15 zanimljivosti o romanu „Cveće za Aldžernona“

„Cveće za Aldžernona“, pisca Danijela Kiza, dirljiv je naučnofantastični roman koji je osvojio simpatije kritika i stekao popularnost širom sveta. „Cveće za Aldžernona“ je prvo bila kratka priča, da bi 1966. godine bila objavljena kao roman, i pripoveda srceparajuću priču o Čarliju Gordonu, tridesetdvogodišnjaku čiji koeficijent inteligencije poraste sa 68 na 185 zahvaljujući eksperimentalnoj operaciji mozga. Za ovog ljudskog zamorca to iskustvo postaje traumatično jer o svojoj prošlosti, sadašnjosti i budućnosti uviđa stvari koje neće moći da zaboravi.



„Cveće za Aldžernona“ je roman u formi dnevnika.

Čarlijeva priča je ispričana kroz izveštaje o napretku koje piše na zahtev tima za naučna istraživanja. Osim toga što romanu daje perspektivu iz prvog lica, ovakav pristup otkriva kako Čarli napreduje na emotivnom i intelektualnom nivou tokom eksperimenta. U početku su njegovi unosi puni pravopisnih grešaka, kao „izeštaj“. Kasnije se njegov pravopis popravlja i njegovi opisi događaja postaju uviđavniji, jer čak počinje da beleži i svoje bojazni o eksperimentu.

Naslov „Cveće za Aldžernona“ odnosi se na miša.

Aldžernon je beli miš na kome je urađena eksperimentalna operacija mozga pre nego što je Čarli postao prvi čovek koji joj je podvrgnut. Pošto prolaze kroz slično iskustvo, Čarli se jako vezuje za malog stvora. Kada se mišu stanje pogorša, pa potom u mukama ugine na kraju eksperimenta, Čarli ne žali samo Aldžernona (na čiji grob u dvorištu ostavlja cveće), već i svoju izvesnu budućnost.

Danijel Kiz je imao različita zanimanja pre nego što je postao pisac.

Danijel Kiz je rođen u Bruklinu u Njujorku 9. avgusta 1927. godine, i uvek je cenio obrazovanje, naporan rad i književnost. Kao sedamnaestogodišnjak se priključio Američkoj pomorskoj službi i postao je brodski ekonom (bio je odgovoran za upravljanje brodskim novcem, zalihama i činovničkim dužnostima na tankerima). Prema njegovim memoarima, „Algernon, Charlie, and I: A Writer’s Journey“, Kiz je po završetku službe odlučio da postane pisac, ali je njegov prvi roman u više navrata odbijen. Zatim je pohađao letnji kurs novinarstva na Njujorškom univerzitetu, ali je shvatio da bi ga novinarski poziv previše iscrpljivao da bi mogao da piše fantastiku u slobodno vreme. Naposletku je upisao psihologiju na Bruklinskom koledžu, navodeći: „Učio sam o ljudskim motivima i shvatao sam njihove sukobe. Zamislio sam kako bi mi to pomoglo da stvorim uverljivije likove – žive, napaćene, promenljive likove – za moje priče i romane.“ Završio je osnovne studije 1950. godine.

Od tada, radio je kao urednik petparačkih časopisa, modni fotograf i nastavnik engleskog jezika. Sve vreme je neumorno radio na tome da postane veliki pisac. U drugoj polovini pedesetih, Kiz je predavao tokom dana, pisao je vikendima, a noću je pohađao predavanja kako bi završio master iz američke književnosti, što je i uradio 1961. godine.

Danijel Kiz je inspiraciju za Čarlija pronašao na poslu.

Čarli Gordon nije zasnovan na određenoj osobi ili na postojećem eksperimentu, ali je odlučna želja junaka da postane pametniji zasnovana na jednom Kizovom učeniku. U intervjuima u potonjim decenijama, Kiz se prisećao kako je jedan od njegovih učenika u razredu za decu sa intelektualnim poteškoćama tražio da ga prebace. „Gospodine Kiz, ovo je razred glupaka“, prisećao se pisac detetovih reči, „ako se budem puno trudio i postao pametan pre kraja polugodišta, da li ćete me prebaciti u redovan razred? Želim da budem pametan.“

Danijel Kiz je inspiraciju pronašao i u svojim školskim mukama.

