Laguna - Bukmarker - Arundati Roj: „Kada pišem, ja sam neka druga osoba“ - Knjige o kojima se priča
VestiIntervjuiPromocijeAkcijeKnjiževni klubPrikazi#knjigoljupci#TriRajkeVideoKolumneNagradeKalendar

Arundati Roj: „Kada pišem, ja sam neka druga osoba“

Pre dve decenije, izašao je prvi roman Arundate Roj „Bog malih stvari“. Reakcije su bile onakve kakve bi svaki pisac poželeo za svoj debitantski roman. Bio je to veliki bestseler i dobio je Bukerovu nagradu. Ali u narednih 20 godina, Roj je pošla putem koji se nije očekivao, pišući eseje i knjige o Indiji, zemlji u kojoj se rodila 1961. godine. Postala je možda jedan od najiskrenijih komentatora indijske politike. Pisala je o ulozi indijske vojske na Kašmiru i plemenskim oblastima, govorila protiv rasta hindu desnice, kao i protiv trenutnog premijera Narendre Modija. Tokom godina pretili su joj i omalovažavali je, bila je predmet rasprava čak i u liberalnim krugovima, optuživana je da je bila suviše ograničena u svojoj antikapitalističkoj retorici i naivna u svojoj podršci maoističkim pobunjenicima u Indiji. Takođe, bila je uporna u svojoj kritici američke spoljne politike; 2015. godine srela se sa Edvardom Snoudenom u Moskvi, a prisutni su bili i Džon Kjuzak i Danijel Elsberg.

Ali pitanje koje se dugo provlačilo, bilo je da li će se vratiti pisanju fikcije. Odgovor je stigao ovog meseca, izlaskom njenog drugog romana „Ministarstvo neizmerne sreće“. Pored raznih tema kojima se bavi, kao što su priča o transrodnoj ženi iz Delhija (gde Roj još uvek živi) i Kašmirskom borcu za slobodu, novi roman je prepun surovo realističnih referenci na modernu Indiju, uključujući i zloglasni pogrom muslimana 2002. godine, u državi Gudžarat, na zapadu Indije, u kojoj je vladao Modi, današnji premijer.

Kliše o intervjuu sa piscima koji su poznati po otrovnom peru, jeste da su autori uvek mnogo blaži i opušteniji uživo. Kada smo Roj i ja pričali telefonom, ovaj kliše se pokazao kao potpuno tačan. Njena sklonost ka samokritici je primetna, kao i spremnost da se smeje sopstvenim izjavama, čak i kada su u pitanju ozbiljne teme. Tokom našeg razgovora, koji je redigovan i skraćen radi jasnoće, raspravljali smo zašto je čekala 20 godina da objavi novi roman, šta misli o kritikama upućenim njenom radu van književnosti, i šta nas Indija može podučiti u vezi sa rastom autoritarizma u svetu.
 
Kada ste odlučili da treba da napišete novi roman?

Počela sam rad na njemu pre otprilike 10 godina. Tada sam počela da zapisujem stvari koje se nalaze u ovoj knjizi. Nisam odlučila da napišem roman, jer to kod mene ne funkcioniše tako. Jednostavno sam osetila da to moram da učinim, i počelo je da se razvija. Mogla sam da potpišem velike izdavačke ugovore unapred, ali nisam bila sigurna. Eksperimentisala sam, imala sam želju da dugo radim na njemu, da ga ostavim po strani ako osetim da to nije možda to.
 
Ponekad pisci kažu nešto poput: „Sad moram da sednem za sto jer svakog dana pišem po 1200 reči za moju knjigu.“
 
Ono šta sam htela da kažem jeste da to nije kao da sam rekla: „Oh, nisam napisala knjigu deset godina,“ i onda sednem da pišem jer to moram. Nisam to osetila, ali postoji jedna druga vrsta prinude kada vas priča na neki način opsedne, obuzme i progoni, i onda morate to da uradite. Ali to je druga vrsta nužde od one: „Oh, nisam napisala knjigu tako dugo.“ Shvatate? To je vrsta opsesije koja ovlada vama.
 
Koliko je rad na „Ministarstvu neizmerne sreće“ bio drugačiji od rada na romanu „Bog malih stvari“?
 
