VestiIntervjuiPromocijeAkcijeKnjiževni klubPrikazi#knjigoljupciVideoKolumneNagradeKalendar

Branko Rosić – Sir Panker

Muzičar u pank i elektro-pop bendovima, novinar i kolumnista, mašinski inženjer i zamenik glavnog urednika „Nedeljnika“, a od pre par godina – i pisac dame i gospodo, ovo je Rosa!



Poslednje pomenutu kvalifikaciju, Branko Rosić ponosno nosi od 2015. godine kada je svet ugledao njegov literarni prvenac „A tako je dobro počelo“. Njegov debi roman naišao je na pozitivne kritike kako kod publike, tako i kod kolega pisaca. Pa, kad je već dobro počelo, dobro se i nastavilo, te je Rosa nedavno objavio novi roman pod nazivom „Za sutra najavljuju konačno razvedravanje“.

U „Razvedravanju“, kompleksnijem i zaokruženijem izdanju u odnosu na Rosićev književni debi, pratimo mnoštvo interesantnih avantura i priča raznolikih likova, ali u glavnom fokusu su braća Braunović, od kojih je Igor izuzetno popularni TV voditelj koji živi u Beogardu, dok je drugi, Saša, bivša rokerska superzvezda upokojene Jugoslavije koji živi u Londonu, nerado se prisećajući nekadašnje slave. Njihove, kao i sudbine njihovih porodica i ljudi sa kojima dolaze u dodir, prepliću se u dinamičnom, uzbudljivom i bizarnom sledu događaja.

Upravo je Rosino aktuelno izdanje povod za ovaj intervju, ali dotakli smo se još sijaset tema. Kako se on sam snalazi u započetoj književnoj karijeri, otkuda ta fascinacija Londonom, šta za njega predstavlja titula Sira, kakav je uticaj pop kulture na njegovo sazrevanje, saznaćete u redovima koji slede. Uživajte.

Nakon završene muzičke, potom još uvek postojeće novinarske karijere, sada si se upustio u književnost. Otkuda motiv za takav potez?

Pre neki dan sam nabasao na neku biografsku crtu koju je o meni pisao Ivan Bevc (City magazin, Booka) i u njoj stoji  „Stalno govori da će da napiše roman“. To je bilo 2009, i ja sam dakle pričao o tome. Neku godinu kasnije sam zaista i počeo. Na čuvenoj stanici Zoo u Berlinu pao mi je na pamet sam kraj prvog romana. Ali ne o nekadašnjoj deci kolodvora Zoo koja su danas na android narkoticima s kojih se ne skidaju ni kad presedaju na ovoj stanici. Tu je bio komšija – mrki medved iz berlinskog Zooa. Onda sam krenuo u rikverc i došao do glavnog junaka – advertajzing heroja koja radi prljave kampanje za političku elitu. A nekad je bio drčni buntovnik i pisao angažovane kolumne. Prodao je dušu pa sam onda polako išao od njega i njegovih avantura kada zapali političkoj stranci pare i krene po svetu da ih troši i doveo tog glavnog junaka do kraja – do susreta sa tim medvedom. Ali na samom početku bio sam traljav i loš a onda sam pročitao Frenzena i shvatio da je savršenstvo zapravo jednostavnost i krenuo da bacam oplate na mojim rečenicama. Izbrusio sam ih i postao zahvalan zato što prvu verziju romana nisam nikome  pokazivao i objavio je samo u Recycle bin i onda krenuo u pravo pisanje.

Tvoj prvi roman „A tako je dobro počelo“ naišao je na fantastičan prijem. Ukoliko se ne varam, aktuelno je njegovo četvrto izdanje. Da li si očekivao takve reakcije?

