Staklena masonerija
Vetrovi zla duvaju ovim romanom, a takođe i svetom koji pisac prikazuje i u kome i sam živi. Ne prestaju ni kad se korice knjige zatvore, jer zlo je metafizičko, a ne banalno, kao što je mislila jedna pametna Jevrejka, zaljubljena u svog profesora Nemca koji je podlegao divljenju nacistima i njihovom patološkom vođi.
Sam pisac je citirajući u prologu Emila Siorana, dao odlično uputstvo svima nama kako da se otresemo neprijatelja, a da ne prljamo ruke:
„Najbolji način da se otarasimo neprijatelja jeste da ga posvuda hvalimo... On će i dalje rovariti protiv nas, ali bez siline i istrajnosti jer je nesvesno prestao da nas mrzi. Pobedio je i ne sluteći da je poražen.“
Svaka pohvala mogla bi da liči na sioranovski recept, a „Hronike Jevrema Utvića, raspopa i istražitelja“ zahtevaju objektivniji pristup od Hajdegerovog divljenja Hitleru. Možda je u tome Hana Arent prvi put sagledala „banalnost zla“, da bi taj pojam upotrebila izveštavajući za „Njujorker“ sa suđenja nacističkom zločincu Adolfu Ajhmanu 1963. u Jerusalimu.
„Krajnja zloba, patologija ili ideološko ubeđenje nisu nužni kako bi pomogli pojedincu da počini beskrajno zlo.“
Možda bismo lakše podnosili istoriju s uverenjem da ljudi nisu iskonski zli, već su samo površni, glupi i banalni. Takvi su svi, uključujući i nas koji smo od Balkana, kolevke evropske civilizacije, napravili brlog u kome nije prijatno ni junacima romana „Vetrovi zla“. Ali izgleda da ipak postoji i nešto gore od kreveca u kome smo odgajani: negde duboko je otvor iz koga huji zlo univerzuma. Dobri ljudi, okupljeni u razna društva, pokušavaju da ga zaustave ili barem kontrolišu. Zato i ovakav naslov.
Roman počinje ubistvom Miloša Obrenovića. Ne u pojam, već bukvalno, sekirom u glavu. Uzalud učiteljica života, gospođa Istorija, vrišti da su činjenice drugačije. Svetom književnosti gospodari autor i u njegovom delu on se slobodno igra demijurga. Za njim će poći oduševljene pristalice teorije da je zvanična istorija najveća krivotvorina, ali i oni drugi, zainteresovani da pročitaju koliko je pisac u stanju da bezočno laže. Niko neće biti razočaran, jer će putovati u društvu raspopa Jevrema Utvića, srpske verzije Šerloka Holmsa koji umesto kariranog odela i dalje nosi mantiju koju odbija da skine. Osim kad mu se dogodi susret s nekom privlačnom ženom, a često mu se događa. Tako je on neka vrsta Raspućina na detektivskom zadatku. Ali bez doktora Votsona se ne ide ni u kakav zmijarnik, te i Utvić jaše konja u društvu jednookog Jusufa čije prezime je neizbrisivi žig slovenskog porekla. A istovremeno i omaž piscu od koga se imalo šta naučiti, ne samo u romanu o „ljudima s četiri prsta“. Naše su priče stare i kad su nove.
Triling upotpunjava Trifun Stojković, šef tajne policije, koji i angažuje Jevrema Utvića da otkrije ubicu knjaza Miloša. Među njima je mnogo nerazrešenih računa, ali oni nisu pilići upetljani u kučinu istorije, već serijske ubice u službi države, dakle – ne samo srpska tradicija, već civilizacijsko dostignuće „golog majmuna“, kako nas podrobno opisa britanski zoolog Desmond Moris u svojoj čuvenoj knjizi.
Ljubavnu okosnicu romana čini ljubav knjeginje Savke Obrenovića i Jevrema Utvića, srećna dok je u tajnosti trajala, a zatim kobna, najpre po njenog muža Jovana Nikolića koji se udavio pokušavajući da prepliva Dunav, kako su izvestile „Novine serbske“ (mediji su oduvek lagali!), a zatim i po same ljubavnike. Ima tu još lepotica, poput Anke Konstantinović i Dunje fon Mahaček, ali i groznih Turaka, tek da se održi ravnoteža. Mada u grozotama Srbi često nadmaše svoje učitelje, ali su se barem u svom evropejstvu odrekli nabijanja na kolac, pa češće koriste noževe, sablje i sekire, čak i slikarske kistove.
