VestiIntervjuiPromocijeAkcijeKnjiževni klubPrikazi#knjigoljupciVideoKolumneNagradeKalendar

Albert Espinosa: Ja verujem da smrt daje život

Borio se protiv raka tokom puberteta. To je čitavih deset godina borbe, ali i pozitivnog razmišljanja i brojnih otkrića. Iz tog iskustva i naučenih lekcija rodilo se delo „Žuti svet“, ogledalo univerzuma koji je Albert Espinosa izgradio – to je način na koji posmatramo svet kada se više ne bojimo smrti.

Odavno sam želela da intervjuišem Alberta Espinosu. Pročitala sam jedan od njegovih prethodnih intervjua i učinio mi kao osoba sa izvanrednim smislom za humor, uprkos poteškoćama koje mu je život nametnuo. To nije humor od kojeg ćete se zaceniti od smeha, autor se pre služi ironijom koja će vam izmamiti osmeh.
 
Pišete o „žutom“ svetu koji ste otkrili tokom godina borbe protiv raka. Šta treba da uradimo da bismo i sami mogli da vidimo taj svet?

Žuti svet je dostupan svima. U knjizi sam pokušao da objasnim šta sam otkrio u toku deset godina dok sam bolovao od raka i izgubio nogu, jedno plućno krilo i polovinu jetre; ali sam ipak bio srećan, kao što sam i pokazao u filmu Planta Cuarta („Četvrti sprat“). 
 
U tom svetu se susrećete sa „žutim“ osobama koje mogu da nam promene život. Da li previše pratimo šablone kada su u pitanju međuljudski odnosi?

„Žute“ ljude možemo pronaći među našim prijateljima ili ljubavima, to su ljudi koje jednog dana možemo sresti na aerodromu ili nepoznatom gradu i shvatiti da nas savršeno razumeju i da sa njima možemo da razgovaramo o bilo čemu. Taj odnos nije kao prijateljstvo u tradicionalnom smislu jer se ne produbljuje redovnim kontaktom; kada ih vidimo, osetimo nalet poverenja, a kada nisu tu, ne nedostaju nam. I zaista, smatram da se u velikoj meri držimo šablona u međuljudskim odnosima, naročito kada su u pitanju dodiri i zagrljaji. Najčešće 90-95% fizičkog kontakta ostvarujemo sa partnerom, ali to se menja sa pojavom „žutih“, koji na neki način preuzmu deo nas koji smo obično posvećivali partneru. Koncept porodice se izmenio, kao i intimnih odnosa, ali koncept prijateljstva je vekovima ostajao isti. „Žuti ljudi“ stvaraju jednu potpuno novu kategoriju koja objašnjava osećanja koja mnogi ljudi imaju, ali ne znaju kako da ih definišu.

Ove osobe nam promene život, a često ih nikada više ne vidimo. Da li je ono što je prolazno često i korisnije?

Dobra stvar kod nepoznatih ljudi je ta što nas ne osuđuju, slušaju nas pažljivije od osoba koje su našu priču čule više puta. Lepota poznanstva sa „žutim ljudima“ leži u tome što osećamo da nas razumeju i smemo da im ispričamo stvari koje se nikada nismo usudili da podelimo sa drugima. „Žuti“ su oni ljudi koji su se pre nazivali najboljim prijateljima: oni sa kojima biste se viđali tek ponekad, a oni bi vas uvek razumeli, sa njima ste imali nešto što nije dopuštalo da se prijateljstvo ugasi.
  
„Žuti ljudi“ nam u život ne unose duhovni mir, niti harmoniju, već „borbenu snagu“. Da li mišlite da slušamo te ljude koji nas guraju napred, u vreme kada su saosećajnost i zauzimanje stava žrtve na ceni?

Mislim da ih slušamo zbog svih korisnih saveta koje nam mogu dati, zbog toga što nam povećavaju samopouzdanje i toga kako nas usmeravaju. „Žuti ljudi“ nam pomažu u ključnim trenucima za naš rast. Posle toga nam je potreban drugi tip žutih.
 