I nisam. Sećam se da kada sam saznao da će prvi tiraž biti dve hiljade primeraka da sam pomislio: „Ja ovo nikada neću prodati.“ I prodao sam, i onda sam shvatio koliko sam postao pohlepan. I čitaoci su izlazili u susret mojoj pohlepi i stigao sam do četvrtog izdanja, do broja kupaca kojeg je moj prijatelj opisao: „To ti je puna Hala Pionir, ili bar Hala Sportova i svi drže tvoju knjigu.“ Bila je to odlična prodaja, mada ovaj moj novi, drugi roman, „Za sutra najavljuju konačno razvedravanje“ ima mnogo bolje reakcije koje se odnose na kvaliteta štiva.

Kako je došlo do toga da je glavni junak tvog premijernog romana kontroverzni tvorac lažnih vesti koji manipuliše sudbinama političkih protivnika onih koju mu za to plaćaju masnu lovu, a koji kasnije smiruje savest kolumnama u novinama? U kojoj meri ovo vuče paralele ka današnjoj medijskoj sceni u Srbiji?

Da, vuče paralele. Tada sam radio u dnevnim novinama, u kulturnoj rubrici pošteđen od dnevno političke arene, ali sam mogao iz „prvog reda“ da gledam spinovanja, nameštanja afera… Nisam želeo da imam novinarsku knjigu već roman, tako da je sve fikcija, međutim imao sam dobru kilometražu kao posmatrač tih odvratnih stvari koje se dešavaju u nekim medijima. Taj stisak medija, političke i biznis elite. Samo sam sve brutalizovao.

Kako je izgledalo biti u koži pedesetogodišnjeg debitanta na književnoj sceni?

Bilo je teško. Kada je izašao prvi roman bilo je pitanja: „Da li je to kompilacija vaših intervjua ili kolumni?“, drugi su pitali: „Da li je to priča o muzici?“ Plaćao sam cenu minulog rada. Trebalo je da razgrnem sve to i kažem da sam napisao roman. Sada je sve mnogo lakše. Čak mi je i jedan poznati srpski novinar rekao: „Ti si demantovao priču da dobri novinari pišu loše romane“, a prošle nedelje drugi poznati novinar je rekao: „Mislio sam da si jako dobar novinar, ali ti si još bolji pisac.“ Prvog dana kada sam kao sveži pisac u pedesetoj turirao kompjuter i kada je kursor zaigrao na belom word dokumentu nije baš ličilo na uspeh.

Da li si u glavi već imao ideju kakvim stilom pisanja želiš da se baviš?

Da. Otkada sam pročitao „Platformu“ Mišela Uelbeka imao sam ideju da bih voleo da se krećem mustrom njegovih rečenica. Da imam zvuk njegovih rečenica. Kada je Biljana Srbljanović rekla da je moj novi roman „Za sutra najavljuju konačno razvedravanje“ nešto kao srpski odgovor na Uelbekovo „Pokoravanje“ mislim da mi je srce ušlo u tahikardiju u četvrtoj brzini.

Nik Hornbi ili Toni Parsons?

Ipak Mišel Uelbek i Džonatan Frenzen. A između Hornbija i Parsonsa biram ipak Parsonsa zbog jednog privatnog trenutka i kojeg volim još od kada je bio muzički novinar NME-a, ali i obožavam njegove kolumne. „Stadionsku groznicu“ Nika Hornbija sam posvećeno čitao čak i u reprizama.

I sa drugim romanom „Za sutra najavljuju konačno razvedravanje“ postigao si zavidan uspeh, čak se našao u širem izboru za ovogodišnju Ninovu nagradu. Da li to uopšte ima ikakav uticaj na tebe?

