VestiIntervjuiPromocijeAkcijeKnjiževni klubPrikazi#knjigoljupci#TriRajkeVideoKolumneNagradeKalendar

Margaret Atvud govori o svojoj obradi Šekspirove „Bure”

Kako da modernizujete dramu o prognanom čarobnjaku, zlobnom stvoru i vazdušnom duhu? Margaret Atvud priča o zatvorenicima, političarima i hakerima koji čine njenu modernu verziju „Bure“.

Kada god mi ljudi postave neizbežno pitanje: „Ko je tvoj omiljeni pisac?”, uvek kažem: „Šekspir”. Postoje dobri razlozi za to. Prvo, toliko toga što znamo o zapletima, likovima, pozornici, vilama i maštovitim psovkama, dolazi od Šekspira. Drugo, ako navedete nekog živog pisca ostali će biti ljuti jer nisu izabrani oni, a Šekspir je prikladno mrtav.

Treće, teško ga je svrstati bilo gde. Ne samo da ne znamo mnogo o tome šta je zaista mislio, osećao ili u šta je verovao, već i njegove drame izmiču jednostavnim objašnjenjima. Taman kada pomislite da ste shvatili značenje, vaše tumačenje se istopi kao čokolada i ostavljeni ste da se zbunjeno češkate po glavi. Možda je dubok, veoma dubok. Ili možda nije imao dobrog urednika. A Šekspir se neće pojaviti u nekoj TV emisiji da daje objašnjenja, srećković.

Njegovo delo je moguće interpretirati na beskonačno načina. Imamo fašistu Ričarda III, imamo Magbeta kao kanadskog Indijanca, imamo „Buru“ gde je Prospero zapravo Prospera i glumi je Helen Miren. U 18. veku bila je „Tempestopera“ koja je koristila samo trećinu Šekspirovog izvornog teksta. Kaliban je imao sestru Sikoraks, Miranda je imala sestru Dorindu a tu je bio i jedan jako mlad momak da bi Dorinda imala za koga da se uda.

Ljudi su mnogo puta prerađivali Šekspira, često dobijajući čudne rezultate. I sama sam preradila Šekspira, takođe dobivši čudne rezultate. Povodom 400 godina od njegove smrti, projekat Hogart Šekspir pozvao je nekoliko pisaca da izaberu Šekspirove drame koje će obraditi u formi modernih romana. Izabrala sam „Buru“, bez mnogo dvoumljenja. Taj komad sadrži mnogo pitanja na koje nije dat odgovor kao i nekoliko vrlo složenih likova, i privukao me je izazov da odgovorim na ta pitanja kao i da se izborim sa tom složenošću.

O „Buri“ sam razmišljala i pisala i ranije. U mojoj knjizi o piscima i pisanju, začudo nazvanoj „O piscima i pisanju“, ima poglavlje o umetniku kao čarobnjaku i/ili varalici koje se zove „Prospero, Čarobnjak iz Oza, Mefisto i društvo“. Svi ti likovi su iluzionisti, kao što to umetnici i jesu. Čarobnjak iz Oza se samo pravi da je čarobnjak, zapravo je prevarant. Ali čarolija u „Buri“ je prava.

To je priča o Prosperu ‒ čarobnjaku i bivšem vojvodi Milana, koga izdaje sopstveni brat Antonio i zajedno sa kraljem Napulja Alonsom, zbacuje ga s vlasti i tera u progonstvo. Prospero i njegova ćerka Miranda, završavaju na ostrvu na kome živi stvorenje Kaliban, sin mrtve veštice Sikoraks, i Arijel, duh vazduha koga je Sikoraks zarobila u drvetu bora. Prospero je u početku prijatelj sa Kalibanom, ali kada stvorenje pokuša da siluje Mirandu, čarobnjak ga uz pomoć magije potčini.

