Besplatna isporuka za sve porudžbine iz Republike Srbije
VestiIntervjuiPromocijeAkcijeKnjiževni klubPrikazi#knjigoljupci#TriRajkeVideoKolumneNagradeKalendar

„Američki psiho“ danas – Bret Iston Elis o zaostavštini Patrika Bejtmena

Pisac govori o svom kontroverznom romanu i filmu i mjuziklu koje je inspirisao.

Još pre nego što je objavljen, pre 27 godina, „Američki psiho“ je već bio najkontroverzniji roman devedesetih. Živopisni prikazi groznih ubistava žena, muškaraca, dece i životinja prethodili su mu gde god bi se pojavio. Prvi izdavač je odbio tekst i piscu Bretu Istonu Elisu rekao da zadrži novac zamolivši ga da ode. „Njujork tajms“ je recenziju knjige naslovio „Snuff This Book!“ (Zadavite ovu knjigu). Na drugoj obali, „Los Anđeles tajms“ se žalio da „sloboda govora štiti čak i roman 'Američki psiho'“. Nacionalna organizacija žena je pokušala da organizuje bojkot knjige. Knjižare su odbijale da je poruče. A Elis je, koji je u to vreme imao 27 godina, počeo da dobija pretnje smrću.

Uprkos prvobitnom odbacivanju, knjiga je doživela neočekivanu sudbinu. U osnovi, „Američki psiho“ je zajedljiva satira o materijalizmu i bezosećajnosti koja ga parti. Narator je samoživi, sujetni japi sa Volstrita po imenu Patrik Bejtmen koji voli aktuelnu pop muziku (Vitni Hjuston, Hjuija Luisa, Fila Kolinsa) i ima problem da se izbori sa svojim ubilačkim porivima. Roman je potom prilagođen drugim medijima na neobičan način. Najpoznatiji primer je film iz 2000. godine u kome glumi zalizani Kristijan Bejl i gde priča dobija oblik crne komedije, a na Brodveju se pojavio pre dve godine i kontroverzni mjuzikl.
 
via GIPHY

Tokom proteklih četvrt veka, Patrik Bejtmen je postao kultni lik, pomaljajući svoju zalizanu glavu u spotu za pesmu „Love Lockdown“ Kanje Vesta, stihovima u pesmama grupa Misfits i Fall Out Boys, i u dijalozima u  serijama kao što su „Dekster“ i „Kako sam upoznao vašu majku“ pa čak i kod Kardašijanovih. Njegova prepoznatljiva fraza „moram da vratim neke video kasete“ ušla je u svakodnevnicu dok se slika široko iskeženog Bejla sa sekirom pojavljuje na internetu u najrazličitijem kontekstu. Sam Elis, koji je Patrika prvi put predstavio u romanu „Pravila privlačnosti“ kao brata Šona Bejtmena, studenta naklonjenog narkoticima, kasnije se vratio tom liku u romanima „Glamurama“ iz 1998. i „Lunar park“ iz 2005. godine, u kojima se Bejtmen nakratko pojavljuje a u ovom poslednjem mu je pisac i zapečatio sudbinu.

„Popularnost svog dela ne možete kontrolisati“, kaže Elis bejtmenovski savršenim izgovorom. „I ne možete kontrolisati uticaj koji ostvari. Uveren sam da 99 odsto pisaca misli da su uticajniji nego što jesu. Pisao sam knjige koje su nestale bez traga. A ni ova knjiga nije bila izrazito veliki hit. Nije se prodala kao 'Pedeset nijansi – Siva', 'Sva svetlost koju ne vidimo' ili 'Iščezla', koliki god da im je tiraž bio. Tako da kada ova knjiga postane na neki način važna za opštu kulturu... pa, to ne može da vas ne zabavlja na neki način.“

Pisac, kome su sada 52 godine, dao je intervju za časopis „Roling Stoun“ u kome govori o jednom od najzloglasnijih (i najdoteranijih) otpadnika u književnosti.

