Laguna - Bukmarker - Dejan Stojiljković: Priča i pripovedanje su u korenu književnosti - Knjige o kojima se priča
VestiIntervjuiPromocijeAkcijeKnjiževni klubPrikazi#knjigoljupci#TriRajkeVideoKolumneNagradeKalendar

Dejan Stojiljković: Priča i pripovedanje su u korenu književnosti

Vaša zbirka pripovedaka „Neonski bluz“ ponela je jednu od najuglednijih književnih nagrada „Ivo Andrić” za 2020. godinu, koja se dodeljuje svake godine za najbolju zbirku priča ili pripovetku objavljenu tokom jedne kalendarske godine. U nagrađenoj zbirci na nekoliko mesta prizivate samog Andrića. Kako biste prokomentarisali vezu između Vašeg i Andrićevog stvaralaštva?



Andrić je, mogu to slobodno reći, moj učitelj. Postoje pisci od kojih možete da kradete zanat i oni kod kojih to nije moguće. Andrić je, srećom, od ove prve vrste. Od njega sam dosta naučio, naročito čitajući pripovetke. Konstrukcija, stil, preciznost izraza, misaonost, sve to krasi njegove kratke prozne uratke. Volim da kažem da je njegova klasična priča „Most na Žepi“ poput nekog preciznog mehanizma, sata, recimo. U njoj bukvalno nema reči viška ili manjka, sve je savršeno sklopljeno i doterano. Ne pokušavam, naravno, da ga oponašam, jer to je nemoguće. Na kraju krajeva, mnogi su probali, pa su slavno propali. Ja volim da uzmem malo te „andrićevštine“ a onda je „uvezem“ u neki potpuno drugačiji žanr. To je recimo slučaj sa pripovetkom „Duboko i hladno“, koja je, u mojoj izvedbi, neki neobičan „susret“ Andrića i Stivena Kinga. U osnovi – to je priča o duhovima. Klasičan horor motiv. Ali i Andrić je, takođe, horor pisac.

Inspiracija istorijskim, mitskim i arhetipskim svakako predstavlja jednu od glavnih odlika Vašeg proznog diskursa. Šta za Vas predstavlja narativ večne prošlosti i šta dobar pripovedač može saznati iz arhiva drevne mudrosti?

Dobar pripovedač prvo mora da se rodi sa talentom za pripovedanje. Neki to nazivaju i „mašta“. Ali priča i pripovedanje su u korenu književnosti, ne samo nje već i filma, stripa, pozorišta... Ne morate pripovedanje da učite samo od pisaca. Stenli Kjubrik je, recimo, sjajan pripovedač. Ridli Skot i Kristofer Nolan takođe. Baš kao i oni, ja sam fasciniran istorijom. Jedan od najvećih Kjubrikovih nesnimljenih filmova je onaj o Napoleonu. Skot je uradio „Gladijatora“ i „Nebesko kraljevstvo“, a Nolan Dankirk i sada snima film o atomskoj bombi i njenom tvorcu Openhajmeru. Mene istorija inspiriše na sličan način kao te velike umetnike. Pronalazim teme i likove koji me zaintrigiraju, onda istražujem, pa pronađem još fascinantnih stvari i to daje onaj adrenalinski udar kada postaneš svestan da imaš dobar temelj za priču, kao i onu pozitivnu tremu kada sebe zapitaš: da li si tome dorastao?

U izveštaju žirija povodom dodele Andrićeve nagrade istaknuto je da se Vaši junaci „neprestano kreću između arhetipskog i predačkog nasleđa s jedne strane i naloga savremenog trenutka s druge strane.“ Interesantno je da i sam Andrić u „Razgovoru sa Gojom“ navodi da „treba osluškivati legende, te tragove kolektivnih ljudskih nastojanja kroz stoleća, i iz njih odgonetati, koliko se može, smisao naše sudbine.“ Da li ima sličnosti između Andrićeve i Vaše arhetipske teorije i estetike?

