7 stvari koje verovatno niste znali o Gejmenovim „Američkim bogovima“

Može se reći da su „Američki bogovi“ Gejmenovo najbolje ostvarenje, koje maestralno balansira između stvarnosti i fantazije, vodi nas kroz američke gradove i zabiti otkrivajući nam jednostavnu a briljantnu premisu; imigranti su doneli u Ameriku ne samo religije, već prave, žive, fizičke manifestacije svojih bogova. Bića, koje vera njihovih pratilaca bukvalno održava u životu, bića kojima moć slabi na tlu Novoga sveta. Bogovi su još tu, među nama, i snalaze se kako znaju i umeju. Međutim, oluja je na obzorju. Novi bogovi televizije i tehnologije žele da unište stare.

Kada upoznamo protagnistu „Američkih bogova“, Senku, tenzija koja vlada između starih i novih bogova na ivici je pucanja.

Knjigu ste verovatno čitali, pogledali i seriju, ali da li ste znali ovo:

Specijalni gost iznenađenja

Pre nego što je napisao „Američke bogove“, Nil Gejmen je pisao scenarije za genijalan strip „Sendmen“, koji je zauvek izmenio način na koji posmatramo stripove, pretvarajući ih (zajedno sa Alanom Murom i drugim scenaristima tog doba) u grafičke novele, u potpunosti izmenivši način pripovedanja u žanru. Ne iznenađuje što je u „Američke bogove“ ubacio jednog od likova iz priča koje su ga proslavile. Ako obratite pažnju na trenutak kada Senka i njegov šef Sreda posećuju Uskrs, primetićete da se pojavljuju Delirijum i njen pas.

Pretpostavlja se da se i Smrt pojavljuje u knjizi, pred kraj romana – gotičarku sa cilindrom je zaposeo vudu duh. Da li bi to mogla da bude Smrt? Zavisi od interpretacije ali ima smisla da se Beskrajni pojavljuju u knjizi.
 
Zločin se ne isplati

U knjizi Sreda, da bi skupili malo novca, ubeđuje Senku da mu pomogne da izvedu prevaru za koju su potrebna dva čoveka. Jedan izigrava brbljivog stražara ispred banke kod aparata za noćni depozit, drugi čeka kod telefona. „Stražar“ tvrdi da je aparat u kvaru i da je on tu da preuzme depozite. Ako neko poželi da pozove menadžera, ne bi li proverio da li je to tačno, dobije broj telefona na koji se javlja „menadžer“ koji tvrdi da je sve u redu. Potom uzimaju novac i beže iz grada pre nego što bilo ko nešto primeti. Jednostavno i briljantno. Možda previše jednostavno. Ovo je inspirisalo nekoga da u stvarnosti pokuša prevaru. I uspelo je! Dok ih nisu uhapsili i srpali u zatvor. Savet: ne pokušavajte u stvarnom životu da realizujete zločine za koje ste saznali u knjigama. Ponekad život jeste čudniji od fikcije; ali češće ćete samo završiti na robiji.



Nastavak Senkinih pustolovina

Nil Gejmen je nekoliko puta rekao da razmišlja o mogućem nastavku „Američkih bogova“, ali da biste čitali još Senkinih avantura, ne morate da čekate da se Gejmen smisli da napiše nastavak. Već je napisao nekoliko priča koje otkrivaju šta je Senka radio nakon završetka romana. Naravno, čudesne su i uvrnute, kao što biste mogli da očekujete.

„Vladalac udoline“ je priča koja je prvi put objavljena u antologiji fantazijske kratke proze „Legende II“. Opisuje Senkinu posetu Škotskoj gde nailazi na Grendela iz „Beovulfa“. U pitanju je sjajna priča u kojoj možemo videti kako se Senka oseća nakon događaja u „Američkim bogovima“.

Postoji još i priča „Black dog“, koja je objavljena u Gejmenovoj zbirci „Trigger Warning“. Bavi se Senkinim avanturama u ruralnoj Engleskoj. U pitanju je klasična priča o duhovima i istovremeno je vrlo jeziva i zapanjujuće duhovita.

Slon u sobi

Jedan od starih bogova koji je odsutan sa stranica „Američkih bogova“ jeste Isus Hrist. Zapanjena sam kako je Gejmen izveo da napiše čitavu knjigu o bogovima i religijama, a da Hrista jedva i pomene. Iskreno verujem da je to bila ispravna odluka. Isus Hrist bi samo nepotrebno zakomplikovao priču, što se i vidi iz dela koji je izbačen iz romana.