U knjizi govorite o tome kako je jednostavno verovati u snove i da se oni ostvare, da postanu java. Da li naš um ima tu moć otelotvorenja onoga što želimo?

Smatram da je neophodan samo mali korak od zamisli do ostvarenja, i da je lako upostaviti vezu između ova dva pojma – ako verujemo u nešto, ono će se ostvariti. Zapravo, zamisao da nešto jeste moguće je ta koja nas vodi ka ostvarenju cilja. Najvažnije je da vi sami smatrate da je nešto izvodljivo. Zbog toga je rečenica koja mene definiše: „Veruj u svoje snove i oni će se ostvariti“.
 
Na kojim konkretnim primerima ste to utvrdili?

Na primer, to mi se dogodilo sa filmom „Četvrti sprat“ koji je režirao Antonio Mersero. Bio sam ubeđen da on treba režira film sniman po mom scenariju, čvrsto sam verovao u to. Jedan moj prijatelj je imao prijatelja koji je imao prijatelja itd. I peti prijatelj u nizu me je upoznao sa Merserom. Verovao sam da ako ja jednom čoveku dam svoj scenario, on će doći do petog i onda „slučajno“ i do Mersera. Tako je i bilo. Štaviše, posle dvadeset dana (koliko sam i mislio da će proći), pozvao me je i rekao mi da želi da radi na filmu. Za mene, koji se nikada pre toga nisam bavio filmom, raditi sa Merserom i videti kako film postaje drugi najgledaniji te godine, bilo je pravo ostvarenje sna. Mislim da vera da će se san ostvariti ima veliki uticaj i, odjednom, ne znam kakvom životnom slučajnošću, san postaje java.
 
Zašto se snovi najbolje stvaraju noću?

Noći su posebne, one su trenuci u kojima imamo najviše energije i čini nam se da je sve moguće. Noći su mirnije i pružaju nam osećaj da možemo da ostvarimo ono što smo zamislili, ono što je teško jeste da ostanemo pri svojoj zamisli kad se ujutru probudimo.
 
Obratimo sad pažnju na reči. Dok drugi pokušavaju da ga drže u tajnosti, Vi o raku pričate otvoreno. Da li izgovarajući nešto naglas umanjujemo njegov dramski efekat, da li nam otvara vrata u drugačiji svet?

Smatram da nam najpre približava stvarnost. U „Četvrtom spratu“ pokušavam da objasnim kako svarnost nije onakva kakvu je vidimo u filmovima, ona nije rak asociran s bolom, rak asociran sa detetom bez kose, te scene se uvek ponavljaju. Stvarnost je drugačija. Hemoterapije je možda najteži korak, ali ima i trenutaka u bolnici koji su naporni, a ima i mnogih trenutaka sreće. Rak je pojam koji ljudi posmatraju na određeni način, a kada se zaista sa njim suočiš, pronađeš i mnogo pozitivnih strana. Ja često posećujem decu u bolnici. Prvo dolazim zajedno sa njihovim roditeljima, ali kada se vratim bez njih, deca mi govore: „Sad mogu a ti kažem ono što me brine, jer moji roditelji to ne podnose najbolje“. I nose u sebi određenu snagu, želju da se bore i pre svega, na licu im se vidi sreća koja nikada nije prikazana u filmovima. 

Da, jer što više govorimo, što više pitamo, manje se bojimo. Kada izađem u šetnju u kratkim pantalonama, ljudi se prave da ne vide protezu koji imam na nozi. Dve sekunde kasnije se okrenu da je bolje pogledaju, ali i ja se okrenem i uvek ih uhvatim u tome. Ljudi žive sa osećajem straha, plaše se da pitaju. Pa ipak, samo razgovor i priča mogu da pomognu ljudima da zapravo prevaziđu teškoće koje su pred njima. Informacije su vrlo lekovite.
 