Kada 12 godina kasnije, sticaj okolnosti dovede Prosperove neprijatelje u njegovu blizinu, on uz pomoć Arijela digne prividnu oluju. Njegovi neprijatelji, nekadašnji savetnik Goncalo i Ferdinand, sin Alonsa, završe na ostrvu i postaju žrtve Prosperovih čini, da bi se na kraju Ferdinand i Miranda zaljubili a čarobnjakovi neprijatelji bili zatočeni, mučeni  i konačno pomilovani.

U međuvremenu, Kalibanu se pridružuju dve propalice, Trinkulo i Stefano, pijani sluga i luda, u zaveri da ubiju Prospera, ali duhovi u čarobnjakovoj službi ih sprečavaju u tome. Arijel je na kraju oslobođen, svi plove natrag za Napulj, a Prospero izlazi iz svoje lične drame tražeći da bude izuzet iz nje: možda najzagonetniji kraj bilo kojeg Šekspirovog komada.



U „O piscima i pisanju“, napisala sam:

Prospero koristi svoje veštine, veštine magije i iluzije, ne samo radi zabave, mada ima i toga, već u cilju moralnog i društvenog napretka.

Ali pored toga, može se reći i da se Prospero igra Boga. Ako vam se desi da se ne slažete sa njim, kao što je slučaj sa Kalibanom, nazvaćete ga tiraninom, baš kao što ga Kaliban i naziva. Uz malo mašte, možete u njemu videti i Velikog inkvizitora, koji muči ljude za njihovo dobro. Takođe je i uzurpator koji otima ostrvo od Kalibana, baš kao što je njegov brat oteo njemu vojvodstvo. Mi, publika, skloni smo da na njega gledamo kao na pozitivca i dobroćudnog despota. Ili smo bar skloni da ga uglavnom tako vidimo. Ali Kalibanovo gledište ima svoj smisao.

Dodajte tome da je Prospero, po svom priznanju, vlast izgubio uglavnom svojoj krivicom, zanemarivši dobrobit svog vojvodstva, prepustivši se proučavanju magije i predavši vlast Antoniju, tako da je sve u svemu, on poprilično kontroverzan lik.

Prva stvar koju sam uradila, kada sam pristupila ovom projektu, bila je da ponovo pročitam dramu. A onda sam je pročitala još jednom. Onda sam sve filmove urađene po ovom komadu, koje sam mogla da nađem, uzela i odgledala ih. A zatim sam pročitala dramu ponovo.

Onda je došao uobičajeni nastup panike i haosa: zašto sam tako budalasto pristala da napišem knjigu za ovu ediciju? Zašto sam odabrala „Buru“? Uistinu, ovo je nemoguć poduhvat! Koji je to savremeni pandan čarobnjaku prognanom da boravi na ostrvu 12 godina sa svojom ćerkom? Ne možete to napisati tako, sva ostrva su otkrivena, danas postoje i sateliti, bili bi helikopterima spašeni vrlo brzo. I šta da radim sa letećim vazdušnim duhom? I ko bi bio Kaliban?

Smiri se, smiri, rekla sam sebi. Pročitala sam dramu ponovo, ovaj put od nazad. Poslednje tri reči koje Prospero kaže su: „Meni darujte slobodu“. Ali da ga oslobode od čega? U čemu je bio zatvoren?

Počela sam da tražim zatvore i zatvorenike u knjizi a ima ih puno. Zapravo, svaki od likova u drami zatočen je na neki način. Takav zaključak je bitno uticao na mene. Drama je o iluzijama: magija je jedino oružje koje Prospero ima. Takođe, kao i mnogi drugi Šekspirovi komadi, i ovaj je o osveti i milosrđu. Ali je takođe i o zatvorima. I tako sam rešila da radnju svog romana smestim u zatvor.

Ubrzo se javljaju nova pitanja. Da li je Prosperovo ostrvo čarobno po sebi? Kako takvu osobinu prikazati u modernom romanu? Da li je ostrvo zapravo neka vrsta sudnice? Možda je oboje.