Da li vas je iznenadilo to što je Patrik Bejtmen postao kultni lik?

Šta ako kažem da nije? (Pauza) Šalim se (smeh). Naravno da me je iznenadilo. „Američki psiho“ je bio eksperimentalan roman. Nisam bio siguran, niti sam mario, u koliko će se primeraka prodati. Nije me bilo briga kakvu će vezu ostvariti sa čitaocima.
 
via GIPHY

Zašto je tako?

Stvorio sam tipa koji je postao simbol japijevskog očajanja u reganovskim osamdesetim, što je bilo veoma specifično vreme i mesto – a opet on je bio natopljen mojim ličnim bolom i onim kroz šta sam prolazio u svojim dvadesetim godinama. Pokušavao je da se uklopi u društvo u koje baš i ne želi da se uklopi ali ne zna kakav drugi izbor ima. To je bio Patrik Bejtmen za mene. Pokušaj da se postane idealna osoba jer je samo takva „prihvaćena“. Bejtmen stalno govori: „Želim da se uklopim“. I sam sam se tako osećao. Iznenađujuće je i šokantno da se danas pozivaju na knjigu koju sam pisao krajem osamdesetih. Sigurno je film pomogao da se knjiga pomeri na viši nivo u svesti mnogih ljudi. Ali i dalje je iznenađujuće.

No, mnogo pre filma knjiga je bila kontroverzna.

Koji su romani kontroverzni danas? To je stvar prošlosti. Mislim da nije moguće u svetu interneta i društvenih mreža napisati književno delo koje će izazvati takvu vrstu kontroverze. Da li bi knjiga trebalo da izazove kontroverzu ili ne, to je drugo pitanje. Mislim da se tu uvek radi o nekoj iskrenoj knjizi, mada znam nekoliko njih koji se nasmeju kada to kažem.

Kada ste je poslednji put pročitali?

Mislim da je to bilo pre 16 godina kada sam pisao „Lunar Park“. Veoma sam samokritičan. Sve bih knjige voleo ponovo da napišem i da promenim neke stvari.

U knjizi „Lunar Park“ odbacujete optužbe da je „Američki psiho“ nadahnuo modu „serijskih ubica“. Da li vam smeta to što su ljudi pogrešno shvatili smisao nasilja u knjizi?

Nisu li ljudi jednostavno idioti? Što si stariji sve si svesniji da su svi jebene budale. Tako da to ne iznenađuje. Ali na neki uvrnut način, pretpostavljam da je roman pokrenuo modu serijskih ubica. Mislim, koji je serijski ubica pre njega bio tako doteran i dobro obučen?

Možda Hanibal Lektor?

Da, ali ne i seksi na taj način. Ali dok sam pisao knjigu nije aspekt serijskog ubice bio to što me je opsedalo.

O čemu se onda radi u knjizi po vašem mišljenju?

Radi se zapravo u ušminkanosti američkog muškarca. O tome šta se sada dešava sa muškarcem u smislu površnog narcizma.
 
via GIPHY


Kako to mislite?

Počevši od osamdesetih godina 20. veka, muškarci počinju da se ulepšavaju na način na koji to nisu radili ranije. Počeli su da uzimaju puno toga iz kulture homoseksualaca – način odevanja, određeni izgled, odlazak u teretanu, ulje u kosi, počeli su da teže idealu iz porno filmova za homoseksualce. To seže sve do načina na koji je Kelvin Klajn reklamirao rublje, filmova kao što su „Američki žigolo“, ponovne pojave časopisa „GQ“. Sve te stvari su oblikovale „Američki psiho“ kada sam ga pisao. To je po meni mnogo zanimljivije nego da li je on serijski ubica ili ne, jer to je zapravo samo mali deo knjige.

U knjizi „Lunar Park“ ste pisali o još jednoj inspiraciji za Bejtmena – vašem ocu. Kako se on našao u tom liku?