Kada me ljudi pitaju koliko je vremena bilo potrebno da se napiše „Bog malih stvari“, kažem 37 godina, jer za mene roman nije proizvod. Što ne znači da imam išta protiv stvari koje se rade brzo. One mogu biti divne, takođe. Ali za mene je ovaj roman, možda i više nego „Bog malih stvari“, kao sedimentna stena. Ima slojeve i slojeve, i bilo je potrebno puno vremena da se napiše. Možete ga čitati plivajući u gornjem sloju, a zatim zaronite ka sredini a onda možete i da budete poput ribe sa dna. Svaki put kada se čita, mislim da se priča menja. To je kao mapa grada, ili znanje o nekom gradu ili o nečemu. Ni jednog trenutka nisam žurila, jer mi je bilo potrebno da dugo vremena živim sa tim likovima da bih znala da je naš odnos zaista čvrst. (Smeje se.)
 
Kada kažete da roman nije proizvod, da li mislite na „proizvod“ u potrošačko-kapitalističkom smislu, ili mislite na „proizvod“ kao rezultat vašeg životnog iskustva iz nekog određenog vremena?
 
Jednostavno mislim na proizvod koji se mora napraviti s vremena na vreme jer se tako očekuje.

Dvadeset godina, koje sam provela pre nego što sam napisala ovaj roman, putovala sam na mnogo mesta gde se događalo toliko toga, dok se Indija menjala, dok se svet menjao. Neka od tih iskustava pretočena su u političke eseje, ali bilo je i puno toga što se nije moglo reći drugačije nego u fikciji. Shvatate?

Nikada ne bih napisala roman da bih njime širila slabo prikrivene političke poruke. Za mene, sva ta iskustva, nataložena u meni, rastočena su u mom telu i zatim znojem izbačena napolje. Nije stvar u tome da sam želela da pričam o „problemima“. Za mene je roman način gledanja na svet.
 
Mislite li da možete da napišete apolitičan roman?
 
Mislim da niko to ne može. Mislim da je to mit. Mislim da je čak i svaka bajka na neki način politična. Kada izbegavate nešto, to je isto toliko politično kao i kada pišete o tome.
 
Da li vam je pisanje „Ministarstva“, dalo dublje razumevanje nekih pitanja vezanih za Indiju, bilo da su to Kašmir, Delhi ili nešto treće?
 
Da, naravno. Za mene, način na koji se priča izlaže, podjednako je važan kao i sama priča. Bilo da pišete o mestima kao što je Kašmir ili pišete o tome šta se dešava u šumama centralne Indije, ili bilo šta drugo da je u pitanju… Stalno pričam da je fikcija istina, jer ponekad nije moguće preneti užase koji se dešavaju na tim mestima samo preko reportaža, izlaganja dokaza i beleški. Sam vazduh i šta tera ljude da rade te stvari i kako da žive sa tim užasom, kako mu se prilagođavaju tokom godina, sve to samo fikcija može da dočara.
 
Kada ste poslednji put pročitali „Bog malih stvari“?
 
Ne moram da čitam tu knjigu. U svom srcu, znam je napamet.
 
To je dobar odgovor.
 
Kada pišem, to je zvučno iskustvo. Kao pesma koja se ne zaboravlja. (Smeje se.)
 
Čitao sam vaše izjave povodom nečijeg mišljenja da su vaši članci o nekim stvarima suviše strogi, a vi ste odgovorili da baš zato što se jezive stvari dešavaju u svetu, vi morate da budete jaki u iznošenju argumenata kako bi ih ljudi primetili. Ako zanemarimo eseje, da li takav pristup može biti opasan u knjiženosti?
 
Kada pišem političke spise, osećam veliki bes. Ali kada pišem fikciju, onda sam druga osoba. Osećam tada veliki mir. Možda je to podsvesno, ali iskreno govoreći, nisam svesna publike ili čitaoca. Ne razmišljam toliko o prijemu knjige.
 
Koji su pisci najviše uticali na vas?
 
Dok sam odrastala čitala sam puno Šekspira, puno Kiplinga. Kasnije, tu su bili Džon Berger, Tolstoj, pisci poput njih. Ne računajući pisce fikcije, veoma visoko na listi je Eduardo Galeano.
 
Šta mislite o Kiplingu sada?
 
Smatram da je Kipling veoma fascinantan, jer je bio takav imperijalista, kolonijalista i čak rasista. Ali su mu „Knjiga o džungli“ i „Istinite priče“ vrlo šarmantne. Veoma je interesantno što sada imamo postkolonijalno uverenje da se možemo smejati rasizmu i imperijalizmu, a diviti jeziku i muzici u njegovom delu. Takođe, za njega kažu da je imao indijske krvi u sebi, pa se morao dokazivati kao belac.
 
Koje pisce sada čitate?
 
