Prikaz romana „Sestra Sigmunda Frojda“ – Kad propustiš da učiniš dobro

Na početku prvog poglavlja romana „Sestra Sigmunda Frojda“, najdraža sestra Frojdova čita spisak onih koji će pobeći u London iz nacističkog Beča. Čita naglas: moj brat, njegova žena, njihova deca sa porodicama, sestra Sigmundove žene, dve kućne pomoćnice, lični lekar mog brata i njegova porodica, i Žo Fi, kučence. Niti jedna od četiri sestre. U poslednjem poglavlju, ista ta, omiljena sestra, Adolfina, držeći sestru za ruku i ulazeći u gasnu komoru razmišlja: „Ulazila sam u smrt i ponavljala da je smrt zaborav i ništa više“. Krug se zatvorio.

Ali u krugu životi: rađanja, bliskosti, bolesti, ljubavi, mržnja, depresija, ludilo, smrt. Detinjstvo Sigmunda Frojda obeleženo posesivnom majkom, hladnom i snažnom, udatom očevom voljom za duplo starijeg čoveka, koji je u njenoj senci. Od četiri sestre najbliža mu je Adolfina vezana za brata. Oboje su odani učenju i knjizi, bliskosti koja je na samoj granici fizičke privlačnosti. Adolfina, u prvom licu, upoznaje čitaoca sa majčinom netrpeljivošću čije obraćanje završava najčešće: „Bolje da te nisam ni rodila“. Koliko god bio blizak sestri Sigmund nikad ne oponira majci, ćuti pred majčinom zluradošću ali ipak sestru odvodi profesoru crtanja što pojačava majčinu netrpeljivost.

Odlazak Frojdov u Bečku bolnicu i približavanje Marti Bernajs izaziva u Adolfini osećaj odbačenosti koji se ne ublažava ni telesnim kontaktom sa melanholičnim Rajnerom Mendelsonom, niti poznanstvom i druženjem sa Sarom i njenom bolesnom sestrom Bertom. Da li se velike ljubavi pretvaraju u trivijalnost nije dokučila do kraja, ali zna da je patila gubitkom trudnoće, od drugih nasilno prekinute. I zbog Sarine smrti u proleće kada se ptice selice nisu vratile u Beč. Pokušava da razazna razloge mržnje svoje majke, očitavane u očima i postupcima. Mislila je: Možda zato što je svojoj najslabijoj kćeri u život ubacivala i svoju nesreću (udaja za starog muža), te u kćeri mrzi njega. Možda što ljubav prema obožavanom sinu nije želela da deli, a izabranoj nevesti Marti ionako ništa nije mogla. Jer, on je izabrao da bude samo gost u njihovom svetu, a kad ih poseti, vodi sa Adofinom tajne razgovore. Frojd govori o ženi kao majci hraniteljici, ljubavnici, Zemlji – majci, koja u sebe ponovo prima svoje dete (poziva se na tekst Tri kovčežića). A prvi erotski objekat deteta, začetak Edipovog kompleksa jeste sisanje na grudima, i spavanje sa majkom. Ona opovrgava njegova objašnjenja mita o Edipu argumentima da Edip u neznanju ubija oca koji je godinama pre toga učinio da mu sin bude mrtav. I priču o Avramu i Isaku preoblikuje, pronicljivo i osećajno. Pita se: Šta Bogu znači vera jednog čoveka nasuprot onome što jednom čoveku znači život njegovog deteta. Nisu umeli da odgovore ni brat, ni mati.

Goce Smilevski veoma vešto upliće u priču Frojdove stavove o strahu, smrti, besmrtnosti, patološkim stanjima psihe dajući velikom psihoanalitičaru dostojnog sagovornika u najmlađoj sastri Adolfini, pametnoj, senzibilnoj i odanoj mu, čak i kad mu protivureči. Problem kojim se otvara knjiga jeste religija i pripadnost jevrejstvu. Frojd u razgovoru sestri kazuje da je religija rođena iz potrebe za utehom zbog svih muka koje nam zadaje život. Ne veruje u zagrobni život. Religija je, po njemu, riznica predstava nastalih iz potrebe da se ljudska bespomoćnost učini podnošljivom. Adolfina uočava šta za Frojda znači biti Jevrejin. Deo je sudbine, nešto što se dodeljuje rađanjem, nešto što se predstavlja kao izbor tamo gde izbora nije bilo. U krvi, bio je Jevrejin. Tamo gde može da se bira, izabrao je nemačku kulturu: hteo je da pripada njoj, onako kako je osećao da plodovi kulture pripadaju njemu. Rekao je: Preferiram da se izjašnjavam kao Jevrejin a ne osećam se kao Jevrejin.

