pitanju: jednostavno ne volite uske klasifikacije, pomak prema glavnotokovskoj literaturi ili umjetnički predah između fantastike, horora, krimića i stripa?

Ne, nije odmak, naprotiv. U romanu je jasno vidljiv uticaj Nila Gejmena i njegovog remek-dela „Sendmen“, zatim je tu mozaična struktura po ugledu na Dejvida Mičela i njegove romane poput „Atlasa oblaka“, a čitaoci će primetiti i uticaj Netfliksove serije „Čudnije stvari“. Oni malo pažljiviji uočiće i paralele sa romanom „Umiranje iznutra“ Roberta Silverberga i Kingovim „Isijavanjem“. Ja ne priznajem podele na žanr i tzv. „glavni tok“, tako da je to u skladu sa tim mojim određenjem.

Materijal dostupan na sajtu Lagune plijeni filmičnošću atmosfere, što je na neki način jedan od zaštitnih znakova Vašeg pisanja, da li biste ovaj roman voljeli vidjeti kao film ili seriju i kome biste u ruke predali ovako kompleksnu priču?

Sve je, u stvari, počelo kao pozorišni komad koji je naručilo Narodno pozorište Niš, a koji je trebalo da se odigra za godišnjicu Miljkovićevog rođenja. Međutim, to se pretvorilo u svojevrsni skandal, gde se uprava pozorišta ponela neprofesionalno i diletantski, jer je direktor niškog teatra, u skladu sa svojom uobičajenim poslovnom praksom, od svega hteo da napravi još jednu tezgu. Zato sam se naprosto povukao iz cele te priče i počeo sve od nule. Ideja i jeste bila da roman podseća na biopic i da bude vrlo filmično, ali ne sa nekom namerom, već zato što je to moj manir kao pisca. Već ima interesovanja za filmsku adaptaciju, pa i pozorišnu, samo ne u Nišu, ali o tome ćemo kad izađe knjiga.

Vaša bibliografija u posljednjih petnaestak godina sadrži dvadesetak književnih izdanja, plus stripovi, onlajn djela, pozorišne drame, filmske i TV scenarije, pa se nameće pitanje: kako to postižete i koliko je teško pomiriti živote pisca i Stojiljkovića privatno i ko više trpi?

Ne trpi niko. Ja uživam u poslu kojim se bavim. A ta produktivnost proističe iz proste činjenice da sam profesionalni pisac i ne bavim se ničim drugim sem pisanjem. Većina srpskih pisaca radi neki drugi posao, a pišu u slobodno vreme. Ja sam pisac 24 sata dnevno, 365 dana u godini. I mislim da se to vidi po mom opusu.

Dešava li Vam se situacija „zaboravi na dobru ideju, Dejane, već pišeš tri dobre stvari“ ili reagujete impulsivno?

Ništa ne radim impulsivno. Uvek imam detaljne planove šta ću i kako ću da radim.

U doba izlaska „Konstantinovog raskršća“ bili ste jedan od rijetkih žanrovskih pisca koji se probio do šire publike. Danas situacija djeluje dosta bolje, samo Laguna izdaje desetak domaćih imena, a nije jedina. Kako Vam se danas čini žanrovska literatura na srpskom jeziku, šta vidite kao dobre, a šta kao loše stvari?

Kao što rekoh, ne priznajem podelu na žanr i glavni tok jer je to staromodno i nema baš neki smisao u 21. veku. Po tim prevaziđenim kriterijumima žanrovski pisci su onda i Goran Petrović i Borislav Pekić. Ono što se promenilo u poslednjih 15 godina jeste da je lakše napisati i izdati knjigu, a dodatno pomažu internet i društvene mreže, gde to može besomučno da se reklamira. Tako smo dobili poplavu romana sa temom slovenske mitologije koji svi liče jedan na drugi i gde, pored hiperprodukcije, nije proisteklo neko iole vrednije književno delo. Kad se ta tema istrošila, onda se prešlo na srpski srednji vek, pa na apokalipsu i sad vidim da se pokušava formirati nekakva „kriminalistička“ scena. Videćemo šta će od toga ispasti... Da ironija bude veća, najčitaniji srpski krimi pisac je Vanja Bulić, a najbolje savremene srpske krimi romane su napisali tzv. pisci „glavnog toka“ Mirjana Novaković, Slobodan Vladušić i Vladimir Kecmanović.

