VestiIntervjuiPromocijeAkcijeKnjiževni klubPrikazi#knjigoljupci#TriRajkeVideoKolumneNagradeKalendar

Ana Marija Šua koristi temu sklonosti proždrljivosti da bi govorila o slobodi: Držanje dijete je deo društvene strukture

„Nisam želela da napišem ovaj roman“, kaže Ana Marija Šua, i pokazuje primerak „Tereta iskušenja“ na stolu, dokaz njenog poraza. Tvrdi da ju je tema sveta „debelih ljudi koji drže dijetu“ i neuspelih pokušaja mršavljenja progonila godinama, kako u životu tako i u fikciji, i nametnula joj snagu da je izbaci iz sebe.

Sa svojim tankim crtama lica skrivenim šoljom kafe sa mlekom (bez krema, a sa zaslađivačem), Šua ispija kratke gutljaje i osmehuje se. Zna da zapanjuje iscrpljujuća građa koju otkriva: „Stvar je u tome što sam dobar deo istraživanja izvršila na sopstvenom telu“, kaže, dok obema rukama odlaže šolju na porcelanski tanjirić. „Pre mnogo godina sam dobila ideju da pišem ovo štivo i opirala sam joj se. Pisati o debelima je osetljivo, pošto su komični, i vrlo je tu lako sprdati se bez ikakvog produbljivanja. Pokušavala sam da ne pišem roman. Ali to pitanje mi se vraćalo. Pokušala sam s drugim temama. Ali osoba ne može uvek da bira. To je bila sržna tema mog života: jesti ili ne jesti?“, kaže.

Jedino što doslovno prepisuje iz stvarnosti, kaže Šua, jeste klinička istorija glavne junakinje koja se oprobava u tretmanima što se kreću od vaganja hrane do laksativa, amfetamina, hormona i potpunog gladovanja, ili tečnih dijeta.

„Dobro stojim sa telesnom masom, ali je to nešto što kontrolišem ulažući mnogo napora. Do pre tri godine, uzimala sam anoreksičke pilule“, priča i objašnjava da nikada nije bila u centru za internaciju sličnom onome koji opisuje u romanu, mada je istražila kako mnogi od njih funkcionišu.

Ana Marija Šua se kreće halucinantnim svetom „Šiljaka“, centra za mršavljenje u kojem se sprovode niskokalorične dijete, fizičke vežbe, fizički i psihološki vidovi mučenja, kao i izolovanje pacijenata. Međutim, roman prevazilazi priču Marine (zrele četrdesetogodišnjakinje koja na početku knjige ima devedeset kilograma) i zalazi u smisao gladi, u strah od prekomernosti i gubitak slobode.

„Tema koja se na prvi pogled ne opaža jeste podvrgavanje nepravičnom autoritetu i mera do koje je izvesna grupa ljudi spremna da prihvati sadistički autoritet“, opisuje Šua, tvrdeći da nije želela da zauzme stranu niti da potkazuje društvenu tiraniju ideala lepog tela. „Ne mislim da postoji ikakva unapred zadata loša volja u tržištu dijeta nego da je ono deo društvene strukture kojem smo svi podvrgnuti“, tvrdi autorica, posebno zainteresovana da potanko ispriča kako se živi zadovoljstvo u jelu i patnja usled njegovog svođenja.

„Osoba koja je internirana kako bi smršala“, kaže Šua, „na neki način se odriče individualne slobode, ne veruje u sopstvenu volju. Zna da koliko god da raspolaže njome, uvek će sebi postaviti zamku.“

Ali izvan psiholoških aspekata koji dovode osobu do određene zavisnosti, „zavisnost nije prema jelu, nego prema prežderavanju“, a kod društvenog ideala savršenih tela, pojavljuju se i drugi problemi. „Društvu su potrebne debeljuce koje drže dijetu“, kaže, „koji troše mnogo hrane i, u velikoj količini, laboratorijske produkte i lajt-obroke. Tom društvu više odgovara da pojedemo dva lajt-jogurta nego jedan punomasan. To i čini debeljuca koji drži dijetu, goji se lajt-produktima. Jede zdravo, dobro i mnogo. Tajna je u količini.“

S druge strane, kaže, postoji druga vrsta gojaznosti: ona koja nastaje u zemljama u razvoju, gde se hrana bazira na brašnu i trans-mastima, koje su najjeftinije.