Ima. Bio bih nesrećan da moji romani nemaju odjek. Mi smo u zamci ne baš prosto rečeno popularnosti, ali jesmo neke čitanosti i odjeka i ja se ponekad prepadnem svoje halavosti. Kada sam bio muzičar bio sam beskompromisan i nisam želeo da menjam tekstove, što nas je koštalo neobjavljivanja ploče i kasete. Kao novinar nikada nisam bio povodljiv na neku mega čitanost i popularnost. Ali mi živimo na planetarnom ljudskom hipodromu i od nas se očekuje da stignemo makar među troje najboljih. Mi živimo u pošasti piplmetra i šerova i kliktabilnosti. Mi smo žrtve svega toga i bilo je srećno vreme kada se nije računala gledanost i klikabilnost i kada je bila smešna izjava folk pevačice Mice Trofrtaljke iz osamdesetih: „Baš sam otišla u prodavnicu ploča da pitam koliko ploča prodaje Betoven i saznala da on stoji mnogo lošije od mene“. Tada smo se tome smejali ali danas je došla era „Mice Trofrtaljke“ u svim oblastima života. I svi želimo da smo čitani i lajkovani jer nas gledaju ispod oka i kao neuspešne ako to nismo. To je tužno ali je čista naša realnost.

S druge strane, roman sam pisao dve godine ali u ovoj zemlji od pisanja nisu mogli da žive ni Crnjanski i mnogi drugi. I zato obožavam svakodnevne „honorare“ kada mi se javljaju ljudi u inbox i hvale roman ili ga šeruju po mrežama. Filip David je na promociji mog romana rekao da mu je žao što se moj roman nije našao u najužem izboru za Ninovu nagradu. To mi je na neki način ispeglalo ljutnju, bes i razočaranje. Iako nisam pobornik nagrada u Srbiji, one ipak utiču na tiražnost.

Da li deliš mišljenje da je u pitanju generacijski roman?

Da, potpuno se slažem s tim. Imao sam ideju da suočim očeve i decu. Očeve odrasle u zlatnom dobu osamdesetih i obožavanja zapada koji imaju decu desničare koji mrze zapad i lože se na Dveri, 1389 i Putina. Teofil Pančić je govoreći na mojoj promociji rekao kada bi se moj roman opisao haštagovima onda bi oni glasili: #ljubav, #kriza srednjih godina, #bračna kriza, #preljuba, #ubistvo, #terorizam, #politika… A na koricama romana napsiao je „U Rosićevom ekplozivnom romanu se i ljubi i ubija balkanski (ne) zasitno.“

Tu se dotičeš i vrlo škakljivih i aktuelnih momenata poput migrantske krize, Brexita, ponovnog uspona desničarski nastrojenih organizacija kod nas, terorističkih akcija islamista u svetu.

Voditelji Remarkerovog podkasta opisali su moj novi roman rečenicom „U priči o dva poznata brata Braunovića, Rosić opisuje tri Beograda: jedan YU generacije, drugi Srb generacije i treći generacije u egzilu, koja ga čuva u sećanju. „Razvedravanje“ govori o migrantskoj krizi, krizi srednjih godina, o društvu u stalnoj krizi, premijeru bez imena itd.” Kada se pojavio moj roman odmah su čitaoci i novinari u prvom junaku videli sukob TV zvezde i srpskog predsednika. Kroz priču o tom junaku koji živi u Srbiji ja sam ubacio i pojačanu desnicu kod nas, a sada vidimo ko je glavni subotnji igrač u Srbiji. Mislim da se mi još dugo nećemo izvući i da točkovi ovog društva šlajfuju u sve većem blatu. S druge strane, kroz drugog junaka knjige, bivšu jugoslovensku rokenrol zvezdu koji živi u Londonu opisao sam kako nekadašnji levičar postaje desničar, ksenofob koji smatra da je migranstka kriza sprovedena u laboratorijama Amerike da bi se destabilizovala Evropa. Da je neoliberalni kapitalizam isporovocirao jačanje desnice u svetu. I u tome su ljudi navodili reference na Uelbeka.

U kojoj meri se preklapaju Dragan Lomić i braća Braunović kao fiktivni likovi, odnosno Rosa, kao ličnost iz realnosti?

