VestiIntervjuiPromocijeAkcijeKnjiževni klubPrikazi#knjigoljupciVideoKolumneNagradeKalendar

Adresa (ne) čini čoveka – povodom romana „Adresa“ Dragana Velikića

Da su došljaci koji su potekli iz pera Milutina Uskokovića, tvorca beogradskog romana kao žanra, imali malo jaču volju i da su uspeli da se uklope u beogradsku sredinu, njihovi bi potomci danas pričali da su ko-zna-koja generacija Beograđana, jer ionako na svakih pedeset godina, kako zapaža Dragan Velikić, dolaze budući „stari Beograđani“ i osvajaju ono što je najbitnija potvrda njihovog prilagođavanja i opstanka, a to su stare i znamenite adrese.

Reč iz naslova novog Velikićevog romana zapravo je ključni pojam savremenog života, jer iako je čista formalnost i suštinski ne mora mnogo da govori o čoveku, adresa je postala nezaobilazan simbol, sastavni deo biografije, najbolji dokaz porekla i socijalnog statusa, pa nije mali uspeh ako je lokacija prebivališta u neposrednoj blizini nekog važnog objekta ili u kvartu čiji geografski položaj dovoljno govori sâm za sebe.

I da ništa drugo nije postigao u životu, čovek se smatra uspešnim ako se izborio za adresu koja će kod drugih izazvati poštovanje ili zavist, pa stoga nije čudno da se u građanskoj (a naročito malograđanskoj) sredini onaj ko je bez stana i stalne adrese doživljava kao brod bez sidra.

Situacija sa beogradskim adresama još je složenija ako se zna da ih ne menjaju samo oni koji se sele sa jednog kraja grada na drugi, nego ih često menjaju i same kuće i stanovi koji se ne pomere ni za pedalj – jer skoro svaka nova vlast menja jednoj istoj ulici i jednoj istoj zgradi nazive i brojeve, redovno onako kako odgovara ideologiji i trenutnoj situaciji, pa su i takve izmene postale značajan segment istorije Beograda.

U vreme kad adresa stanovanja mnogo više znači nego ono što se suštinski postigne, logično je da ljudi više znaju pikanterije iz neposrednog komšiluka ili detaljnu istoriju grada nego što imaju smelosti da se upuste u spoznavanje sopstvenog života, u uočavanje grešaka koje su sami počinili i u traženju uzroka svojih neuspeha. Tako i junaci Velikićevog romana Vladan Todorović i Gita Šoškić mnogo više znaju o svojoj okolini, o svojim susedima i o istorijatu Beograda nego o sopstvenoj prošlosti, ali njima upravo Beograd, takav kakav je (svejedno da li se interesuju za istoriju grada kao celine ili za prošlost neposrednog komšiluka) pruža utočište i mogućnost za bekstvo od nekih ličnih nedoumica i nerasvetljenih sećanja iz detinjstva.

Koliko god da se „Adresa“ Dragana Velikića posmatra kao fikcija, ipak su likovi i događaji toliko autentični da se pre može govoriti o jednom odlično naslikanom trenutku savremenog Beograda, pa će već u bliskoj budućnosti ova knjiga možda biti jedna od retkih adresa na kojoj se mogu pronaći svedočanstva o prelomnim momentima čiji istorijski značaj nije na vreme shvaćen, iako je u pitanju razgradnja jednog grada pod maskom masovne izgradnje.

Sem toga, ništa neobično, a kamoli fiktivno, nisu usamljenici koji šetaju Beogradom zamišljajući da prolaze rame uz rame sa rimskim ili turskim vojnicima, ništa neobično nisu starci koji su maltene postali deo nameštaja jer godinama nisu izašli iz svog stana, ništa fiktivno nisu doživotni predsednici kućnog saveta, a nije više ni nelogično da na staroj zgradi iznenada nikne još jedan sprat dok se prizemlje pretvara u supermarket bez obzira na zakon i mišljenje samih stanara.

Bežeći od svakodnevice i od neraščišćenih sopstvenih problema, Vladan Todorović ne luta Beogradom samo fizički, nego u mislima šeta keltskim, austrijskim i turskim sokacima, traga za ulicama i adresama gde su hodale i obitavale brojne znamenite ličnosti, a sâm je sklon poistovećivanju sa piscima koji su nepravedno (često i namerno) zaboravljeni iako su ostavili značajan trag u kulturnoj istoriji Beograda. Takva opsednutost piscima može se shvatiti i kao neki vid leka protiv surove realnosti, ali i kao kočnica u ostvarenju sopstvenih ambicija, jer to što nikako ne uspeva da se sâm ostvari kao književnik i hroničar svog grada, možda je posledica toga što Vladan ima previše uzora i što svoj život svesno prilagođava životu pisca na kog se trenutno ugleda. Nije, ipak, slučajno što je Vladanu jedino preostalo da mu književnici budu uzori, jer odavno su otkriveni nepoznati predeli koje su moreplovci i kosmonauti pohodili, istoričari su rekli šta su imali – i samo još pisci mogu nešto da promene, makar da iskažu bunt tako što će ostaviti svedočanstvo o gradu koji je toliko puta nestajao i koji očigledno ponovo nestaje iz dana u dan.