Na neki način sam ga iskoristio kao žrtvenog jarca. Lik je mnogo više nalik meni. Dugo vremena mi nije bilo ugodno da o tome pričam zbog sve buke koju je knjiga podigla, i mislio sam: „Oh bože. Zašto da sada pričam o tome kada je knjiga tako pogrešno shvaćena?“ Tako da mi je korišćenje oca bilo lakši način da pričam o knjizi. I na neki način, moj otac ima sličnosti sa Patrikom Bejtmenom. Video sam da su osamdesete uticale na njega, sva ta muška kozmetika za podmlađivanje. Ja sam bio umetnik, liberalniji nego on, a kao homoseksualac svakako sam bio autsajder. On je bio popularan, belac, privilegovan, republikanac – sve one stvari koje je i Bejtmen bio a kakvim se ja nisam zaista osećao. Ali s Bejtmenom sam se mogao povezati na nivou metafore.

Kako je metež oko objavljivanja romana uticao na vas?

Pa, morate da razumete da ja nikada nisam bio popularan kod kritičara i štampe pre objavljivanja „Američkog psiha“... A ni posle (smeje se). Nikada se nisam osećao delom literarnog establišmenta. Slom nije došao preko noći. Bilo je puno problema nekih osam meseci pre odustajanja od objavljivanja, tako da kada je sekira konačno pala novembra 1990. godine i knjiga odbačena, to nije došlo kao veliki šok. Ali kada se to desilo, svi smo se pogledali rekavši: „Da li se zaista tu nalazimo? Korporacije poseduju izdavačke kuće“. Neko je pozvao i naredio izdavaču Galf+Vestern da odustane. Lično sam bio pogođen nekoliko dana, ali onda je Soni Mehta uzeo knjigu za Rendom Haus. To je ublažilo udarac. Sabrao sam se. Bio sam u vezi, pisao sledeću knjigu i družio se sa prijateljima.

Patrika Bejtmena ste prvo pomenuli u romanu „Pravila privlačnosti“. Da li ste još onda uobličili njegov lik?

Kada sam počinjao sa radom na romanu „Američki psiho“ nisam zaista znao ko je ta osoba. Mislio sam da će knjiga biti nedvosmislena i jednostavna, nešto kao „Manje od nule“ sa radnjom smeštenom na Volstritu. Kao u filmu „Volstrit“ gde lik Bada Foksa padne pod uticaj Gordona Geka. Nije trebalo da ispadne halucinantni, eksperimentalni roman kakav sam na kraju napisao.
 
via GIPHY
 
Ono što se desilo jeste da što sam duže visio sa tim momcima koje sam sretao zarad rada na romanu, to se više pomaljala ideja o serijskom ubici. Ne znam zašto ali sam iznenada pomislio: „Moj bože. Glavni lik će biti serijski ubica“. A već duže vremena sam bio opsednut tim likom koji se pojavljuje na kraju romana „Pravila privlačnosti“, starijim bratom Šona Bejtmena. Iz nekog razloga, kada sam ga pisao, fascinirao me je u te tri ili četiri stranice u kojima se pojavljuje i pomislio sam: „To je on. To je taj tip“.

Kako ste se osećali u vezi sa tim kako je Patrik Bejtmen tumačen i koliko se slika o njemu izmenila tokom godina?

Komplikovano. Slušajte, napišete knjigu, ona ode u svet, i šta vi da radite u vezi sa tim? Devedesetih niko nije hteo od te knjige da napravi film. Kada je snimljen, svakako je pomogao prodaji knjige. Ne vidim šta bi bilo loše u tome. Da li me zbog njega ljudi neće doživljavati kao ozbiljnog pisca? I da li sada misle da je kvarenje književnog doživljaja konačno dovršeno ovim brodvejskim mjuziklom? Ne znam da li sam to ikada gledao na takav način. S vremena na vreme vidite to: „Bože, to je mjuzikl. Kako je Bret Elis to dozvolio?“ Pa, Bret Elis nije zapravo ništa dozvolio. Ali s druge strane nemam ni problem sa tim.