„Gubici su pozitivna stvar (...) Moraš znati da ćeš, pre ili kasnije, izgubiti sve što dobiješ“. Šta je ključno za pretvaranje gubitaka u dobitak?

Ključno je proći kroz period tugovanja, osetiti bol. Sada se crnina u znak tugovanja više ne nosi, ali je neophodno proživeti taj trenutak i zaista shvatiti šta smo izgubili. Ja sam napravio oproštajnu zabavu za svoju nogu, pozvao sam ljude koji su na neki način bili povezani sa njom i bilo je zaista lepo. Pozvao sam fudbalskog golmana, devojku čija je noga dodirivala moju ispod školske klupe i na kraju sam odigrao svoj poslednji ples sa obe noge. Sećam se da sledećeg dana, kada su mi amputirali nogu, nisam imao osećaj „fantomske noge“ – osećaj da je ona i dalje tu kada zapravo nije, jer mislim da sam sve duhove rasterao.  S vremenom sam shvatio da nisam izgubio svoju nogu, samo sam dobio kraću.
 
„Reč bol ne postoji (...) Bol nastaje iz verovanja da je stvaran“. Šta je onda ono što podrazumevamo pod tom rečju?

Mislim da je pojam bola nastao u bioskopima, na televiziji, iz straha. Bol zamišljamo jer je to reč koju celo čovečanstvo koristi. Na primer, zubar će nam reći: „Podigni ruku ako budeš osetio bol“, a zapravo, to samo stvara veći strah. Kada ljudi misle da će umreti, najteže im je da prihvate da će smrt možda biti bolna.
 
Preporučujete da zatvorimo oči i prepustimo se mislima, da uđemo u neki vrstu hibernacije na 20 minuta. Da li nas naša čula zbunjuju?

Čula, pre svega, imaju hijerarhiju. Ono što vidimo može imati veću težinu od onoga što čujemo ili osećamo. Zbog toga je korisno ponekad isključiti čula da bismo oslušnuli sebe same. U bolnici smo morali da budemo nepomični tokom tomografije i to su trenuci u kojima ste sami sa sobom. Ponekad ne možemo da se primirimo u toku dana, a kad stignemo kući, prevrćemo se i ne možemo da zaspimo. Spavanje nije isto što i hibernacija, koja podrazumeva potpunu smirenost, ležeći položaj uz skopljene oči i ciljano razmišljanje o nečemu što je bitno u tom trenutku.
 
Šta ste naučili iz borbe sa rakom?

Mnogo toga. Najvažnije što sam naučio je da se oslobodim straha od smrti. Radili smo nešto vrlo lepo – pretvarali smo smrt u život: oni koji su preživeli morali su da nastave živote onih koji su preminuli. Tokom tih deset godina, proživeo sam 3,7 života. To je bila najvrednija lekcija koju sam naučio.
 
„Uvek smo verovali da su oni koji su preminuli po malo oslabili rak i olakšavali su pobedu nama koji smo preživljavali“. Da li pobeda nad ovom bolesti predstavlja objedinjenu borbu pacijenata i naučnih istraživanja?

Sasvim sigurno je tako. Mi preživeli smo vrlo cenjeni: podjednako su važni oni koji su preminuli od raka kao i oni koji su ga preživeli. Preživljavaje i umiranje ne postoje za mene, kao ni pobeda  nad rakom ili poraz pred njim. Mnogi ljudi znaju da neće preživeti ovu bolest, ali im reč poraz loše zvuči jer se oni ne osećaju tako. Oni su se borili isto koliko i oni koji su preživeli. Važno je boriti se. I nema sumnje da su naučni napreci i oni koji su na tom putu nestali napravili odličnu osnovu da se ova bolest nadjača. Kao deca smo verovali da je onaj ko je preminuo skrenuo pažnju raka na sebe kako bi drugo dvoje mogli da se provuku i to je najpribližniji opis onoga što se dešava u stvarnosti. 
 