Ali u oba slučaja, patnja je jednaka. „Debeljuce osećaju odbojnost sami prema sebi, jer najgore kod gojaznosti jeste to što ona ne može da se kontroliše. Gojazna osoba uvek želi da jede više i, makar to bilo kontrolisano, živi sa grižom savesti stečenom poslednjim obrokom i slasnom najavom sledećeg“, govori i osmehuje se. I ispija poslednji gutljaj.

Odakle vam inspiracija za roman?

Ne mogu da pišem romane o temama koje me na određeni način lično ne zainteresuju. Pitanje jesti ili pak ne je u dobroj meri važno tokom celog mog života. Ali ja nisam želela da pišem ovaj roman. Tema me okruživala već godinama ali sam je odbijala pošto mi se činilo da se ne može ozbiljno pisati roman o gojaznosti i dijetama, nego da bi to automatski vodilo laganoj, banalnoj stvari. Ali osoba ne bira teme o kojima će da piše; ta tema je izabrala mene i nije bilo šanse da je se otarasim. Moja je namera da se potanko upoznam sa najočiglednijom temom i da dođem do najinteresantnijeg pitanja, kakvo je sloboda i odnos prema autoritetu.

Za šta je glad metafora u ovoj priči?

Nezadovoljenosti želje, što je nešto što nas čini ljudima. Ali glad je, zapravo, stvarna: moji likovi drže dijetu, unose malo kalorija i mnogo gladuju.

Govorite o jedenju kao o bolesti zavisnosti.

Da, jedenje je zavisnost. Na stražnjoj korici piše da ovaj roman potkazuje zahteve jednog društva koje nastoji da nas sve učini mršavima, mada sam ja pokušala da ne biram stranu, ni stranu nasilnih metoda koje se primenjuju u „Šiljcima“, ni stranu prepuštanja zavisnosti.

U romanu nema mesta milosrđu prema svetu debelih, niti ijedne lepe reči o njima.

Ne. Dobro ja znam svet debelih ljudi koji drže dijetu. Imam vrlo gojaznu sestru što živi u Sjedinjenim Državama, gde je problem o kojem govorimo, najveći mogući. A, lično, celog života držim dijetu. Misliti na hranu, gledati je, dodirivati, mirisati… sve je to za mene veoma bitno. Nadam se da se u mojoj prozi ta strast primećuje. Ali me je zanimalo da pristupim još jednoj temi koja se na prvi pogled ne opaža, a to je podvrgavanje nepravičnom autoritetu, kao i mera do koje je izvesna grupa ljudi spremna da prihvati sadistički autoritet, podvrgne mu se i prilagodi njegovim naređenjima, dok ne postane, čak, deo tog autoriteta.

Kako ste osmislili ambijent „Šiljaka“?

To me je stajalo mnogo napora. Nisam imala unapred razrađenu ideju nego su se, što su mi više bila potrebna konkretna mesta, pojavljivale zgrade kakve postoje u tim vrstama kampova. Znala sam da će mi trebati montažne kuće u kojima žive internirani, zgrada administracije; pojavio se paviljon „Paklena pomorandža“ gde su debeli podvrgnuti izvesnim torturama korisnim za njihovu dijetu. Potom mi je bio potreban „Paviljon personalizovanog tretmana“, zapravo neka vrsta zatvora.

Kao da su u njemu sjedinjeni razni metodi koji se pojavljuju unutar različitih tretmana.

Da, to je vrlo iritirajući momenat; moja zamisao je bila da dovedem stvarnost do krajnjih konsekvenci, do poslednjih ekstrema, što je samo jedan način njenog posmatranja. Preuzela sam mnoge elemente iz tretmana za zavisnike od droga i za anoreksičare.