Teška je to priča za prebacivanje u drugi medij.

To je istina. „Američki psiho“ je u potpunosti zamišljen kao književno iskustvo. Niko ga nije posmatrao kao film, ni ja ni moji zastupnici. Ali tu se našao preduzimljivi producent Ed Presmen, i nekoliko filmadžija koji su mislili da se od njega može napraviti film i to su i uradili.

Da li ste zadovoljni kako je film ispao?

Da. To je jako dobro urađena adaptacija. Ali smisao je drugačiji, baš kao što je i smisao mjuzikla drugačiji od filma. Tako da Patrika Bejtmena možete dočarati na filmu na jedan način ali ne i na isti u pozorištu jer su to različiti mediji. Tako da ono što će Bendžamin Voker uraditi biti dosta drugačije od onoga što je Kristijan Bejl izveo na filmu. Biće to ponovno osmišljavanje tog lika.

U jednom trenutku ste pisali scenario za Dejvida Kronenberga.

Da, ranih devedesetih, a u igri je bio i jedan mladi glumac po imenu Bred Pit. Dejvid je bio divan, i još uvek je, ali imao je čudne prohteve. Mrzeo je da snima scene u restoranu, kao i one u noćnim klubovima. I nije želeo da snima nasilje. Ignorisao sam sve što je pričao, tako da je naravno bio razočaran pa je angažovao svog pisca. Ali drugi scenario je bio još gori pa je odustao od projekta. Drugi put sam pisao za Roba Vajsa 1995. godine. To takođe nije uspelo. Onda se umešala Meri Haron, pa Oliver Stoun, pa opet Meri Haron koja je na kraju i snimila film. Scenario koji je uradila sa Gvinevir Tarner ima dosta sličnosti sa onima koje sam napisao za Kronenberga i Vajsa. Jer to i jeste bilo ono što se iz knjige moglo iskoristiti za film.

Bejtmen se nakratko pojavljuje u romanu „Glamurama“ a u knjizi „Lunar Park“ ima bitnu ulogu. Zašto ste nastavili da mu se vraćate?

Kada sam napisao tu malu scenu za prvi roman koji ste pomenuli, jednostavno sam uradio to iz zabave. Nije imalo naročito značenje. Dosta toga u romanu „Glamurama“ govori o pravom ja koje je zamenilo lažno ja. To se i meni dešavalo u vreme kada sam započeo sa pisanjem te knjige. Video sam u novinama i magazinima svoje crteže u kojima sam prikazivan sa plaštom i očnjacima – „Bret Elis, princ tame, zla osoba“. Bio sam odvratan, ženomrzac, sadista. Zaradio sam milione dolara na račun svojih žrtava. A ništa od toga nije bilo tačno. Tako da sam rekao: „Zamenili su me. To nisam ja. Ali to je bilo ono što se dešavalo“. I to je uobličilo roman „Glamurama“. Ta javna ličnost koju su mediji napravili zasenila me je i za ljude postala moje pravo lice.

A onda u knjizi „Lunar Park“, koju sam počeo da pišem kao posvetu Stivenu Kingu, počeo sam sve više da se bavim samim sobom i time gde sam se nalazio u tom trenutku. Na neki način, likovi koje ste stvorili uvek vas proganjaju a naročito oni koji su izrazito popularni. Tako da će me Patrik Bejtmen uvek definisati. Ne verujem da ću ikada stvoriti lik koji će imati takav značaj. Bilo mi je zabavno da se uhvatim ukoštac sa tom idejom ali ne znam da li bih se sada na bilo koji način vraćao na to.

via GIPHY


Nedavno ste napisali članak o tome gde bi Patrik Bejtmen bio danas i zaključili ste da ga ne možete zamisliti van konteksta osamdesetih godina 20. veka. Da li mislite da bi opstao posle sloma Volstrita krajem osamdesetih i finansijske krize iz 2007. godine?