Iako mi je Andrić, kao što rekoh, veliki uzor, mislim da nema toliko sličnosti. Njegova estetika i njegov pristup pisanju dela i obradi istorije su uslovljeni njegovim životnim iskustvom, epohom u kojoj je stvarao i uzorima u književnosti pod čijim uticajem je pisao. Andrić je bio renesansni čovek, erudita, poliglota, karijerni diplomata sa vrhunskim obrazovanjem i nivoom opšte kulture. I istoričar po formalnom obrazovanju. Ja nisam ništa od toga. Uz to, moj stil i način pisanja su pod jakim uticajem stripa, filma i žanrovske literature. Jedino što nas, možda, povezuje, jeste mesto rođenja. Baš kao i Andrić, ja potičem iz sredine u kojoj se susreću istok i zapad, gde je snažan uticaj orijentalnog i koja je dugo bila pod osmanskim i islamskim uticajem da bi se brzo okrenula Austrougarskoj i zapadu.

Već sinestezijskim naslovom zbirke „Neonski bluz“ ukazujete na poetičku vezu sa muzičkom umetnošću. Jasno je da intertekstualni i intermedijalni dijalog sa rokenrolom, filmom i stripom snažno određuje poetički logos Vaše zbirke. Poznato je i da ste se vrlo uspešno ostvarili u ulozi filmskog scenariste, kao i da ste inspiraciju pronalazili u muzici Zlatana Stipišića Džibonija. Šta za Vas znače interdisciplinarni kontakti i koncepti (savremene) književnosti i (savremenog) književnika?

Verovatno isto ono što su za Bukovskog ili Tolstoja bila dela klasičnih kompozitora. Rokenrol odavno predstavlja klasičnu muziku 20. i 21. veka. Bob Dilan je nobelovac, a umetnici poput Majka Oldfilda, Žan-Mišela Žara ili Vangelisa su danas u rangu sa Sibeliusom i Bramsom. Mnogi koji nisu upućeni u njihove opuse čak i ne primećuju razliku. Oldfildova tema iz „Cevastih zvona“ se često brka sa delima Mocarta ili Baha, za Vangelisove kompozicije često ljudi misle da su nastale pre dva veka... Žar je već priča za sebe. Često slušam muziku dok pišem i ona me nadahnjuje, na svesnom i podsvesnom nivou. Zato moje priče imaju u sebi to nešto preuzeto od velikih muzičara, jer dobra pesma i dobra kompozicija jesu, na neki način, vrsta pripovedanja. Veoma često iza neke dobre numere stoji i konkretna priča. Kao, recimo, u Stingovoj pesmi „Mad About You“ koja je njegova interpretacija biblijske legende o caru Davidu i njegovom sagrešenju sa suprugom prijatelja. Ili, na primer, pesma „To France“ Majka Oldfilda koja obrađuje izgnanstvo kraljice Meri od Škotske.

Naslov zbirke „Neonski bluz“ prati neobična istorija. Naime, ciklus priča naslovili ste prema muzičkoj matrici koju ste napisali za svog pokojnog prijatelja, muzičara Nebojšu Savića. Da li biste čitalačkoj publici približili ovu pomalo neobičnu i enigmatsku naslovnu formulu?

Mislim da formula nije uopšte neobična, naročito ako imamo u vidu da u našoj književnosti imamo romane sa naslovima poput „Danteov trg“, „Simeonov pečat“, „Ruski prozor“, „Firentinski dublet“... I mnoge druge koji koriste tu formulu koja odavno postoji u inostranim književnostima. Pomenimo samo čuveni „Da Vinčijev kod“. Inače, da ne bude zabune, ne radi se o matrici. Matrica je zvučna pozadina, tj. vrsta instrumentalnog dela (koja se snima u studiju) na koju se piše tekst. Svojevremeno sam uradio jedan takav za nišku grupu Fleke gde je Nebojša Savić – Veliki Sava bio pevač, ali on to nikad nije snimio jer je, nažalost, preminuo. Kasnije su mi neki stihovi odatle poslužili kao nadahnuće za priču. Postoji, takođe, i istoimena pesma američkog muzičara Rendija Rodžersa sa albuma „Ništa ne sija kao neon“. Šta tačno „Neonski bluz“ znači, objašnjava sam glavni junak / narator negde pri kraju priče.