U početnoj verziji rukopisa, Senka je nakratko sreo Isusa. Zatekao je božjeg sina okruženog vernicima, njegov pacifizam u sukobu sa onim što ga moderna Amerika primorava da bude. (Takođe pravi užasno vino.) U pitanju je vrlo zanimljiv momenat, ali ne uklapa se najbolje u priču, stoga je Gejmen doneo odluku da ga izbaci iz finalne verzije. Mislim da je dobro postupio. Ipak, scena je fascinantna i filozofija vere koju nudi je intrigirajuća:

„'Jesi li ikada razmišljao o tome šta znači biti bog?', pitao je čovek. Imao je bradu i nosio je kačket. 'Znači odreći se svog smrtnog postojanja da bi postao ideja: nešto što večno živi u umovima drugih, kao melodija uspavanke. Znači da svako može da te iznova stvara u sopstvenom umu, po sopstvenom nahođenju. Gubiš svoj identitet. Postaješ hiljadu aspekata onoga što je ljudima potrebno da budeš. I svako od tebe želi nešto drugačije. Ništa nije ustaljeno, ništa nije postojano.'“



 Završavamo na početku

„Američki bogovi“ se završavajuSenkinom posetom Islandu, gde traži smisao u svom novom životu. Prikladno je, budući da je Island jedna od praotadžbina nordijskih bogova. Takođe je prikladno, jer je Gejmen na Islandu dobio ideju za roman.

Lutajući Rejkavikom, umoran od avionskog leta, ošamućenih čula, nenaviklih na sjaj sunca u posleponoćnim satima, Gejmen je naleteo na muzej koji je bio otvoren. Ušao je i zastao da se divi diorami vikinških brodova, pitajući se kakvi su bili ti drevni ljudi koji su istraživali nove zemlje. Šta su nosili sa sobom? Jesu li poveli svoje bogove?

BUM! Eto ga roman.

Gejmen je u tom trenutku već živeo u Americi neko vreme, i rvao se sa sopstvenim osećanjima imigranta u novoj zemlji. Ta osećanja i otkrovenje sa Islanda, iznedrili su jedan od najboljih romana ranog XXI veka.

Puno dugujemo tom malom islandskom muzeju sa čudnim radnim vremenom.

Opet na putu

Turneja „Američkih bogova“ bila je, u najmanju ruku, čudna, kaže Gejmen.

Bile su rane dvehiljadite. Nil Gejmen je bio jedan od prvih autora koji je počeo da vodi i redovno održava svoj blog. Već deceniju i po on verno piše svoj onlajn dnevnik, naviku koju je počeo da neguje tokom turneje.

Na Gejmenovom blogu mogli ste da pročitate o procesu kako je roman otišao u štampu, kada je izašao, i o turneji koja je usledila. Tamo su mogle da se nađu i beleške o pesmama koje on smatra značajnim, uvode u knjige na kojima je radio, njegovu poeziju i druge zanimljivosti. Blog predstavlja savršen prozor u Gejmenov um, i zanimljivo svedočanstvo života na turneji. I sve je to bilo upakovano u mini biografsku knjigu pod nazivaom „Adventures in the Dream Trade“, koja je sada nažalost rasprodata.

Na sreću, nešto od toga i dalje može da se nađe na njegovom blogu koji i dalje redovno održava.

Ali kada već govorimo o putovanjima, ono što „Američke bogove“ čini toliko autentičnim je njegov realizam: većina apsurnih lokacija koje su opisane u knjizi zaista postoje, uključujući i totalno otkačenu Kuću na Steni (zaista ima džinovsku vrtešku). Gejmen je posetio većinu tih mesta. Većina gradova je takođe stvarna, uključujući i Kairo u Ilionisu. Uz malo sreće, moguće je da obiđete sva mesta koja su Sreda i Senka obišli tokom svoje avanture.



Šta se krije u imenu

Ako još niste pročitali „Američke bogove“, savetujem da prestane sa čitanjem ovog teksta i uzmete knjigu.

Još ste tu? Dobro onda.

Nil Gejmen je otkrio da Senka nije pravo ime tog lika. Naravno da nije. U kratkoj priči koju sam pomenula ranije „Vladalac udoline“ saznajemo da je Senkino pravo ime Baldur. Baldur pripada panteonu bogova nordijske mitologije, on je Odinov sin. Svi su ga voleli, bio je naočit, plemenit i pametan. Naravno, Loki je želeo da ga ubije. Friga, Baldurova majka je bacila čini na ceo svet, učinivši tako da ništa ne može da povredi njenog sina. Previdela je imelu. I Loki je to iskoristio. Napravio je koplje od imele, ubedivši Baldurovog slepog brata da ga gađa.

Senkin pravi identitet je jako bitan za „Američke bogove“. On je bio predodređen da bude žrtva. Loki se postarao za to. Takođe objašnjava zašto se Senka slaže sa svima u priči, budući da ga u nordijskoj mitologiji svi vole. I takođe rasvetljuje zašto se Loki nameračio da pronađe određeni štap na kraju knjige.

Ako vi znate za još neku zanimljivost o ovom romanu, koju smo mi možda propustili, podelite je sa nama.

Autor: Megan Bal
Izvor: barnesandnoble.com
Prevod: Aleksandar Mandić