Priče o Merama - Koliko pesama staje na longplej ploču, a koliko na trokrilni ormar

Davno, u šestom razredu osnovne škole, u odeljenju, imali smo jednu Vesnu, krupnooku Romkinju. Devojčice se nisu družile sa njom. Dečaci se u tom uzrastu i inače nisu družili sa devojčicama. Ipak, jednog jesenjeg meseca, Vesna nas je sve pozvala na rođendan. U svoju kuću. Tada nije bilo igraonica i kafića. Pamtim da je u tom pozivu bilo grča, tuge, kao da je znala da će joj, bez obzira na obećanja, malo ko doći.

I zaista, sve se tako i zbilo. U neimenovanom sokaku, tamo gde se kuće obeležavaju tablama sa natpisom „b. b.“ – te večeri smo se kod Vesne pojavili samo moj drug iz klupe i ja. Slavljenica se veoma obradovala, izgleda da se ni tome nije nadala, predstavila nas je okupljenim rođacima. Bila je toliko uzbuđena da poklon nije ni razmotala...

Sedeli smo na počasnom mestu, na kauču prekrivenom belom jambolijom. Prvi smo dobili posluženje, sok i parče torte. Vesnina rodbina je u nas gledala kao u čudo, dok njen mlađi brat nije uobličio valjda ono što su drugi mislili. Otelo mu se: „Pravi ste plavopicani!“ Moj drug iz klupe se ogradio: „Ja sam smeđ!“ Vesna je pripretila bratu: „Nemoj da ti zavalim šamarčinu! To su moji prijatelji.“ Nije rekla da smo njeni drugovi iz odeljenja, već da smo prijatelji. Ja sam pak ponosno izjavio: „Vesna, nisi videla, doneli smo ti na poklon longplej ploču, dvanaest numera...“

To je, međutim, izazvalo ćutnju. Čak tišinu. Koju je opet prekinuo Vesnin mlađi brat: „Plavopicani, mi nemamo gramofon!“ I taj uzvik je dugo lebdeo u sobi, dok Vesnin otac nije rekao: „Nemamo, ali zato imamo violinu...“ A onda je neko dodao da imaju i harmoniku. Još i trubu... Očas su Vesnini rođaci skinuli sa trokrilnog ormara, izneli iz drugih soba, pa i doneli iz drugih kuća bez broja – instrumente za dva-tri orkestra. Počela je pesma, ne samo dobra, kao kada Romi sviraju za druge, već neopisiva, kao kada sviraju za sebe i prijatelje.