„Neonski bluz“ predstavlja prilično heterogen i prostran korpus: zahvatate događaje od pozne antike do aktuelnog doba, povezujete fudbal i rokenrol, narativizujete pop zvezde kao ratne heroje, prikazujete istorijske lidere kao grešnike i antropomorfizujete demone, inspiraciju pronalazite u poznatim muzičkim hitovima, ali i u ratnim događajima, slikate atmosferu drevnog Rima, Beograda, Londona, Lenjingrada. Duga vremenska vertikala, koja seže od rimskog cara Klaudija Gotskog do Staljina, Tita i Miloševića, kao i savremenih događaja koji su mogli uzrokovati treći svetski rat, našla je mesto među koricama Neonskog bluza. Tematsku raznovrsnost prati i različitost stilskih postupaka i pripovedačkih tehnika. Šta je to što ovih deset priča, ipak, povezuje u jednu celinu?

Ideja koju smo imali moja urednica u Laguni Dubravka Dragović Šehović i ja jeste da napravimo zbirku priča koja će imati koncepciju rok albuma. Tako da ovih 10 priča dođu kao 10 pesama na longplej ploči. Unutra smo udenuli tzv. „Mančesterski ciklus“, koji se rokenrolom bavi direktno, u smislu da su rok zvezde i junaci priča. Tako kroz narativ defiluju braća Galager iz Oejzisa, Piter Huk i Berni Samner iz Džoj divižn/Nju order, čuveni muzički producent Toni Vilson... Zajednička stvar za sve te ljude jeste da su svi iz Mančestera. Postoji to „nešto“ što povezuje moj rodni Niš i Mančester. Možda je to muzika, možda je to ambijent, možda su to ljudi... Ne znam.

Zbirka „Neonski bluz“ predstavlja moderan doživljaj istorije i identitetsku krizu junaka uslovljenu širim ideološkim kontekstom. Kako biste prokomentarisali odnos između čoveka i ideologije?

Nema nikakve ideologije u toj knjizi. Ni u širem, ni u užem kontekstu. Prezirem ideologiju i pravim otklon od nje. Ja sam pripovedač, a ne političar ili komesar. Ideologija i politika upropastili su mnoge potencijalno dobre knjige i njihove pisce. S druge strane, jedna struja u našoj književnosti stalno insistira na nametanju raznih ideoloških učitavanja. Kao, biće bolja knjiga ako se u njoj pedeset puta pomenu ratovi devedesetih i kolektivna krivica ovog ili onog naroda za njih. Ili ako se na silu umetne narativ o manjinskim zajednicama, ekologiji, folklornom nacionalizmu ili evropskim integracijama... Ja ne pišem ni o vaskolikom srpstvu, ni o šupljim NVO agendama u koje ne veruju ni oni koji nam ih nameću. Samim tim ni o čovekovom odnosu prema njima. Ja pišem o ljudima u određenim situacijama i istorijskim momentima. Uzmimo kao primer priču „D’Artanjanova smrt“ koja se bavi opsadom Lenjingrada. Mogao je to da bude pamflet o zlu nacizma ili zabludama boljševizma, ali nije. To je priča o tome koliko i kada smo ljudi – i kada nismo. A to nema veze sa ideologijom, već sa prostim promišljanjem sveta i čovekovog mesta u njemu. Mislim da je to upravo posao pisca, a ne da zamajava čitaoce i pravi budalu od sebe glumeći angažovanog intelektualca.

Na primeru više priča („Subway Story“, „Neonski bluz“, „Zaslepljen suncem“) pokazali ste kako se dobar pripovedač vešto „poigrava“ tradicionalnim žanrovskim modelima kao što je detektivska priča, na primer, i stvara umetnički uspela i vredna dela. Čemu u Vašim pričama detektivski narativ, zapravo, služi?

Detektivski narativ je vrlo potentan, iako ga mnogi u nas još uvek smatraju neknjiževnim tj. sveprisutna je zabluda da u tom žanru ne može da nastane nešto što će kasnije kritičari i profesori overiti kao „književnost“. Demantuju ih knjige kao što je „Palp“ Bukovskog ili opusi Čendlera, Hemeta, Nesbea, Ilroja... Sama konstrukcija detektivske priče gde imate zanimljivog glavnog lika, koji je često antijunak, i zaplet u kojem mora da se na kraju priče dođe do nekog odgovora, daju vam, kao piscu, u zanatskom smislu, idealnu situaciju. Na vama je da se poigravate i uživate u tome što više možete. Jer ako vi uživate dok pišete – uživaće i vaša publika dok čita. Još jedna zgodna stvar u vezi sa detektivskim žanrom jeste što možete da napravite serijal i svog junaka vodite kroz nove priče, ambijente, epohe... Za „Neonski bluz“ kreirao sam privatnog detektiva Sašu Malavrazića i već sam napisao nastavak priče koji je letos objavljen na portalu Bukmejt. U pitanju je novela „Dorćolski rekvijem“, a trenutno za isti portal pišem i nastavak koji će se zvati „Projdi, vilo“, po istoimenoj Džibonijevoj pesmi. Za mene je pisanje igra, kada to prestane da bude, okačiću tastaturu o klin. Srećom, to se nikad neće desiti.