A likovi? Da li je Prospero mudar i dobar ili prgavi matori osobenjak? Da li je Miranda slatka i nevina, ili više razumna, čvrsta devojka koja iskorišćava i omalovažava Kalibana. Da li Kaliban predstavlja Frojdov Id? Da li je on „Telesni čovek“? Da li je on žrtva kolonijalnog ugnjetavanja, kako ga u današnje vreme često prikazuju? Ali šta je onda sa njegovom sklonošću ka silovanju? Da li je po prirodi zao? Da li je on Prosperova mračna senka? Na šta Prospero misli kada o Kalibanu na kraju drame kaže: „Ovaj stvor tame, koga priznajem za svog“? I uzgred, ko je Kalibanov otac?

„Bura“ je takođe mjuzikl: ima više pesama, plesa i muzike u njemu nego u bilo kojoj drugoj Šekspirovoj drami. Glavni muzičar je Arijel, ali Kaliban takođe ima muzičkog talenta. Zato sam uključila puno pesama i plesnih tački u roman.



Ali iznad svega, „Bura“ je komad o producentu/režiseru/scenaristi koji postavlja komad čija se radnja dešava na ostrvu, sve zajedno sa specijalnim efektima, koji sadrži u sebi drugi komad, maskeratu sa antičkim boginjama. Od svih Šekspirovih komada, ovaj je najočiglednije o dramama, režiranju i glumi.
Kako sve to dočarati u modernom romanu? Bio je to veliki izazov.

Nazvala sam svoj roman „Đavolji nakot“, što je jedno od imena koje koristi Prospero kada zatvara Kalibana, a ovaj mu uzvraća kletvama. Zašto nazvati roman po Kalibanu a ne po Prosperu? Neću vam reći unapred, ali razlog postoji.

Radnja romana „Đavolji nakot“ dešava se 2013. godine u Kanadi, u mestu koje liči na jedan grad u kome se zaista održava festival Šekspira. Počinje video projekcijom „Bure“ u zatvoru i gleda je nevidljiva publika. Čin 1, scena prva – prava bura sa mornarima koji trče unaokolo i viču. Radnja se razvija dalje na ekranu, kada se odjednom čuju zvuci zatvorske pobune. Svi u ćelije!

Idemo na pozadinu priče (baš kao kod Šekspira u 2. sceni prvog čina). Dvanaest godina ranije, Feliks Filips, umetnički direktor Mejkšiveg pozorišnog festivala, izgubio je položaj zbog Tonija, svog zamenika i njegovog drugara političara Sal O’Nelija. U „Buri“ ovi likovi su vojvode i kraljevi, ali Kanada baš i ne obiluje takvima. Nešto najbliže dvoranima, zloupotrebama moći i dogovorima iza zatvorenih vrata, jeste svet politike.

Feliks je živeo u seoskoj straćari na obronku brda, izgrađenoj u 19. veku – nešto najbliže Prosperovoj „pećini“ ili „ćeliji“ što mi je palo na pamet, a uz to smišljenoj po uzoru na straćaru koju dobro poznajem. Šekspir nije opskrbio Prospera toaletom, ali ja sam se pobrinula za Feliksa.

U izolaciji čovek može početi da umišlja da čuje glasove. Feliks je gotovo počeo da veruje da je duh njegove voljene jedinice, Mirande – koja je umrla kada joj je bilo tri godine – sada sa njim i da je tinejdžerka. Da bi sebi olakšao usamljenost, prihvatio je položaj učitelja drame na Fletcher Correctional Institute, i postavljao je tamo Šekpirove drame. Slični programi u zatvorima zaista postoje, ili su bar postojali u Velikoj Britaniji, SAD i Italiji baš kao i u Kanadi.

Kada sticaj okolnosti, u ovom slučaju ženski lik po imenu Estel, koja ima dosta uticaja, dovede Feliksove neprijatelje u njegovu blizinu, on postavlja „Buru“ u zatvoru, nadajući se da će ih tako uvući u zamku, začarati ih i dobiti svoju osvetu kao i svoj stari posao. Pomaže mu mladi zatvorenik – haker, koji digitalnu tehnologiju koristi za sjajne efekte: šta je Arijel za Prospera nego izuzetno efikasan stručnjak za specijalne efekte, naročito dobar za virtuelne oluje i sevanje, da ne pominjem muzičku pratnju? Pošto nijedan zatvorenik ne želi da glumi devojku, Feliks unajmi glumicu da igra ulogu Mirande. U međuvremenu Mirandin duh, fasciniran dramom, odluči da... Ali da ne odajem suviše!