Nezahvalno je pitati pisca da li piše, ali šta možemo od Vas očekivati kada se promocija „Zvezde nad prazninom“ privede kraju? Novi nastavak sage o Vitezovima Zmaja „Učitelj mačevanja“, roman o Nemanji Lukiću ili nešto potpuno novo?

Roman o Nemanji Lukiću je sledeći na redu. Knjiga ima naslov „Serafim: Hronike Nemanje Lukića“ i izaći će do Sajma knjiga. Serafim je pseudonim koji je Nemanja koristio dok je bio agent britanskog SOE, a u samoj knjizi će biti govora i o tome kako je pristupio toj organizaciji, kakve je misije obavljao za njih i šta se sa njim desilo nakon događaja opisanih u „Konstantinovom raskršću“. U knjizi se pojavljuju neki poznati istorijski likovi poput Tita, Mustafe Golubića, Ive Andrića, Čerčila, a jedan segment se dešava na Kosovu, u vreme epidemije variole vere. Sledeće godine planiram da objavim „Učitelja mačevanja“, ta knjiga će biti do sada najobimniji nastavak u serijalu o Redu Zmaja, možda čak obimniji od sve tri prethodne knjige zajedno. Moći će da se čita i kao samostalna priča i biće svojevrsni uvod u Kosovsku bitku, ali čitaocima toplo preporučujem da pre toga obavezno pročitaju „Dukat za Lađara“ jer je taj kratki roman svojevrsni pripovedni „most“ i mnoge stvari u „Učitelju“ su povezane sa događajima opisanim u njemu.

Pominjali ste da ste počeli rad na novoj sezoni „Senki nad Balkanom“, seriji koja je, i pored odličnih reakcija i visoke gledanosti, dugo ostavila publiku bez trećeg dijela sage.

Radile su se neke druge stvari. Film i serija „Toma“ i film „Lančana reakcija“. A došlo je i do malog zasićenja, pa nam je svima ova pauza prijala. Bjela je najavio snimanje treće sezone, koja će zaokružiti trilogiju i staviti tačku na celu priču. Mogli smo, naravno, da odmah krenemo grlom u jagode i stavimo kvantitet ispred kvaliteta, ali mislim da bi to bilo pogrešno. „Senke“ su serija napravljena da traje, a ne serijal koji će besomučno da se reciklira i cedi kao suva drenovina. Ako ste primetili, za ovih nekoliko godina nastalo je dosta „klonova“ naše serije, ali malo ko je uspeo daleko da dobaci.

Autor: Branislav Predojević
Izvor: Glas Srpske


Podelite na društvenim mrežama:

Povezani naslovi
megi o farel maštovito oživljavanje istorije laguna knjige Megi O’Farel: Maštovito oživljavanje istorije
15.07.2024.
Autorka bestselera i dobitnica brojnih prestižnih književnih priznanja Megi O’Farel govori nam o inspiraciji za svoj roman „Portret jednog braka“, istraživanju istorijskih izvora, pisanju o stvarnim l...
više
ivan tokin moja duša je od limuna laguna knjige Ivan Tokin: Moja duša je od limuna
15.07.2024.
Pisac Ivan Tokin objavio je reizdanje bestselera „Najnormalniji čovek na svetu“, zbog čega ga u prethodnim nedeljama „cimaju“ za intervju. Stefan Tošović je s Tokinom „trošio“ jedan lagani razgov...
više
o zbirci ukrštene reči stihovanje usamljenog hodača laguna knjige O zbirci „Ukrštene reči”: Stihovanje usamljenog hodača
15.07.2024.
Rokenrol pesnici: zanimljiva i, nažalost, nekako još neodređena, nerado priznata kategorija. Šta ih čini, po čemu ih prepoznajemo? Da li njihovi stihovi odvojeni od muzike deluju osakaćeno, bez snage ...
više
prikaz knjige persijanci prva supersila drevnoga sveta laguna knjige Prikaz knjige „Persijanci“: Prva supersila drevnoga sveta
15.07.2024.
Ako ste pratili trenutno aktuelnu Netfliksovu doku-seriju „Aleksandar Veliki: Rađanje boga“, verovatno ste kao jednog od stručnih naratora zapazili izvrsnog velškog profesora Lojda Levelina-Džounsa ka...
više

Naš sajt koristi kolačiće koji služe da poboljšaju vaše korisničko iskustvo, analiziraju posete sajtu na sajtu i prikazuju adekvatne reklame odabranoj publici. Posetom ovog sajta, vi se slažete sa korišćenjem kolačiča u skladu sa našom Politikom korišćenja kolačiča.