Iz nekog razloga ponovo čitam Tolstoja. Nisam puno čitala dok sam pisala. Tokom ovih deset godina bila je ludnica. Iz nekog razloga, puno čitam ruske pisce i čitala sam Svetlanu Aleksijevič, koja je nedavno dobila Nobelovu nagradu, i njene knjige o Černobilju i Rusima u Avganistanu. Okružim se knjigama i onda uronim u njih. To je za mene nešto kao provera razuma ‒ da li sam potpuno otkačila ili sam u redu?
 
Nadam se da je to retoričko pitanje.
 
Rekli su mi da su neki delovi moje knjige skroz poremećeni. (Smeje se.)
 
Zanimljivo je da ste pomenuli Svetlanu Aleksijevič, jer iako nisam čitao puno toga od nje, čini mi se da je njen način pisanja i izveštavanja o ljudima i konfliktima, veoma drugačiji od vašeg.
 
Da, naravno da jeste veoma različit. Kada ne pišem fikciju, rekla bih da pomalo ličim na pamfletistu, jer kada čitate neku knjigu eseja, vi naravno vidite političko gledište ili način gledanja na sva ta pitanja, ali zapravo, ako znate okolnosti pod kojima su eseji nastali, u sumanutim situacijama, gde vojska potapa šume, pali sela, ubija ljude… Eseji uvek izađu u vanrednim okolnostima.
 
Govoreći o politici Indije, vidimo rast populističke demagogije i lažnih vesti širom sveta od Indije, preko Turske do Sjedinjenih Država i Evrope. Da li ste primetili takav trend u Indiji pre nego što je to postalo predmet rasprave u celom svetu?
 
Nedavno sam bila sa grupom stranih izveštača u Delhiju, i oni su gotovo doživeli traumu zbog stvari koje se dešavaju u Indiji i nemogućnosti da to shvate, jer je sve skriveno ispod buke Bolivuda, slobodnog tržišta i ekonomskog rasta. Razlika između onoga što se dešava ovde i onoga što se dešava drugde, je u tome što je to ovde istorijski proces koji je bio namerno...iskonstruisan. Stotine hiljada političara su doveli Indiju do ove situacije, gde je gotovo proglašena hindu nacija.
Govorim ljudima da bismo danas, da indijsko tržište nije širom otvoreno, i da Indija nije sjajna finansijska destinacija, pisali priče o genocidu, hemijskom oružju i linču na ulicama, ili bičevanju kaste dalita. Trenutno, postoje bande i osvetnici koji vuku muslimane za brade, teraju ih da skandiraju Hindu slogane,  ili čak linčuju ljude.
 
Kako povezujete religiozno nasilje, nacionalizam i slične stvari sa otvaranjem slobodnog tržišta? Pošto jedna od kritika vašeg rada jeste to da ste suviše plitki u načinu na koji govorite o slobodnom tržištu. Zašto je ono odgovorno za ono što opisujete?
 
Ne, ne. Slobodno tržište nije odgovorno za to, ali ono to pojačava. Prilike koje nudi, međunarodne finansije, skrivaju činjenicu da u isto vreme postoje brutalnosti i verski fanatizam. Da je u bilo kojoj drugoj zemlji neko bio predsednik, dok je hiljade ljudi masakrirano i muslimani oterani u izbegličke kampove, bio bi drugačije tretiran u ostatku sveta. Ali sada je Indija otvorena sredina za tržište, ona je bolivudska, čupava, mazna igračka.
 
Da li mislite da postoje i neki pozitivni uticaji tržišta na Indiju?
 
Nikada ne postoji ništa za šta bi se moglo reći: „Oh, to je potpuno loše ili to je potpuno dobro.“ Nikada to ne možete reći, ali kada vidite nivo otimanja imovine, uništavanja prirodne sredine, ljudi prognanih sa svoje zemlje, masovne migracije u gradove i gradove koji sa tim ne mogu da se izbore, onda bih rekla da tu ima nešto u osnovi pogrešno, i to ne znači da treba da se vratite na ono kako je nekada bilo, ali morate da ukažete na nešto što je postalo ozbiljan, veoma ozbiljan problem.
 
Tako je, jer u drugim kritikama vaših eseja piše: „Pa, stvari nikada nisu bile dobre. Uvek je bilo neverovatnog siromaštva u Indiji. U selima, žene su uvek prezirane,“ i tako dalje.
 
Jedan od mojih eseja, nazvan „Doktor i svetac“, govori o Gandiju i B.R. Ambedkaru. Naravno, kritikujem Gandija jer je rekao da je ranije sve bilo divno a sada je užasno. Ja to ne govorim. Ja sam osoba koja je pobegla od stvari koje tradicija nalaže ženama u selima, kao što je bilo ono u kome sam odrasla… Ako nekom kritikom ne želite da se bavite, lako je za nju reći da je plitka.
 