Mislio sam o njemu tokom krize sa internet kompanijama, živeći tada na Menhetnu. Tada je dekadencija tog grada postala deset puta veća nego što je bila 1987. godine. Mislim, preskupa pića u klubovima. Hiljadu dolara za jednu flašu? Mislim, da li me zezate? Onda sam pomislio na njega u Silicijumskoj dolini. Ali ne znam, nikada nisam mislio da ne bi mogao da se prilagodi jer u dve godine opisane u romanu, on doduše pogubi konce, ali se na neki način i pregrupiše i krene dalje. Na kraju knjige i dalje prolazi nekažnjeno, tako da ne znam.

Ponovo da kažem da sam ga, pre svega, doživljavao kao metaforu za sopstveni život, sopstveni bol i opštu kritiku kulture. Nije baš da sam na njega gledao kao na osobu od krvi i mesa, koju bi uzdrmao slom tržišta nekretnitna ili propast internet kompanija.

Čak i kao metafora, Patrik Bejtmen opsednut Donaldom Trampom, bio bi verovatno srećan njegovom predsedničkom kampanjom.

Ili postiđen? Današnji Tramp nije isti kao onaj iz 1987. godine. Nije kao Tramp koji je napisao „Art of the Deal“. Osamdesetih je mnogo više izgledao kao elitista. Sada deluje kao da predstavlja glas bele, razočarane radničke klase. Mislim da bi na neki način Patrik Bejtmen bio razočaran načinom kako se sada Tramp predstavlja i sa kim se povezuje.

Tipovima sa kojima sam pričao prilikom istraživanja za roman „Američki psiho“, Donald Tramp je bio uzor kome su težili. Odatle u knjizi šale vezane za njega. Nisam to prosto izmislio, tako je bilo. I zato sam pomislio: „U redu, Patrik Bejtmen će biti opsednut Donaldom Trampom. Želeće da bude poput njega“. A danas ne znam da li bi tako mislio o njemu.

Delovi u kojima Patrik Bejtmen analizira muziku čine neke od najzanimljivijih trenutaka knjige.

A to je čudno. Moj urednik je želeo da se reši dva takva poglavlja. Mrzeo ih je sve, ali s druge strane mrzeo je i samu knjigu.

Stvari koje sluša su bile izrazito komercijalne i popularne, stvari koje su mu pomagale da se uklopi. Šta bi slušao danas?

Šta bilo ko sluša ovih dana? To je pravo pitanje. Deluje da nema saglasnosti oko toga šta je popularno kao što je to bilo osamdesetih. Šta bi dakle to bilo? Adel? Tejlor Svift? Ne znam ko je danas toliko popularan kao što je bio Hjui Luis koji je prodao 16 miliona primeraka svog trećeg albuma.

Da li ste ikada čuli neke reakcije ili doživeli kritike od Toma Kruza, momaka iz grupe U2 ili nekog drugog iz pop kulture koga pominjete u knjizi?

Ne. Nikada ništa nisam čuo od njih. Ali 2010. godine sam bio u nekoj televizijskoj emisiji u Italiji i jedini gost sa mnom je bio Fil Kolins. Jedan od mojih izdavača me je pitao da li želim da se sretnem sa njim. Odgovorio sam: „Naravno“. I tako sam čekao. Moj izdavač se vratio i upitao sam ga: „Šta se desilo?“. A on će: „Ništa, ništa, ništa“. Opet sam pitao: „Šta se desilo?“ Odgovorio je: „On baš i ne bi da se vidi sa tobom“. Onda sam na nekoj žurci, dve godine kasnije, naleteo na Lili, njegovu ćerku. Rekla mi je kako ona voli roman „Američki psiho“ dok je njen otac bio prilično uznemiren na pominjanje njega i grupe Dženezis u njemu, ali on je poprilično kul tip i znaš... Rekao sam joj da je njen otac odbio da me vidi a ona se samo nasmejala na to.