Postoje li, po Vašem mišljenju, drugačija određenja pojmova književna estetika i književna vrednost u srpskoj kritici poslednjih desetak godina?

Na ovo pitanje je malo teže dati odgovor. Više je razloga. Za početak – šta je to kritika? Da li je to ono što se piše po stručnim i književnim časopisima? Ili možda ono što čitamo u novinama? Ili ono što se piše po raznim blogovima i portalima? Imate neku vrstu književne kritike čak i u tabloidima, gde kritika novog romana poznatog pisca stoji odmah pored sadržaja garderobera neke turbo-folk pevaljke. Književni časopisi odavno nemaju taj uticaj kao nekad, niti tu čitanost, samim tim, kritike objavljene u njima ne dobacuju daleko. Često takvi tekstovi služe kako bi njihovi autori namakli bodove ili stekli uslove da odu na neki seminar, simpozijum ili šta već. Samim tim, ni kritičari više nisu ono što su bili Mihiz i drugi. Nekada je kritika kreirala i diktirala estetiku, sada više ne. Sada je kreiraju autori, urednici, izdavači, duh vremena... Doduše, ima pokušaja da se određena estetika i ideologija nametnu na silu, kao što to pokušava godinama, sa vrlo malo uspeha, nekompetentni i korumpirani žiri za NIN-ovu nagradu, ali to su mrtvorođene stvari. Više ne živimo u vremenima kada kritičar može da odredi piscu šta će i kako će pisati. I to je po meni dobro. Ono što je, generalno, oduvek bio problem srpske književne kritike i teorije jeste to što ljudi koji se njome bave znaju vrlo malo ili ništa o pisanju kao zanatu.

U intervju za Glas Srpske kazali ste da Vas od početka karijere prate sintagme „lakog“ i „žanrovskog pisca“, no čini se da ugledna priznanja poput „Andrićeve nagrade“, ipak, demantuju takve stavove kritike. U kojoj meri ovakva književna nagrada, među čijim se laureatima nalaze i književnici poput Dragoslava Mihailovića, Antonija Isakovića, Davida Albaharija i Danila Kiša, može uticati na kritičku i teorijsku percepciju poetike jednog pisca?

Desilo se nešto što sam odavno predviđao, a to je da će doći do smene generacija. Kada sam počeo da objavljujem, među urednicima, kritičarima, teoretičarima i profesorima bili su uglavnom pripadnici starijih generacija koji su često mislili da se ništa u našoj književnosti nije desilo nakon Pavića i Antonija Isakovića i da domaći pisac treba da piše pod uticajem ruskih klasika i srpskih pisaca s prelaska iz 19. u 20. vek. Podsećali su me na omatorele hipike koji i dalje gnjave i guslaju o Bitlsima i Dženis Džoplin, dok se negde u svetu događa grandž, mančesterski rejv, Mjuz i Ramštajn. Došla je ta nova generacija tumača književnosti, to su ljudi rođeni osamdesetih ili u devedesetima, odrasli na sasvim drugačijoj estetici, njima ne moram da objašnjavam ko su Nil Gejmen, Viktor Peljevin ili Hugo Prat... Oni znaju da je strip deveta umetnost, samim tim u potpunosti ravnopravan sa književnošću. Oni su gledali „Matriks“ i „Gospodar prstenova“ i smatraju da su ti filmovi vrhunska umetnička dela, a ne samo puka zabava. Oni svoja iskustva u umetnosti ne baziraju samo na Janku Veselinoviću nego i na Džordžu Martinu. Oni bindžuju Netfliksove serije i čitaju Dilana Doga. Tako da im je moja proza, nastala pod uticajem takve estetike, nešto sasvim prirodno i normalno, niko od njih neće mi poručiti, kao što je to svojevremeno uradila jedna zatucana kritičarka srednje generacije, da „ne može tako da se piše“. Takođe, videli smo iz obrazloženja žirija za Andrićevu nagradu da postoje kritičari starije generacije koji su širokih pogleda i razumeju promene u savremenoj književnosti i prihvataju te neke moderne tendencije kojima i ja pripadam.

