Odlazak u legendu
U trenutku kad je Laguna iznela u knjižare knjigu klasika moderne književnosti Bohumila Hrabala „Moritati i legende“, preminuo je njen prevodilac Aleksandar Ilić (1945–2018). Jedinstvena ličnost u našoj kulturi, profesor moderne književnosti na Katedri za svetsku književnost (tako se zvala u vreme našeg studiranja), diplomata, ali pre svega teoretičar i esejista, književni kritičar (iz nedelje u nedelju tokom osamdesetih u Politici), posebno zaslužan za naše poznavanje češke književnosti.
Preveo je i svojim komentarima opremio odabrana dela Milana Kundere, najvažnije knjige Jozefa Škvoreckog i drugih velikih autora, objavio političke eseje Jana Masarika, oca češke demokratije između dva rata. U nekolikim studijama osvetlio sve ove pisce u borbi protiv totalitarizma (fašizma i staljinizma naizmenično), podvlačeći bitna svojstva: neodoljiv humor koji je uvek najubojitije oružje u težnji ka oslobađanju ličnosti i društva u celini.
U jesen 1964, dok sam spremao diplomski ispit na pomenutoj katedri, u biblioteci i hodnicima ove ugledne katedre pojavio se pridošli brucoš A. I. vedrog lika, komunikativan i šarmantan, koji je sve već znao o ranim radovima bivših i tadašnjih studenata, prisutnih već u Studentu i Vidicima, tada vrlo čitanim i uticajnim listovima u kulturnoj javnosti.
Stekao je nove prijatelje u širokom rasponu od Danila Kiša, Aleksandra I. Spasića, moje malenkosti, do svojih vršnjaka, Đorđija Vukovića, Slavka Lebedinskog, Milana Milišića...
Naše prijateljstvo je trajalo svih budućih godina.
Njegova intelektualna radoznalost bejaše nemerljiva, gradio je svoju ličnost i visoke životne i profesionalne standarde zastupajući svačije pravo na drugačije mišljenje. Nikad nije pravio kompromise na račun etičke čistote, a na glupost i provokacije umeo je da odgovara elegantnim osmehom i diskretnim uzmicanjem pred navalom egocentričnosti i palanačke isključivosti. S njim je svaki dijalog bio traganje za novim i nesaznatim, umeo je da poštuje stari nauk da je ljudsko znanje (njegovo, moje, svačije) ograničeno, a da je širok okean neznanja, gluposti, primitivizma...
Po rođenju, sticajem prilika Čeh, ovaj ponosni Beograđanin je između 2001. i 2005. bio ambasador u Češkoj. Kad sam ga na njegov ljubazan poziv posetio u nekoliko februarskih dana 2005, jedne nedelje odveo me je na nekonvencionalan diplomatski ručak u jedan hotel. Uz mnoge ambasadore sa zapada bili su i domaćini, svi sem predsednika Češke Republike. Primetio sam da gospodin Aleksandar Ilić ima posebno mesto u ovom okruženju. Izvrsno je poznavao jezik, domaću kulturu, povremeno je tamo predavao o Kafki i modernoj češkoj umetnosti. Argentinski ambasador, s kojim sam brzo razmenio mišljenja o Borhesu, Kortasaru, Pjacoli, Maradoni, rekao mi je da kad mu nešto nije jasno o češkim prilikama, uživa privilegiju da se obavesti kod srpskog ambasadora.
Aleksandar Ilić je dobio visoka priznanja kulturnih i državnih institucija u Češkoj, a kad mu je istekao mandat, dobio je najviše državno odlikovanje, orden Češke Republike, koji nikad pre nije pripao strancu. Česi su prepoznali da je Ilić Čeh, ponosni građanin naše zemlje, građanin sveta. Takvog ćemo ga i upamtiti. Sada samo od nas zavisi kako ćemo dalje.
Milan Vlajčić
U jesen 1964, dok sam spremao diplomski ispit na pomenutoj katedri, u biblioteci i hodnicima ove ugledne katedre pojavio se pridošli brucoš A. I. vedrog lika, komunikativan i šarmantan, koji je sve već znao o ranim radovima bivših i tadašnjih studenata, prisutnih već u Studentu i Vidicima, tada vrlo čitanim i uticajnim listovima u kulturnoj javnosti.
Stekao je nove prijatelje u širokom rasponu od Danila Kiša, Aleksandra I. Spasića, moje malenkosti, do svojih vršnjaka, Đorđija Vukovića, Slavka Lebedinskog, Milana Milišića...
Naše prijateljstvo je trajalo svih budućih godina.
Njegova intelektualna radoznalost bejaše nemerljiva, gradio je svoju ličnost i visoke životne i profesionalne standarde zastupajući svačije pravo na drugačije mišljenje. Nikad nije pravio kompromise na račun etičke čistote, a na glupost i provokacije umeo je da odgovara elegantnim osmehom i diskretnim uzmicanjem pred navalom egocentričnosti i palanačke isključivosti. S njim je svaki dijalog bio traganje za novim i nesaznatim, umeo je da poštuje stari nauk da je ljudsko znanje (njegovo, moje, svačije) ograničeno, a da je širok okean neznanja, gluposti, primitivizma...
Po rođenju, sticajem prilika Čeh, ovaj ponosni Beograđanin je između 2001. i 2005. bio ambasador u Češkoj. Kad sam ga na njegov ljubazan poziv posetio u nekoliko februarskih dana 2005, jedne nedelje odveo me je na nekonvencionalan diplomatski ručak u jedan hotel. Uz mnoge ambasadore sa zapada bili su i domaćini, svi sem predsednika Češke Republike. Primetio sam da gospodin Aleksandar Ilić ima posebno mesto u ovom okruženju. Izvrsno je poznavao jezik, domaću kulturu, povremeno je tamo predavao o Kafki i modernoj češkoj umetnosti. Argentinski ambasador, s kojim sam brzo razmenio mišljenja o Borhesu, Kortasaru, Pjacoli, Maradoni, rekao mi je da kad mu nešto nije jasno o češkim prilikama, uživa privilegiju da se obavesti kod srpskog ambasadora.
Aleksandar Ilić je dobio visoka priznanja kulturnih i državnih institucija u Češkoj, a kad mu je istekao mandat, dobio je najviše državno odlikovanje, orden Češke Republike, koji nikad pre nije pripao strancu. Česi su prepoznali da je Ilić Čeh, ponosni građanin naše zemlje, građanin sveta. Takvog ćemo ga i upamtiti. Sada samo od nas zavisi kako ćemo dalje.
Milan Vlajčić