Kao i u „Buri“, na kraju se radnja seli u budućnost, kada glumci zatvorenici daju svoje mišljenje o tome šta će se desiti glavnim likovima pošto se ukrcaju na brod i krenu ka Napulju. Jedan nagoveštaj: neće sve biti dobro. Jedna stvar me je zbunjivala u „Buri“: zašto bi Prospero ‒ koga je već jednom izdao njegov zli brat koji ne zna za kajanje čak ni kada mu je oprošteno ‒ odbacio svoje čarobno oružje i popeo se na brod sa tim istim zlim bratom? Šta će se onda dogoditi?

Pisanje romana „Đavolji nakot“ je bilo osvežavajuće i poučno. Saznala sam više o krtolama koje se spominju u „Buri“ a sinuo mi je poput munje i odgovor na pitanje koje me je oduvek mučilo. Zašto Trinkulo i Stefano stalno pričaju o tome da Kaliban smrdi na ribu? Da li ga samo maltretiraju? Ali ne, lampice su mi se upalile! Kaliban smrdi na ribe zato što ih on hvata za Prospera i Mirandu. To su jeli 12 godina: ribe, krtole i skamele, šta god oni bili. Ni hleb, ni puter, ni biber. I nisu imali ni vino – zato Kaliban postaje žrtva demonskog pića prvi put kada ga proba.

Oh da, i majmune i krejina gnezda. Nije ni čudo da je Prospero u takvoj žurbi krenuo natrag u Milano.

Izvor: theguardian.com
 


Podelite na društvenim mrežama:

Povezani naslovi
promocija knjiga iz edicije eklipsa osinje gnezdo i vreme od voska 25 februara laguna knjige Promocija knjiga iz edicije „Eklipsa“ – „Osinje gnezdo“ i „Vreme od voska“ 25. februara
24.02.2020.
Pozivamo vas na promociju dve sjajne knjige koje su nedavno objavljene u novoj Laguninoj ediciji „Eklipsa“.   Reč je o romanima „Osinje gnezdo“ Vlade Arsića i „Vreme od voska“ Ivana Josimov...
više
havijer bosk o intimnosti pisama laguna knjige Havijer Bosk o intimnosti pisama
24.02.2020.
Ovaj novinar široke biografije, pomno predan televizijskom, radijskom i novinskom poslu na najvidljivijim mestima koja omogućuju maksimalnu medijsku borbenost pokazuje svoje lice senzibilnog pripoveda...
više
luiza mej olkot male žene da li prvo pročitati roman ili odgledati film  laguna knjige Luiza Mej Olkot „Male žene“: Da li prvo pročitati roman ili odgledati film?
24.02.2020.
Roman „Male žene“,  Luize Mej Olkot je prvi put objavljen 1868. godine, a nastavak „Dobre supruge“ 1869. Do danas interesovanje za ove američke klasike nije opalo i svake godine se u nekom delu s...
više
u domenu psihologije kako prepoznati narcisa  laguna knjige U domenu psihologije: Kako prepoznati narcisa?
24.02.2020.
Narcisoidnost nije samo nešto što se pripisuje ljudima koji objavljuju selfije ili svoju omiljenu hranu na Fejsbuku. U pitanju je poremećaj ličnosti koji se dijagnostikuje, a ljudi koji pate od ovog p...
više

Naš sajt koristi kolačiće koji služe da poboljšaju vaše korisničko iskustvo, analiziraju posete sajtu na sajtu i prikazuju adekvatne reklame odabranoj publici. Posetom ovog sajta, vi se slažete sa korišćenjem kolačiča u skladu sa našom Politkom korišćenja kolačiča.