U čuvenom govoru izrečenom na dodeli Nobelove nagrade Andrić je kao najvredniju i najvažniju supstancu priče i pričanja istakao „duh kojim je nadahnuta njegova priča, ona osnovna poruka koju ljudima kazuje njegovo delo.“ Koja je Vaša osnovna poruka koju ste „Neonskim bluzom“ publici želeli poslati?

Džon Ford je jednom rekao: „Ako hoćete da pošaljete poruku – idite u poštu“. Ja ne pišem da bih slao poruke. Ja pišem jer uživam u tome, jer želim da ispričam priču a, uglavnom, i zato što sam plaćen da to radim.

Prilikom dodele Andrićeve nagrade rekli ste: „Svi ćemo umreti, dakako, ali priča? Ona traje večno.“ Šta je za Vas u priči i pričanju večno?

Tu besedu sam započeo citatom savremenog klasika anglosaksonske književnosti Nila Gejmena: „Čovek je pripovedačko biće“. Sledstveno tome – priča je večna. Baš kao i čovekova potreba da njom bude zaveden, omađijan, nasmejan, rastužen, ushićen, raspamećen... Mislim da nas sposobnost da stvaramo priče i pripovedamo ih sebi i drugima, dakle – da maštamo, čini svesnim bićima, samim tim, moć pripovedanja nas takođe čini ljudima.

Autori: Milena Stanković i Danijela Kostadinović
Izvor: časopis za književnost, umetnost i kulturu Naše stvaranje, br. 68, 3-4/2021


Podelite na društvenim mrežama:

Povezani naslovi
promocija pesničke zbirke selimira radulovića u carstvu vetrova aramejskih  laguna knjige Promocija pesničke zbirke Selimira Radulovića „U carstvu vetrova aramejskih“
29.11.2022.
U utorak 29. novembra od 18 sati u knjižari Delfi SKC biće održana promocija knjige „U carstvu vetrova aramejskih“, jedanaesta pesnička knjiga Selimira Radulovića koja poetički korespondira sa njegovi...
više
ništa nije savršeno kao dva bića koja se vole sedam dana za večnost marka levija laguna knjige Ništa nije savršeno kao dva bića koja se vole – „Sedam dana za večnost“ Marka Levija
29.11.2022.
Autor čuvenog romana „A ako je to ipak istina“ i brojnih bestselera Mark Levi u romanu „Sedam dana za večnost“ nas vodi u svet pun uzbuđenja, nežnosti, humora i neočekivanih obrta. Čovek sâm po seb...
više
prekretnica drugog svetskog rata barbarosa džonatana dimblbija u prodaji od 5 decembra laguna knjige Prekretnica Drugog svetskog rata – „Barbarosa“ Džonatana Dimblbija u prodaji od 5. decembra
29.11.2022.
Napisano na osnovu brižljivo proverenih činjenica i sa mnogo humanosti, „Barbarosa“ Džonatana Dimblbija je delo koje će preobraziti naše shvatanje Drugog svetskog rata i dvadesetog veka. Ciljevi Op...
više
promocija knjige mica, beograd i odvratni britanac 6 decembra laguna knjige Promocija knjige „Mica, Beograd i odvratni Britanac“ 6. decembra
29.11.2022.
U utorak 6. decembra od 18 sati u knjižari Delfi SKC biće održana promocija knjige „Mica, Beograd i odvratni Britanac“. Ovim nastavkom kultnog romana „Kaja, Beograd i dobri Amerikanac“  Mi...
više

Naš sajt koristi kolačiće koji služe da poboljšaju vaše korisničko iskustvo, analiziraju posete sajtu na sajtu i prikazuju adekvatne reklame odabranoj publici. Posetom ovog sajta, vi se slažete sa korišćenjem kolačiča u skladu sa našom Politkom korišćenja kolačiča.