I koliko god da je Vladanu lakše dok u mislima luta iščezlim Beogradom, toliko mu je teže dok gleda kako i sadašnji Beograd polako nestaje i gubi autentičnost koju je taman stekao – ali, za to donekle i sâm grad snosi krivicu.

Jasna je paralela između Beograda i njegovog žitelja Vladana, jer i jedan i drugi dopuštaju da iznutra budu razoreni, i jedan i drugi trpe dok bivaju gaženi, i jedan i drugi se povlače pred onima čija prezimena zaista treba pisati malim početnim slovima, i jedan i drugi svesno biraju da ne upravljaju sopstvenim sudbinama, i jedan i drugi stoje mirno dok ih guta bezdan istorije.

U romanu „Terazije“ Boška Tokina samo je nebo nad Beogradom bilo ravnodušno, no očigledno je da se ta ravnodušnost docnije prenela na sav grad i većinu njegovih žitelja, koji možda nisu ravnodušni jedino kad ponosno navode svoju i kad pažljuvo slušaju tuđu adresu.

Ispod naslova „Adresa“ stoji da je ovo „beogradski roman“, ali to bi mogao biti i podnaslov, pa čak i sastavni deo naslova, jer sve i ako nije glavni, ipak je Beograd najvažniji junak romana, bilo da se grad posmatra u istorijskoj, bilo u savremenoj perspektivi. A možda bi tačnije bilo reći da je ovo roman Beograda, jer nije neosnovano pretpostaviti da nam celu priču dočarava upravo grad, nemoćan da se na drugi način pobuni protiv zloslutne budućnosti koju su mu drugi namenili a koja se lako može predvideti na osnovu iskustva koje pruža burna istorija.

Iako je o Beogradu tako mnogo rečeno u neizbrojivim pesmama, pripovetkama i romanima, „Adresa“ je dokaz da se o ovom gradu uvek može nešto novo reći, te da čak i u bezizlaznim situacijama može iskrsnuti nešto što će u ljudima probuditi nadu, makar to bio pokvaren lift ili natpis na šahti – ali, upravo takve sitnice čine život, upravo takve sitnice čine jedan grad koji ima dušu.

Autor: Dušan Milijić


Podelite na društvenim mrežama:

Povezani naslovi
19 knjiga koje se obeležile 2019  laguna knjige 19 knjiga koje se obeležile 2019.
12.12.2019.
Decembar je mesec rekapitulacija. Predlažemo vam da pregledate ovu listu od 19 naslova koji su obeležili 2019. godinu i pronađete onaj koji ste propustili ili mislite da bi bio prava knjiga za vas. ...
više
noć knjige 13 decembra od 17 sati do ponoći  laguna knjige Noć knjige – 13. decembra od 17 sati do ponoći!
12.12.2019.
Godina 2019. je na izmaku, a decembar i ovoga puta rezervisan za omiljenu manifestaciju svih koji vole knjigu i čitanje. U petak 13. decembra od 17 sati do ponoći u Laguninim klubovima čitalaca...
više
elizabet gilbert srećnica sam  laguna knjige Elizabet Gilbert: „Srećnica sam“
12.12.2019.
Kada je Elizabet Gilbert pisala „Jedi, moli, voli“, svoj bestseler o samootkrivanju, ubeđivala je sebe i svoje najbliže da „niko ne čita moje knjige“. Kada je napustila Njujork, imala je 34 godine, os...
više
pisac dragoslav mihailović dobitnik velike nagrade ivo andrić  laguna knjige Pisac Dragoslav Mihailović dobitnik „Velike nagrade Ivo Andrić“
12.12.2019.
Pisac Dragoslav Mihailović dobitnik je „Velike nagrade Ivo Andrić“. Nagradu za životno delo i ukupni doprinos književnosti i kulturi Mihailoviću dodeljuje Andrićev institut u Andrićgradu.   ...
više

Naš sajt koristi kolačiće koji služe da poboljšaju vaše korisničko iskustvo, analiziraju posete sajtu na sajtu i prikazuju adekvatne reklame odabranoj publici. Posetom ovog sajta, vi se slažete sa korišćenjem kolačiča u skladu sa našom Politkom korišćenja kolačiča.