U poglavlju sa Dženezis, Bejtmen kaže da mu se Kolinsov album „No Jacket Required“ dopada jer je komercijalniji nego rad grupe Dženezis. To je ispalo kao kompliment.

Znam, znam. Uf.

Kažete da niste čitali knjigu preko deset godina. Šta vam je od scena sa onim groznim ubistvima ostalo u sećanju? Napisali ste ih pošto ste završili ostatak knjige.

To je bilo napisano kao u magli. Otezao sam sa tim scenama jer nisam znao kako da ih napišem. Imao sam taj udžbenik iz forenzičke kriminologije koju koristi FBI i u njemu su bili opisi ubistava. Listao sam ga razmišljajući: „Šta bi Patrik uradio?“

 
via GIPHY

Onda sam shvatio da bi zarad estetskih razloga on trebalo da sve opiše. Kako da prikažem detalje? Šta da uradi ženi? Ili kako da oslepi prosjaka? Šta se desi kada zarije nož? Radilo se o tome kako da sastavim te detalje. I onda, pošto sam tri godine proveo sa Patrikom Bejtmenom, na neki način sam preuzeo njegov bes i patologiju i stvari su se spojile same od sebe. Bilo je depresivno i grozno to pisati, ali u isto vreme i uzbudljivo jer sam shvatio da estetski doprinosi romanu. Iako je, opet moram reći, urednik hteo da se sve to izbaci misleći da je odvratno i da ću se i sam svega toga stideti pet godina kasnije. Ali iskreno govoreći ne sećam se svega što sam tu napisao.

Kada sam nedavno ponovo prešao knjigu, video sam scenu u poglavlju „Devojka“ u kojoj Patrik stavlja pacova u ženu.

Oh, to. To mi je samo tako došlo. Zapravo sam uzeo od Markiza de Sada. Kod njega je bio miš a ja sam samo podigao na viši nivo. Mislim da sam tako došao do toga.

25 godina kasnije mora da ste srećni što vas ne prozivaju svaki dan kao ženomrsca.

Pa slušajte, dospeo sam u nevolju zbog nekoliko poruka na Tviteru u kojima sam komentarisao što je Ketrin Bigelou dobila Oskara samo zato da bi delovalo kako su žene ravnopravne. I onda su ti komentari izvedeni iz konteksta samo zbog navodne mizigonije romana „Američki psiho“. Mislim da me način na koji ljudi gledaju taj roman stalno prati. To je smešno, naravno. Šta god. Kada pogledate na internetu, deluje da su preko 50 procenata ljubitelja romana „Američki psiho“ žene. Opčinjene su Patrikom Bejtmenom.

Neki ljudi takođe zaboravljaju da vam način na koji izmišljeni lik deluje, omogućava da izvučete zaključak o tome kakva je on osoba.

Da. Ali vam takođe daje i uvid u kontradiktornu prirodu svih nas jer je njegova kritika društva ispravna. Bejtmenovo gađenje i kritika ukazuju da je protiv društva koje smatra prepunim problema. I veoma je uznemiren zbog toga. Tako da mislim da je ideja o mladom čoveku koji želi da se uklopi u svet u koji zapravo ne želi  da se uklopi jer mu se njegove vrednosti gade, nešto sa čim se mnogi ljudi mogu poistovetiti. Živimo u društvu za koje mislimo da je prepuno problema i da ima pogrešan sistem vrednosti.

Patrik Bejtmen me ne zanima kao prikaz čistog, nerazblaženog zla. Mnogo mi je interesantniji kao neko ko mi nije najjasniji. Mislim, da li je zaista ubica ili ne? Da li bi bilo zanimljivije da je jedno ili drugo? Ne. Ne mislim da bi bilo. Mislim da je zanimljivije da to ostane bez odgovora. Tako da ma koliko Patrik Bejtmen bio odvratan, u isto vreme je na mnogim mestima u romanu i simpatičan. To je jednostavno deo kontradiktornosti ljudskog bića.