Da li smrt može da nas uči životu?

Bez ikakve sumnje. Ja verujem da smrt daje život. Imam mnogo prijatelja koji su izgubili roditelje u trinaestoj godini i kao da pripadaju nekoj posebnoj rasi, poseduju nezamislivu snagu. Na njihovom primeru se vidi kako smrt daje život i kako ih je na neki način obeležila.
 
Znači, ne počinjemo da živimo sve dok se ne oslobodimo straha od smrti?

To ne znam. Ljudi vode svoje živote i jako se boje smrti, ali žive na drugačiji način. Svako čini svoj lični izbor i ne kažem da je moj ispravan. Jednostavno sam došao do određenih saznanja i zabeležio sam ih da budu dostupna svima. Svako je stvorio svet za sebe. Moj je žute boje, a nečiji može biti plav, drugi je pak narandžast. Postoje i oni koji ne žele da razmišljaju o smrti, više vole da ih ona iznenadi i zbog toga kažem da je svaki stav validan.
 
Ako ne bolujemo od teške bolesti, kako da se suočimo sa smrću?

Posmatrajući je izbliza, kada nastupi smrt oca, majke, prijatelja. Nakon takvog smrtnog slučaja koji nas duboko gane, počinjemo da pojmimo šta smrt znači i možda promenimo stav koji smo prethodno imali prema ovoj neizbežnoj pojavi.
 
Kako se smrti daje dostojanstvenost?

Tako što vidimo pozitivnu stranu i shvatimo šta nam je smrt dala za života. To je ono što ostavljamo, naše nasleđe.
 
Gde žive oni koji su preminuli?

Bez sumnje, oni žive u nama.
 
Izvor: revistafusion.com
Prevod: Sonja Laštro


Podelite na društvenim mrežama:

Povezani naslovi
predstavljena knjiga između krajnosti ivana ivačkovićа laguna knjige Predstavljena knjiga „Između krajnosti“ Ivana Ivačkovićа
20.11.2019.
Veliku pažnju čitalaca i novinara izazvala je beogradska promocija knjige „Između krajnosti – Vodič kroz albume Azre i Džonija Štulića“, koja je održana 19. novembra u knjižari Delfi SKC.   ...
više
dž m kuci o jeziku, pisanju i zadovoljstvu čitanja laguna knjige Dž. M. Kuci o jeziku, pisanju i zadovoljstvu čitanja
20.11.2019.
Južnoafrički pisac Dž. M. Kuci autor je elegantnih, uznemirujućih i provokativnih romana. Njegova dela ovenčana su svim značajnim književnim priznanjima. Jedan je od samo četvoro dvostrukih osvajača B...
više
nedeljnik u knjižarama delfi laguna knjige Nedeljnik u knjižarama Delfi
20.11.2019.
Novi broj lista Nedeljnik naći će se na kioscima u četvrtak, a od petka ga možete kupiti za samo 1 dinar u svim knjižarama Delfi širom Srbije uz kupovinu bilo koje Lagunine knjige, knjige drugih izdav...
više
promocija romana četiri kiše ljubice arsić 28 novembra laguna knjige Promocija romana „Četiri kiše“ Ljubice Arsić 28. novembra
20.11.2019.
Pozivamo vas na promociju novog romana Ljubice Arsić „Četiri kiše“, koja će se održati u četvrtak 28. novembra od 18 sati u kafeteriji Bukmarker knjižare Delfi SKC.   Osim autorke, o knjizi...
više

Naš sajt koristi kolačiće koji služe da poboljšaju vaše korisničko iskustvo, analiziraju posete sajtu na sajtu i prikazuju adekvatne reklame odabranoj publici. Posetom ovog sajta, vi se slažete sa korišćenjem kolačiča u skladu sa našom Politkom korišćenja kolačiča.