Autor knjige sjajno koristi Frojdove stavove iz dela „Mojsije i monoteizam“, o jevrejskoj krivici i potonjem stradanju. (Zna se da je Frojd šokirao svojevremeno čitaoce da je Mojsije rođen u egipatskom domaćinstvu, i monoteizmu proizašlom iz Mojsijeve religije. Frojdov prilog jevrejskom pitanju u pomenutom delu niz je pitanja i mogućih odgovora o Mojsijevom rođenju, imenu, odbacivanju magijskih obreda, razlozima mržnje prema Jevrejima.

Poznato je i da je Frojd oberučke prihvatio Junga za saradnika jer je prvi hrišćanin protestantske vere, predstavnik zapadne kulture što je Frojdu bilo važno da se sa psihoanalize skine pogrdan epitet jevrejske nauke).

Česte su reminiscencije na detinjstvo, prve slike, ekonomsku bedu u Beču i strahove. Strahovi ne nestaju nego se umnožavaju: Adolfinin, najstariji strah od majke, od nepoznatog prostora, strah da će se Sigmund otuđiti od nje, strah od menjanja tela, od mutnih snova. O besmrtnosti oponira Frojdu jer u nju ne veruje.

Činjenica je da su Frojd i sestra Adolfina prekinuli nit između sebe i predaka i prihvatili navike bečke srednje klase. Oduševljavaju se Darvinom, Šekspirom, Geteom, Servantesom. Zajednički san o odlasku u Veneciju prisutan je do ženidbe Frojdove.

Adolfina dolazi do saznanja: „Na ovom svetu nema pravde. Ni jedna kazna ne može da ispravi neku nepravdu zato što prošlost ne može da se izmeni...“ Njeno negativno iskustvo sa muškarcima, zahlađenje odnosa sa bratom, smrt prijateljice Sare i mnoge druge nedaće čine da ona zaključi: „U materijalnom svetu sve je velika nepravda, a pošto ne znamo da li ćemo postojati u nekoj drugoj realnosti, u nekom utešnom postojanju, jedina uteha na ovom svetu je lepota.“ Otuda i njena želja da ode sa bratom u Veneciju koja joj se kasno ispunjava (jer on bira odlaske sa svastikom Minom). Svesna je da „postoje stvari koje treba da se vide u prvom trenutku. Ni ranije, ni kasnije.“ Iako svesna te gole istine, njen doživljaj slika Đovanija Belinija Bogorodica i dete Isus i Raspeće ispunjava je čudesnim sjajem. Adolfina uočava razlike u izrazu Isusovog lica, od tužnog nespokoja do pomirenosti pune užasa u času izdisaja. Uočava i majčinu transformaciju od zaštitničkog zagrljaja do očaja i pogleda slepim za sve pred njom osim bola duše.

Smilevski je stvorio sjajan esej o odnosu umetničkog dela i primaoca lepote.

Važan deo života oba aktera romana jeste poznanstvo sa Gustavom Klimtom i njegovom sestrom Klarom. Sretali su se u Bertinom salonu. Klimt ih šokira besramnostima, pričama o seksualnosti, a Klara započinje priču o pravima žena, što je bilo neprihvatljivo u građanskom staležu. Ćutalo se o telesnosti. U razgovoru Sigmunda i Klare o položaju žena kroz vekove nastaje čitav mali esej kojim se skreće pažnja na Klaru kao prethodnicu feminističke misli. Čita se: „Ponekad je društveni zakon protivan etničkim principima“. Klara pomaže unesrećenima a posebno želi da pomogne onim ženama koje nasilno odvode u ludnicu. Klara Sigmundu: „Ludnice su prepune normalnih žena; nema ničeg lakšeg od toga da ženu otac, suprug, brat ili sin optuže da je opasna po sebe i druge pa da završi u ludnici.“