S obzirom na to da je Patrik Bejtmen nepouzdani narator, i da su stvari ostale nejasne do samog kraja, da li ste ikada odlučili da li je ili nije zaista ubica?

Ne, nikada nisam to odlučio. Ni kada sam pisao knjigu nisam mogao da donesem odluku. Zato mi je to i bilo toliko zanimljivo. Možete da čitate knjigu na različite načine. On vam govori koje se stvari dešavaju a opet razne stvari u knjizi mu protivreče, tako da ne znam.

Na čemu sledećem radite? Da li imate neku knjigu u planu?

Mislio sam o novoj knjizi mnogo, mnogo, mnogo godina ali jednostavno nikako da se ostvari. Znam kako se završava. Znam prvu četvrtinu. Mislim o toj knjizi svaki dan poslednjih šest ili sedam godina. Ali ometen sam drugim stvarima koje me trenutno više privlače. Zainteresovan sam za filmove, vizuelnu umetnost i stvaralaštvo preko društvenih mreža koji nemaju takvu težinu kao književnost. Radim podkaste, režiram internet serije, reklame. Sve to mi trenutno deluje zanimljivije nego ideja koju imam za roman. Objavio sam sedam knjiga. To je puno. Ne znam koliko bi još trebalo da ih napišem, ali u svakom slučaju moram da imam pravi razlog za sledeću knjigu. Ne želim da je napišem samo da bih ispunio ugovor. To bi mi bio pakao.

Napomena: intervju je urađen u martu 2015. godine, 25 godina od objavljivanja romana „Američki psiho“.

Izvor: rollingstone.com
Prevod: Vladimir Martinović


Podelite na društvenim mrežama:

Povezani naslovi
lagunina akcija pisci preporučuju šta čita miroslav mišković u samoizolaciji  laguna knjige Lagunina akcija „Pisci preporučuju“: Šta čita Miroslav Mišković u samoizolaciji?
28.03.2020.
Ako ste se nekad pitali šta čitaju uspešni privrednici, stižu odgovori. Preporuke koje slede dolaze iz pera Miroslava Miškovića, predsednika Delta Holdinga, a knjige koje preporučuje biće na sjajnom p...
više
lepo iznenađenje za čitaoce akcija 3 za 999 od 28 marta  laguna knjige Lepo iznenađenje za čitaoce! Akcija „3 za 999“ od 28. marta!
28.03.2020.
Ovih dana potrebno nam je više lepih vesti, a za jednu takvu pobrinula se Laguna. Na sajtovima www.laguna.rs i www.delfi.rs počinje akcija koja vam omogućava da kupite 3 sjajna naslova po ceni od 999 ...
više
kako da ispadnete pametni u društvu uz ove knjige laguna knjige Kako da ispadnete pametni u društvu uz ove knjige
27.03.2020.
Da li zavidite ljudima koji tek tako, naizgled bez imalo napora, briljiraju u društvu svojom rečitošću i erudicijom? Da li biste i vi ponekad da zablistate u društvu i izazovete divljenje svih prisutn...
više
 za tvoj rođendan snežane kićović pejaković u prodaji od 2 aprila laguna knjige „Za tvoj rođendan‟ Snežane Kićović Pejaković u prodaji od 2. aprila
27.03.2020.
Nekada veoma popularna knjiga za decu „Za tvoj rođendan“ Snežane Kićović Pejaković vraća se u novom ruhu u izdanju Lagune, obogaćena maestralnim ilustracijama Aleksandra Zolotića.   Ovo je čaro...
više

Naš sajt koristi kolačiće koji služe da poboljšaju vaše korisničko iskustvo, analiziraju posete sajtu na sajtu i prikazuju adekvatne reklame odabranoj publici. Posetom ovog sajta, vi se slažete sa korišćenjem kolačiča u skladu sa našom Politkom korišćenja kolačiča.