Ako bi se odnos prema hrani mogao koristiti u svojstvu ulaznih vrata za jednu kulturnu epohu, šta bi se u tom svetlu moglo reći o našoj sadašnjosti?

Današnji društveni ideal jeste debeljuca koji drži dijete, jer troši najveću moguću količinu hrane, ali i laboratorijskih proizvoda. Debeljuca drži dijetu do sedam posle podne i tu mu dijeta pada. Prehrambena industrija isporučuje sve više proizvoda na tržište i mora da im nađe mesto. U Sjedinjenim Državama, prehrambena industrija proizvodi tri hiljade i osamsto kalorija po osobi dnevno i njeni uposlenici na sve načine pokušavaju da ih prodaju. Postoji svetska epidemija gojaznosti koja zahvata razvijene, ali i siromašne države. Zahvata sve društvene slojeve.

Da li ste imali nameru da potkažete to tržište dijeta?

Ne mislim da postoji ikakva unapred zadata loša volja u tržištu dijeta nego da je ono deo društvene strukture kojoj smo svi podvrgnuti.

Šta je zajedničko za ovu, i knjige koje ste ranije napisali?

Tema tela, koja se pojavljuje u svim mojim romanima; pitanje bolesti; sadomazohistički odnos lekara i pacijenta i interniranost, grupa osoba koje se ne poznaju a zajedno su internirane. To je romaneskna situacija par ekselans.

Šta mislite da će u vašem romanu naći neko ko je prošao takva iskustva?

Ono što očekujem da će naći i bilo koji drugi čitalac: da uživa u knjizi i da mu ostanu ona pitanja bez odgovora kakva ostavlja dobra književnost.

Autori: Rakel San Martin & Gizela Antonućo
Izvor: intramed.net


Podelite na društvenim mrežama:

Povezani naslovi
nagrada politikinog zabavnika za roman neću da mislim na prag sonje ćirić u izdanju lagune laguna knjige Nagrada Politikinog Zabavnika za roman „Neću da mislim na Prag“ Sonje Ćirić u izdanju Lagune
20.01.2020.
Roman „Neću da mislim na Prag“ Sonje Ćirić u izdanju Lagune četrdeset prvi je dobitnik Književne nagrade Politikinog Zabavnika za najbolje delo namenjeno mladima objavljeno na srpskom jeziku u 2019. g...
više
hening jul biće vaš novi omiljeni junak spaljen u prodaji od 23 januara laguna knjige Hening Jul biće vaš novi omiljeni junak – „Spaljen“ u prodaji od 23. januara
20.01.2020.
Za Tomasa Engera kažu da je „novi Nesbe“, a njegove romane nećete moći da ispustite iz ruke. Roman „Spaljen“ je prvi u serijalu o novinaru Heningu Julu, novinaru crne hronike.   Jul nije rad...
više
klasici nikada ne umiru laguna knjige Klasici nikada ne umiru
20.01.2020.
Mnogo se pričalo o vrstama knjiga koje bi trebalo čitati tokom određene sezone. Ali šta ako postoji knjiga koja se može čitati svake sezone? Ovih pet knjiga su večne. U ovom vremenu dobro je vratiti s...
više
sofija lundberj pisala bih čak i kada ne bih imala čitaoce laguna knjige Sofija Lundberj: Pisala bih čak i kada ne bih imala čitaoce
20.01.2020.
Njeni romani se čitaju širom sveta, prevedeni su na 35 jezika, a čitaoci sa svih kontinenata navode da im se dopadaju gotovo iste stvari. Kako kaže romansijerka Sofija Lundberj, to je samo potvrda da ...
više

Naš sajt koristi kolačiće koji služe da poboljšaju vaše korisničko iskustvo, analiziraju posete sajtu na sajtu i prikazuju adekvatne reklame odabranoj publici. Posetom ovog sajta, vi se slažete sa korišćenjem kolačiča u skladu sa našom Politkom korišćenja kolačiča.