Jedan moj drug je rekao kada je pročitao „Razvedravanje“- „Ti si i jedan i drugi Braunović – oba brata pomalo.“ I zaista pomalo jer ja nisam kao prvi došao u sukob sa najmoćnijim čovekom Srbije a nisam ni kao drugi nekoga lišio života. Ali pozajmljivao sam im neke od sopstvenih stavova.

Oba tvoja dela sadrže pregršt pop-kulturnih referenci, od filmova i serija, preko muzike i književnosti, do britanskih toponima koja su neizostavni deo iste. Da li grešim ako kažem da je pop kultura odigrala jednu od naznačajnijih uloga u formiranju tebe kao ličnosti?

Apsolutno si u pravu. Pop kultura me je potpuno formirala. Krenuo sam od muzike. Kupovao sam kao dečak magazin Džuboks ali i britanski NME na čijoj poslednjoj stranici su članovi svetkih rok bendova govorili o svojim omiljenim knjigama, filmovima, pločama. I ja sam sledeći idole ušao u kvalitetnu književnost. Tako me je u književnost uveo rokenrol a ne školska nastavnica ili lektira. Tako je bilo i sa filmom.

„Mućke“ ili „Nepristojni ljudi“? „Paklena pomorandža“ ili „Trainspotting“?

„Mućke“ me više opuste, ali volim i „Nepristojne ljude“ čijeg jednog glavnog glavnog junaka ovih dana gledam kao detektiva u britanskoj krimi seriji „Manhunt“. „Paklena pomorandža“ mi je kao knjiga bolja od „Trainspottinga“, ali kao film mi je bolji „Trainspotting“. Imao sam kočenje sete kada sam gledao nastavak. Uvek su tužne godišnjice „mature“ čak i kad su „maturanti“ heroinski zavisnici iz Edinburga.

Na samom početku sam se dotakao tvoje novinarske karijere, te nam reci koje avanture i intervjui su ti ostali u posebnom sećanju?

Reportaža iz mesare u Nju Džersiju koja je bila model mafijaške mesare u TV seriji „Sopranos“. Vlasnik mesare je bio nepoverljiv, a onda kada je moja žena rekla da smo na medenom mesecu, otkravio se i pokazivao nam čak i fotografije nekih od bosova prave mafijaške porodice De Kalvakante. U pamćenju su mi ostali mnogi intervjui sa domaćim ličnostima a od stranih pamtim intervju sa Morisijem koji me je odabrao među nekolio desetina novinara. Pamtim i intervjue koje sam radio sa nekadašnjim likovima sa postera iz moje tinejdžerske sobe. Osamdestih ne bi verovao da ću ručati sa Žanom Žakom Barnelom iz Stranglersa, da ću sedeti sa Stivom Heketom iz Genesisa na mestu na kojem sam trideset godina ranije kupio album na kojem on svira.

Kakav je osećaj biti „prvi državljanin Srbije koga je britanska kraljica Elizabeta II odlikovala za lični doprinos kulturnih veza između Srbije i Velike Britanije“? Sada si Sir. Šta to tebi predstavlja?

Predstavlja vrhunac mog profesionalnog života. Pa i više od toga. Kada sam sutradan po dodeli odlikovanja gledao na televiziji kajron „Britanska kraljica Elizabeta II odlikovala Branka Rosića“ pomislio sam u sekundi da je to neki drugi Branko Rosić. Onda sam se uštinuo i srećom bio sam upravo taj. I moje bavljenje muzikom i sada pisanje imalo je oduvek veliku inspiraciju iz Britanije.

Reklo bi se da, pored likova različitih profila koji defiluju u tvojim romanima, ne manje važnu ulogu ima i London. Šta tebi znači taj grad? Da li još uvek osećaš istu ushićenost kad odlaziš tamo ili se to vremenom izgubilo?

