Rane iz djetinjstva su kao rupe na krovovima.
Čim se naoblači, procure...

Starija sestra je pobegla od kuće bez pozdrava čim je napunila osamnaest godina, a mlađa je ostala da živi sa roditeljima, u kućerku na granici novog i starog dela bosanskog gradića, s nadom da joj je sestra živa i da će se jednoga dana javiti. I zaista, posle mnogo godina, stiže prva poruka. Komadi emotivnog tereta počinju da se otkidaju na obe strane: kome treba sestra nakon toliko vremena? Starija se guši u sopstvenoj prošlosti, mlađu muči mogućnost oproštaja. Oprezno, s ljutnjom, radoznalošću i pritajenim bolom, sestre počinju da razmenjuju poruke, pribojavajući se krhkosti svog odnosa.

„Prepoznatljivi milje bivšeg života u radničkoj bedi i ućutkanosti poprište je neme bitke sa teškim uspomenama u razorenim prizorima porodice. Jedini način da se izbaviš jeste da nestaneš, kao što nestaje jedna od sestara ovog na prvi pogled lakonski ispisanog romana ali sa nepobitnom uverljivošću, spontanom emotivnošću i jasnoćom, koji se očekuju od darovitog pripovedača.“
– Ljubica Arsić

„Kada je humor u samom jeziku, kao u ovoj knjizi, preciznije i tačnije ne može ništa da se ispriča.“
– Srđan Valjarević

„Ovo je saga o porodici koja se, tolstojevski, susreće sa svojim usudom. Hrabra i važna knjiga o lažima na kojima počivaju naše pojedinačne istine, i o događajima koje, rašomonski, svako pamti iz svog ugla. Leptirica je roman koji se čita s lakoćom, a oslikava, kao u ogledalu, težinu svih naših izbora, biranih i nametnutih.“
– Ivančica Đerić