Čini se, uopšteno govoreći, da postoji međunarodna debata između nacionalista i takozvanih globalista. Postoji taj populizam desnice, i postoji međunarodna elita, otuđena od masa.  Kako se ta debata odvija u Indiji?
 
U Indiji je to lažna debata, jer ljudi koji se predstavljaju kao radikalni nacionalisti, u potpunosti podržavaju neoliberalno slobodno tržište. U potpunosti. To je potpuno lažno postavljanje osnova za debatu. Oni bi voleli da se debata vodi na taj način ali to ne može tako.
 
Ista stvar je u Americi, gde se Tramp zalaže za potpuno nekontrolisani kapitalizam, gotovo više od bilo koga drugog.
 
Da, da. Razlika je u tome što u Americi, sirovine se mogu obezbediti ratom protiv drugih zemalja. U zemljama kao što je Indija, mi to činimo kolonizujući sami sebe. Ne govorim samo metaforički. Paravojne snage su potopile šume centralne Indije, terajući domorodačko stanovništvo sa te zemlje.

Kada su neki Afrikanci bili pretučeni na ulici i linčovani a Indija zbog toga nazvana rasističkom, osoba veoma bliska vladi je izjavila: „Kako mi možemo biti rasisti? Mi živimo sa tim crnim Indijcima na jugu.“ Hiljade farmera i domorodačkog stanovništva nalazi se u zatvoru, optuženi su za pobunu, jer su se borili da zadrže svoju zemlju koja je predana rudarskim kompanijama. Ono što se dešava u ovoj zemlji i imidž kakav ona ima u svetu, dve su različite stvari.
 
Pa, šta je sledeće, što se tiče vas?
 
Trenutno, razmišljam o umetnosti dokolice.
 
Šta to znači za vas? Svako ima različito viđenje toga šta je to ne raditi ništa.
 
Nije da nisam radila ništa, jer ova knjiga izlazi u 30 zemalja i tu su prevodi, korekture, radoznalost javnosti… Poprilično sam umorna i kao što sam rekla pre, ne žurim da radim nešto novo.
Zapravo, ne znam još. Ne želim da se osećam kao da stalno moram da radim nešto sledeće, pa sledeće, pa sledeće. Uvek mi je bio cilj da radim što je moguće manje.
 
Izvor: slate.com
Foto: jeanbaptisteparis - Flickr: Arundhati Roy / CC BY-SA 2.0 / Wikimedia commons
 


Podelite na društvenim mrežama:

Povezani naslovi
čestitost kao osnovni princip predstavljena knjiga pod pritiskom vladimira vučinića laguna knjige Čestitost kao osnovni princip – predstavljena knjiga „Pod pritiskom“ Vladimira Vučinića
26.11.2021.
Uz prisustvo važnih predstavnika srpskog pravosuđa u knjižari Delfi SKC u četvrtak 25. novembra predstavljena je knjiga nekadašnjeg sudije a sada advokata Vladimira Vučinića „Pod pritiskom“. O...
više
susret jelene bačić alimpić sa čitaocima u ada mall shopping centru laguna knjige Susret Jelene Bačić Alimpić sa čitaocima u Ada Mall Shopping Centru
26.11.2021.
Ljubitelji lepe književnosti i poštovaoci stvaralaštva Jelene Bačić Alimpić imali su priliku da se susretnu sa omiljenom autorkom u Ada Mall Shopping centru, gde je upriličena promocija njenog najnovi...
više
o serijama vreme zla i koreni u parobrodu laguna knjige O serijama „Vreme zla“ i „Koreni“ u Parobrodu
26.11.2021.
Na tribini „Roman na filmu“ u UK Parobrod, u sredu 1. decembra u 20 sati, gost će biti glumac, reditelj i producent Goran Šušljik. U pitanju je diplomirani glumac sa zavidnom karijerom u pozorištu ...
više
šta je bolje serija ili knjiga laguna knjige Šta je bolje: serija ili knjiga
26.11.2021.
Davnašnja nedoumica da li je knjiga bolja od filma i da li je film skrnavljenje nepatvorene i uzvišene pisane umetnosti, u poslednje vreme zvuči drukčije: da li je bolja serija ili knjiga? Serije su s...
više

Naš sajt koristi kolačiće koji služe da poboljšaju vaše korisničko iskustvo, analiziraju posete sajtu na sajtu i prikazuju adekvatne reklame odabranoj publici. Posetom ovog sajta, vi se slažete sa korišćenjem kolačiča u skladu sa našom Politkom korišćenja kolačiča.