Osećam ogromnu ushićenost kada dolazim u London. Čak pamtim kada se avion obrušava na Hitrou aerodrom a ja iz vazduha gledam crvene tačkice – dabldekere, a pre pola godine pri ateriranju sam ugledao one ragbi prečke. Ili pogađam koji je stadion ispod koridora kojim slećemo. Istina je i da se London menja. Nestaju one tačke koje smo voleli kao klinci. Na Kings roudu umesto pankera sada urlaju pozlaćeni bentliji koje voze šeici, a umesto zvuka Sex pistolsa brundaju Rolsevi ruskih oligarha. Smeta mi i što u pabovima rade došljaci iz sveta pa više nema onog ćaskanja sa zaposlenima sa šanka. To je posledica globalizacije. Ali uvek me obraduje dolazak u London. Sada sam se pomerio i doživljavam euforiju kada stižem u Mančester ili Jork ili Liverpul. Tu je ostalo mnogo više made in Britain arome nego u Londonu. Ali imam osip ako ne obiđem London.

Soho ili Kensington?

Odgovor je Soho, ali se i on menja. Smeta mi što nestaje neka scenografija Sohoa kao na primer erotski šopovi koje je pregazila digitalna era a bili su ukras Sohoa braće Krej. Kao i neki barovi. Ali ostali su divni pabovi poput „Dog and duck“ u kojem imate sreću da sedite na istoj stolici i za stolom kao nekada Džordž Orvel.

Da li tamo imaš omiljeni pab u koji uvek svraćaš? Fuller’s Red Fox ale ili Dragonhead?

Imam sad omiljeni pab u Mančesteru, tačnije tri: Mackie Major, Castle hotel, The Lass O’ Gowrie. Od piva sad biram mančestersko Hydes jer me podseća na godišnji odmor i slobodu.

Shepard’s pie ili Spare ribs? Lambert & Butler ili Benson & Hedges?

Posle Shepard’s pie zapalio bih Lambert & Butler, a posle spare ribs uzeo bih dim Benson & Hedges koje puši i junak mog romana.

Poznato je da si navijač Čelsija. Moja malenkost počela je da simpatiše Čelsi dolaskom Đanfranka Zole. Kakva je situacija sa tobom? Da li ti imaš omiljenog igrača ovog kluba?

Odgovoriću jednom pričom. Pre nekoliko godina išao sam sa ženom na Stamford bridž i tamo postoji zid koji opasuje stadion i na njemu su fotografije slavnih fudbalera Česlija. Rekao sam ženi da me slika dok stojim pored postera bivšeg kapitena Denisa Vajsa. Upitala me je ko je on? Odgovorio sam joj da sam ga gledao u TV prenosima devedesetih dok je u Srbiji bila plata toliko bedna da nismo mogli ići ni u Novi Sad a kamoli London pa mi se činilo gledajući Denisa Vajsa i ekipu Čelsija vikendom da ja nikada više neću videti ni London ni Čelsi. Ali, nije on moj omiljeni fudbaler. Možda su to Zola i Azar.

Džimi Flojd Haselbajnk ili Didije Drogba? Frenk Lampard ili Eden Azar?

Drogba. Istorijski Lampard, ali je Azar ipak bolji fudbaler. Pa samo izvrtimo njegov solo prodor pre neko veče protiv Vest Hema. Doneo nam je dve titule.

Pored pobede u finalu Lige šampiona protiv Bajerna, druga omiljena utakmica mi je pobeda protiv Junajteda od 5:0, kad je prvo Gustavo Pojet već u prvom minutu načeo mrežu nesrećnog Taibija, a Džodi Moris ih je dotukao pred kraj. Imaš li ti Čelsijevu tekmu koju rado pamtiš?

Baš ove dve koje si pomenuo. Pamtim da je Ser Aleks Ferguson bio crveniji od klupske boje Mančester junajteda posle te petice na Bridžu. A pobeda protiv Bajerna u finalu LŠ je bila sertifikat da smo svetski klub a ne plastika kako vole da nas ponize.

