Predstavljena knjiga o ljubavi dvoje srpskih pisaca – „Na obali Hazarskog mora“

Neobična autobiografska priča Jasmine Mihajlović „Na obali Hazarskog mora“ predstavljena je u četvrtak, 15. maja, u Delfi Caféu u SKC-u. Topla i setna priča o ljubavi dvoje srpskih pisaca, Jasmine Mihajlović i autora „Hazarskog rečnika“ Milorada Pavića, povešće čitaoce na put po egzotičnom Azerbejdžanu, a kroz niz autorkinih sećanja, privatnih i javnih, pokazaće im da pravu ljubav ni smrt nije mogla da rastavi.

Pored autorke, u razgovoru o knjizi učestvovali su novinar i pisac Milomir Marić i spisateljica i prevoditeljka Silvija Monros Stojaković, lični prijatelji ovog nesvakidašnjeg bračno-književnog tandema.




„Ni Pavić ni ja nismo znali da se Kaspijsko more u Azerbejdžanu zove Hazarsko more, nismo znali da postoje mesta koja nose naziv Hazar, nismo ni sanjali da se poznati azerbejdžanski pisac zove Mirza Hazar! I da puši lulu!…“, piše Jasmina Mihajlović.

Kako je rekla, „krivac“ što je napisala „Na obali Hazarskog mora“ jeste ambasador Hasanov koji ju je pozvao da poseti zemlju Hazara pre dve godine.

Za Marića je ovaj roman konačna tačka na jednu neobičnu priču kakva je bila ona, koja je trajala od prvog susreta sredovečnog pisca Pavića i mlade, ambiciozne književne kritičarke Jasmine Mihajlović, pa do ovog romana u kome se uspešno prepliću dva različita prozna teksta, Pavićev i njen, kao što su se isprepleli njihovi životi.

„Milorad Pavić je ostavio delo koje ne zna za granice, njegovi romani i pripovetke prevode se širom sveta, izvode se pozorišni komadi. U Beogradu postoji Legat koji vodi Pavićeva supruga i bibliograf, stručnjak za Pavića, književnica Jasmina Mihajlović. Njena „borba za priznanje“, kako bi to nazvao Hegel, njena bitka da Pavićev tron najčitanijeg srpskog pisca ostane i dalje u punom sjaju, traje od trenutka kada je Pavić umro“, istakao je Marić.

„Ako je u centru Moskve bilo moguće za Pavićevog života postaviti ceo spomenik u Aleji svetskih pisaca, gde se Pavićevo poprsje nalazi između Dantea i Džojsa, ne mogu da zamislim da je srpska procedura za spomen-ploču složenija od ruske. I na kraju krajeva, Pavić je srpski pisac, rođeni Beograđanin, zaveštao je sve svoje rukopise, biblioteku, građu, prepisku, pisaći sto iz XVIII veka i dve uljane slike iz iste epohe svom rodnom gradu. U slučaju posthumne administrativne sudbine Milorada Pavića, mogu vam reči da je spomenik u Tašmajdanskom parku postavio Azerbejdžan pre nego što je bila gotova ostavinska rasprava u redovnom procesu, i ja sam im beskrajno zahvalna na tome“, rekla je Jasmina.

Silviju Monros Stojaković je u knjizi impresionirala spremnost književnice da „se razgoliti bezobraznom iskrenošću“, ali je to sve umotala u formu putopisa i tako stvorila neku vrstu literarnog kolaža „u kome se kreće koautorski par koji plovi kroz more ljubavi istkano iz snova“.

Prijatelji promocije bili su „Candy Universe“ i „Vino i tako to“.