Pre nego što je u sedamnaestoj godini otplovio, Kiz je kratko bio medicinski pripravnik na Njujorškom univerzitetu, ali ga medicina nije zanimala. Doktorski poziv je bio san njegovih roditelja, a ne njegov. Kiz je napustio studije, a strah da će mu obrazovanje narušiti lične odnose se pokazao kao ključna inspiracija za Čarlijevo putovanje.

U svojim memoarima, pisac se prisećao kako je to uvideo dok je čekao metro koji bi ga odvezao iz Bruklina na predavanja na Menhetnu: „Moje obrazovanje je pravilo razdor između mene i ljudi koje volim“, napisao je Kiz, „i tada sam se zapitao: Šta bi se desilo ako bi nečija inteligencija mogla da se poveća?“.

Sten Li nije uspeo da napravi istoimeni strip...

Kizov posao u časopisima ga je pedesetih doveo do tada još nepoznatog Stena Lija – ali Kiz nije bio lud za stripovima. U svojim memoarima, opisao je njihovo uređivanje kao posao za preživljavanje, navodeći: „Pošto je skoro došlo vreme da platim kiriju, prihvatio sam ono što sam smatrao za digresiju na putu ka svojoj književnoj karijeri.“

Kao urednik, Kiz je toliko impresionirao Lija, da mu je ovaj ponudio da smišlja priče i čak da piše scenarije za stripove. U tom periodu je prvi put sastavio zaplet za priču koja će postati „Cveće za Aldžernona“.

...ali ne zato što ga je propustio.

Kiz mu nikada nije dao priliku. U svojim memoarima je to objasnio: „Nisam to prosledio Stenu Liju jer mi je nešto govorilo da bi to trebalo da bude bolje od scenarija za strip. Znao sam da ću ga stvoriti jednog dana kada budem naučio da pišem.“

U memoarima su i Kizove beleške za nesuđeni strip koje je nazvao „Brainstorm“. Glasi ovako:

„Prvi čovek na testiranju za podizanje IQ-a od niskih 90 do genija... proživljava to iskustvo, a zatim se vraća na staro... nije pametniji nego što je bio ranije, ali pošto je nakratko iskusio prosvetljenje, nikada više neće biti isti. Postaje senka čoveka koji je spoznao šta znači biti genije i zna da nikada više neće iskusiti stvari koje je doživeo.“

Pre romana, „Cveće za Aldžernona“ je bila nagrađena kratka priča.

1958. godine, Kiz je svoj koncept pretvorio u kratku priču. Preimenovao ju je u „Cveće za Aldžernona“ i ona je prvi put objavljena u izdanju Časopisa za epsku i naučnu fantastiku 1959. godine. Sledeće godine, priča je ovenčana nagradom Hugo, koju osvajaju najbolja dela naučne i epske fantastike. Osvajanje ove nagrade je Kiza svrstalo među čuvene pisce poput Artura Klarka i Roberta Bloka.

Isak Asimov je bio oduševljen pričom.

Pošto je i sam bio ugledni pisac naučne fantastike, pohvala Isaka Asimova je imala veliku težinu. Ali takođe je sa dozom vragolaste ljubomore napisao predgovor za „Cveće za Aldžernona“ u zbirci savremenih priča dobitnika nagrade Hugo. „Ovo je priča koja me je toliko opčinila da sam se izgubio diveći joj se“, napisao je Asimov. „Toliko sam se divio delikatnosti njegovog osećaja, načinu na koji mi je dirao srce, veštini sa kojom se (Kiz) izborio sa neverovatnim tour de force u svom metodu pripovedanja, da sam potpuno zaboravio da ga mrzim. ... Kako je to uradio?“.

Roman „Cveće za Aldžernona“ je bio ogroman hit.