Kada si poslednji put bio na utakmici Čelsija? Kako ti se sviđa današnja ekipa? Fred Perry ili Burberry?

Žao mi je što je Roman Abramovič ipak jedan oligarh koji nije sačuvao Kontea i doveo još nekoliko fudbalera uz Azara. Tu smo izgubili priliku da budemo svetska klasa. Romanu hvala za sve, ali za poslednjih četiri, pet godina nikako. Fred Perry, ipak.

Naravno da moramo da pričamo i o muzici. Sa ove vremenske distance kako gledaš na period kada si svirao u bendovima Urbana Gerila i Berliner Strasse? Ko su bili tadašnji beogradski muzički heroji?

Na period mog muziciranja gledam sa nostalgijom za vremenom kada je sve tako dobro počelo. Bilo je to najoptimističniji period ovog prostora. Zahvaljujući tome ja sam i danas tu gde jesam.

The Clash ili Sex Pistols?

U tinejdžersko doba to su bili Pistolsi, ali kasnije sam ipak opredelio za The Clash. A počelo je na jednom zimskom raspustu i filmom „Rude boy“.

Pratiš li današnju muzičku scenu? Ideš li na koncerte? Kako ti se čini pank u moderno doba?

Idem na koncerte. Ne redovno, ali idem. Žao mi je što sam neke preskočio. Od relativno novijih bendova Tame Impala. Ne znam šta da kažem za pank u modernom dobu. Ali toliko je sve dosadno da nam treba novi pank.

Za kraj, možeš li nam preporučiti knjigu, ploču i film koji su te posebno oduševili u poslednje vreme?

Pomno pratim britanske krimi serije i tu obožavam „Unforgotten“ i „Happy valley“. Biće ih još ove godine. Knjiga „U vrtu ljudoždera“ Lejle Slimani.

Autor: Nemanja Nešković 
Izvor:  beforeafter.rs


Podelite na društvenim mrežama:

Povezani naslovi
knjiga nedelje opekotine  laguna knjige Knjiga nedelje - „Opekotine“
16.09.2019.
Za svoje članove Laguna uvek ima dobre vesti! Svake nedelje jedan od aktuelnijih naslova proglašavamo za knjigu nedelje. To znači da će naši članovi te, i samo te nedelje, moći da kupe Knjigu nedelje ...
više
nova programska šema radio lagune laguna knjige Nova programska šema Radio Lagune
13.09.2019.
Izmenjena programska šema Radio Lagune kreće u ponedeljak 16. septembra. Od novih programskih segmenata izdvajamo emisije: KIZA (Kulturno Informativno Zabavna Akcija) sa Zoranom Minčić (ex R...
više
zabavna i interaktivna promocija knjige sofijine mudrolije s markom kraljevićem  laguna knjige Zabavna i interaktivna promocija knjige „Sofijine mudrolije s Markom Kraljevićem“
13.09.2019.
Promocija knjige „Sofijine mudrolije s Markom Kraljevićem“ Aleksandre Mihajlović održana je 12. septembra u knjižari Delfi u SKC-u.   „Sofijine mudrolije s Markom Kraljevićem“ nije samo knj...
više
10 pisaca samoubica laguna knjige 10 pisaca samoubica
13.09.2019.
Iako bi slika izmučenog umetnika delovala kao stereotip, previše je dokaza koji pokazuju da kreativni ljudi često pate od psihičkih bolesti. Primera je zaista mnogo – Van Gog koji je sebi odsekao uvo ...
više

Naš sajt koristi kolačiće koji služe da poboljšaju vaše korisničko iskustvo, analiziraju posete sajtu na sajtu i prikazuju adekvatne reklame odabranoj publici. Posetom ovog sajta, vi se slažete sa korišćenjem kolačiča u skladu sa našom Politkom korišćenja kolačiča.