Kada je otvorena u Beču psihijatrijska klinika, zvana Gnezdo, Gustav Klimt smešta Klaru u Gnezdo. Adolfina joj se pridružuje bežeći od nenaklonjenog joj sveta. Doktor Gete obema postavlja dijagnozu: „Vi glumite poluludilo, polunormalnost. Vama ovo ovde što nazivate zatvorom, za vas je oslobođenje od zatvora koji osećate tamo napolju.“ I nije prvi put da se ludnica koristi kao utočište (Sišli smo s uma u sjajan dan – Pandurović, npr.). Frojd se problemima čovekovog JA bavi u svom delu „Nacrt psihoanalize“, te čitamo i rečenicu: „...Razgraničenje, psihičke norme od abnormalnosti naučno nije izvodljivo“... No, romansijer Smilevski uobličava naučne postavke u uspešnu, gustu i tamnu atmosferu ludnice. Pred čitaocem se pojavljuju neverovatne sudbine čiji akteri ne mogu da se snađu u vremenu i prostoru. „Oni koji umišljaju da su normalni oduvek su imali potrebu da postave neprelaznu granicu između sebe i onih koji su proglašeni ludim.“ U Gnezdu su najrazličitiji tragovi prošlih života: umišljena deca, pokušaji stihovanja, plač, prazni pogledi, traganje za sopstvenim JA koje ljudi potpuno zamene za neko drugo JA. „Ljudsko biće pravi razliku između sebe i sveta, može da saoseća, da bude bezosećajno, ali bol je uvek moj bol, i moja radost je moja radost, ma koliko da se dele sa drugima; a bol i radost drugih nikad ne mogu u potpunosti da budu moji. Ljudskim bićima JA je uvek JA.“ (Frojd u „Nacrtu psihoanalize“ kaže: „Uzrok bolesnih stanja može da bude slabljenje JA, koje onemogućava da ispuni zahtev realnosti.“)

Autor zapisuje opis ludnice u pismu Vinsenta van Goga svom bratu. Nema izlečenja već svako živi u svom svetu. Pre smrti samoubistvom, kad brat Teo pokušava da ga uteši, Van Gog neutešno: „Zaludno je to, tuga će trajati zauvek.“ Ta tuga zauvek prati i likove Gnezda: sudbinu devojke zvane Dobra Dušica, Eriku koja priziva porodicu, Kristu koja želi da ide kući, Klaru koja odbija da se vrati kući, Adolfinu kojoj je realnost postala bolno nepodnošljiva. U psihoterapiji osoba se snažno vezuje za svog terapeuta koji postaje središte njenog sveta, njena zaštita od nadmoćnih sila. Adolfini je doktor Gete osoba koja pokušava da joj povrati težnju za sigurnošću. Ona se posle sedam godina vraća kući, u osamu. U ludnici je nedostajala tišina, u kući joj je bilo previše. Klara se posle Klimtove smrti i pogibije njegova dva sina u Prvom ratu vraća u Gnezdo, a Adolfini posle majčine smrti ne dolazi više ni Sigmund, osim jedanput Klare koja se zauvek vraća u Gnezdo.

Sada dolazi najznačajnije pitanje: pitanje odgovornosti i moralnog stava koji se naslućuje još u prvom poglavlju. Frojd je znao da u tekstu Naš stav prema smrti napiše: „Stvarno je šteta što život sliči šahovskoj igri u kojoj nas jedan jedini pogrešan potez primorava da predamo partiju, ali bez ikakvih šansi da započnemo drugu, revanš partiju.“ Njegov pogrešan potez, onaj spisak za bekstvo u London, nije mogao (ili hteo) da ispravi. Adolfina se sa sestrama suočava sa smrću postupno, ali neizbežno. Kad ih brat ostavlja, kad sleđene u kući broje tuđe korake (u nacistima premreženom Beču), kad se pakuju za Terezin, kad se sučeljavaju sa izbezumljenom decom, kad ih trpaju u vozove i kamione, pri gorkom mirisu gasa, ulaskom u smrt, u zaborav držeći ruku jedne od sestara. Ona će u snu bratu: „Nisi učinio nikakvo zlo, propustio si da učiniš dobro“.

I sve podleže zaboravu: i odnos u braku, i naklonost prema ženinoj sestri, i borbi protiv incesta (u mladosti), i nedolasci godinama posle majčine smrti, i sve godine provedene u Gnezdu jer je nije mogao primiti u svoju kuću. Ali se postavlja oporo, gorko, neoprostivo pitanje: kako je mogao zaboraviti i oprostiti sebi što je četiri sestre ostavio da stradaju u logoru smrti. Ne pravda ga pamet, ni bolest, niti blizina sopstvenog kraja. Da li je onaj spisak sačinjen na početku priče mogao biti korigovan?

Goce Smilevski napisao je potresnu priču koristeći znanje, fikciju, istorijska poigravanja ljudima, ubedljivo oblikovanje likova, postavljajući pitanja na koja nije lako odgovoriti. Ostavlja gorak ukus koji se ne može izbrisati zadnjom mišlju glavne junakinje: „Ponavljala sam da je smrt samo zaborav i ponavljala sam ono što ću da zaboravim. Zaboraviću.“ Ako si živ, možeš li zaista zaboraviti?

Autor: Gordana Vlahović