I pre čitanja romana „Vetrovi zla“ jasno vam je da zlo ne dolazi samo od ludila, već mnogo više od Ljudila. A vetrovi zla duvaju i kad zao čovek otvori usta. Kad smognete snage da uzmete ovu knjigu u ruke, nećete je ispustiti sve do samog kraja i zažalićete što nema barem još 350 stranica. Da li je ovo preporuka za čitanje? Ma ne, ja to govorim kao Anka Konstantinović, junakinja koja bi bila slavljena da se rodila u naše vreme, a ovako su joj se divili i mrzeli je: „Tek onako, iz zabave.“
Autor: Velibor Petković
Izvor: Presing
Sam pisac je citirajući u prologu Emila Siorana, dao odlično uputstvo svima nama kako da se otresemo neprijatelja, a da ne prljamo ruke:
„Najbolji način da se otarasimo neprijatelja jeste da ga posvuda hvalimo... On će i dalje rovariti protiv nas, ali bez siline i istrajnosti jer je nesvesno prestao da nas mrzi. Pobedio je i ne sluteći da je poražen.“
Svaka pohvala mogla bi da liči na sioranovski recept, a „Hronike Jevrema Utvića, raspopa i istražitelja“ zahtevaju objektivniji pristup od Hajdegerovog divljenja Hitleru. Možda je u tome Hana Arent prvi put sagledala „banalnost zla“, da bi taj pojam upotrebila izveštavajući za „Njujorker“ sa suđenja nacističkom zločincu Adolfu Ajhmanu 1963. u Jerusalimu.
„Krajnja zloba, patologija ili ideološko ubeđenje nisu nužni kako bi pomogli pojedincu da počini beskrajno zlo.“
Možda bismo lakše podnosili istoriju s uverenjem da ljudi nisu iskonski zli, već su samo površni, glupi i banalni. Takvi su svi, uključujući i nas koji smo od Balkana, kolevke evropske civilizacije, napravili brlog u kome nije prijatno ni junacima romana „Vetrovi zla“. Ali izgleda da ipak postoji i nešto gore od kreveca u kome smo odgajani: negde duboko je otvor iz koga huji zlo univerzuma. Dobri ljudi, okupljeni u razna društva, pokušavaju da ga zaustave ili barem kontrolišu. Zato i ovakav naslov.
Roman počinje ubistvom Miloša Obrenovića. Ne u pojam, već bukvalno, sekirom u glavu. Uzalud učiteljica života, gospođa Istorija, vrišti da su činjenice drugačije. Svetom književnosti gospodari autor i u njegovom delu on se slobodno igra demijurga. Za njim će poći oduševljene pristalice teorije da je zvanična istorija najveća krivotvorina, ali i oni drugi, zainteresovani da pročitaju koliko je pisac u stanju da bezočno laže. Niko neće biti razočaran, jer će putovati u društvu raspopa Jevrema Utvića, srpske verzije Šerloka Holmsa koji umesto kariranog odela i dalje nosi mantiju koju odbija da skine. Osim kad mu se dogodi susret s nekom privlačnom ženom, a često mu se događa. Tako je on neka vrsta Raspućina na detektivskom zadatku. Ali bez doktora Votsona se ne ide ni u kakav zmijarnik, te i Utvić jaše konja u društvu jednookog Jusufa čije prezime je neizbrisivi žig slovenskog porekla. A istovremeno i omaž piscu od koga se imalo šta naučiti, ne samo u romanu o „ljudima s četiri prsta“. Naše su priče stare i kad su nove.
Triling upotpunjava Trifun Stojković, šef tajne policije, koji i angažuje Jevrema Utvića da otkrije ubicu knjaza Miloša. Među njima je mnogo nerazrešenih računa, ali oni nisu pilići upetljani u kučinu istorije, već serijske ubice u službi države, dakle – ne samo srpska tradicija, već civilizacijsko dostignuće „golog majmuna“, kako nas podrobno opisa britanski zoolog Desmond Moris u svojoj čuvenoj knjizi.
Ljubavnu okosnicu romana čini ljubav knjeginje Savke Obrenovića i Jevrema Utvića, srećna dok je u tajnosti trajala, a zatim kobna, najpre po njenog muža Jovana Nikolića koji se udavio pokušavajući da prepliva Dunav, kako su izvestile „Novine serbske“ (mediji su oduvek lagali!), a zatim i po same ljubavnike. Ima tu još lepotica, poput Anke Konstantinović i Dunje fon Mahaček, ali i groznih Turaka, tek da se održi ravnoteža. Mada u grozotama Srbi često nadmaše svoje učitelje, ali su se barem u svom evropejstvu odrekli nabijanja na kolac, pa češće koriste noževe, sablje i sekire, čak i slikarske kistove.
I pre čitanja romana „Vetrovi zla“ jasno vam je da zlo ne dolazi samo od ludila, već mnogo više od Ljudila. A vetrovi zla duvaju i kad zao čovek otvori usta. Kad smognete snage da uzmete ovu knjigu u ruke, nećete je ispustiti sve do samog kraja i zažalićete što nema barem još 350 stranica. Da li je ovo preporuka za čitanje? Ma ne, ja to govorim kao Anka Konstantinović, junakinja koja bi bila slavljena da se rodila u naše vreme, a ovako su joj se divili i mrzeli je: „Tek onako, iz zabave.“
Autor: Velibor Petković
Izvor: Presing
Autor: Branislav Janković