Kiz je 1966. godine kratku priču proširio u roman koji je osvojio nagradu Nebula (zajedno sa romanom „Babel-17“ Semjuela Dilejnija). Njegov izuzetno uspešni prvenac se prodao u 5 miliona primeraka, objavljen je na 27 jezika i postao je deo kanona svih predavanja engleskog jezika za naredne generacije.

Rukopis „Cveće za Aldžernona“ je prerađen u više navrata.

Prva adaptacija je nastala u periodu između kratke priče i romana. Godine 1961. antologijska TV serija „The United States Steel Hour“ imala je epizodu pod nazivom „Dva sveta Čarlija Gordona“. Usledile su predstave, radio emisije, druge televizijske adaptacije i mjuzikl, kao i međunarodne pozorišne i filmske adaptacije. Međutim, najpopularniji je film „Čarli“ iz 1968. godine.

Uloga u „Čarliju“ je bila prekretnica za glumca Klifa Robertsona.

U epizodi „Dva sveta Čarlija Gordona“, Robertson je stvorio propalog junaka romana „Cveće za Aldžernona“. Ali nije ostao upamćen po toj ulozi. Glumac ju je ponovio u filmu „Čarli“ prema svom nahođenju. 1969. godine, Klif se prisećao da ga je tokom probe neko pitao za mišljenje kome će u filmskoj adaptaciji priprasti njegova uloga, na šta je on odgovorio da će to verovatno biti Debi Renolds. Međutim, uvideo je potencijal uloge i odlučio je da otkupi prava za film, pa je narednih nekoliko godina pokušavao da ubedi studio da ga naprave.

Njegovo strpljenje i upornost su urodili plodom. Robertson je osvojio Oskara za ulogu u filmu „Čarli“.

Po naslovu „Cveće za Aldžernona“ je nastao novi izraz.

„Sindrom Cveće za Aldžernona“ je izraz koji se koristi kada glavni lik dobije neko poboljšanje, samo da bi ga izgubio do kraja priče. Ovakav narativni luk se koristi u stripovima, filmovima, video igrama i tv serijama, a imaju ga porodični filmovi poput „The Computer Wore Tennis Shoes“ i „Rookie of the Year“, epizode serija „Sajnfeld“ i „Doktor Hu“, kao i urnebesna parodija „Cveće za Čarlija“ u seriji „Uvek je sunčano u Filadelfiji“.

„Cveće za Aldžernona“ je Kizovo najpopularnije delo.

Čuveni pisac je nastavio da piše kratke priče i romane, kao i dela publicistike. Međutim, ništa nije dostiglo uspeh romana „Cveće za Aldžernona“. Kiz je ovo prihvatio i svoje memoare nije nazvao samo po sebi, već i po izmišljenim prijateljima iz svog prvog romana: Aldžernon, Čarli i ja. Čak ih je naveo pre sopstvenog imena.

Danijel Kiz je doživeo da njegova naučna fantastika koketira sa stvarnom naukom.

Kada je Kiz završavao memoare, zapanjio se kada je video da naslov u Njujork tajmsu objavljuje vest da je stvoren pametniji miš u nadi da će pomoći ljudima. U članku iz 1999. godine je pisalo da je neurobiolog dr. Džo Cin izvodio eksperimente na miševima sa ciljem da pomogne pacijentima sa amnezijom, spreči gubitak pamćenja kod starih osoba i čak da unapredi inteligenciju zdravih ljudi.

U osvrtu na Kizov život, u čitulji iz 2014. godine, Njujork tajms je citirao pogovor piščevih memoara, gde se on prisećao kako je otkrio članak i obratio se doktoru Cinu. Tada je naučnik rekao piscu da će testiranje moždanih eksperimenata na ljudima početi u narednih 30 godina. Cin je 2009. godine i dalje radio na istraživanju nalik na ono u „Cveću za Aldžernona“. To dokazuje da je Kiz bio generacijama ispred svog vremena.

Autor: Ilejn Selna
Izvor: mentalfloss.com
Prevod: Đorđe Radusin