Dobitnik Nobelove nagrade, Dario Fo (1926-2016) bio je italijanski dramski pisac i glumac. Poznat po svojoj oštroj političkoj satiri u delima poput „Slučajne smrti jednog anarhiste“, Fo je dobio Nobelovu nagradu 1997. godine – što je naročito iritiralo italijanske političare i crkvene poglavare.

Dario Fo je uživao u provokativnom omalovažavanju priznanja: „Ja sam idiot koji je dobio Nobelovu nagradu za književnost“, često je govorio u intervjuima. Radio je kao glumac, dramski pisac, komičar, satiričar, pevač, pozorišni reditelj, scenograf, slikar, pisao je pesme i političke kampanje.

Oduvek je smatrao da su pravi italijanski intelektualci zapravo komičari: „Najznačajnije delo naše kulture je Danteova ’Božanstvena komedija’“, istakao je u intervjuu za nemački nedeljnik „Die Zeit“ 2013. godine.

„Satira se može pronaći svuda. Ljudi koji ne vole satiru su mrtvi“, takođe je rekao – nešto što se svakako ne može primeniti na Italijane jer su voleli svog provokativnog Darija Foa.

Crtanje pre pisanja

Dario Fo je za sobom ostavio veoma složenu zaostavštinu. Do samog kraja života je bio veoma aktivan i kreativan. Napisao je preko 70 dramskih tekstova i skica, okušavajući se u svemu što je bilo moguće u pozorištu, filmu i na televiziji.

Fo je objavio bezbroj članaka i naslikao mnogo slika od kojih je većina bila za scenu. Pre nego bi počeo da piše ili radi na priči, uvek je prvo crtao. „Dok crtam, otkrivam šta zaista želim da kažem“, objasnio je.

Italijanski autor i komičar je napisao i ispričao bezbroj priča tokom života. Tu umetnost je naučio od dece krijumčara, ribolovaca i seljaka koji su živeli oko Lago Mađore gde je rođen 24. marta 1926. godine.

Sa četrnaest godina je započeo studije na Akademiji Brera u Milanu gde je naučio različite slikarske tehnike tokom bombardovanja u Drugom svetskom ratu.

Omiljeni protivnici: vlada i katolička crkva

Dario Fo je pomagao ocu, koji je bio aktivan u pokretu otpora tokom rata, da krijumčari izbeglice i dezertere u Švajcarsku.

Zbog toga je na neki način iznenađenje da se sa osamnaest godina na kratko pridružio elitnim fašističkim trupama. Kasnije se premetnuo u tvrdokornog levičara iako nikada nije postao član Italijanske komunističke partije sa čijim je zvaničnicima uvek bio u sukobu.

Ono u čemu je zaista uživao bilo je da ismeva hrišćanske konzervativce koji su se pojavljivali svuda na televiziji. Zbog određenih sarkastičnih opaski, bio je zabranjen na televiziji tokom šezdesetih godina. Omiljeni protivnici bili su mu velikodostojnici katoličke crkve. Sebe je veoma ponosno nazivao „proždiračem sveštenika“ čeznuvši za „Bogom koji se smeje“ iako je sam bio ateista.

Uhapšen na bini

Dario Fo je odslužio nekoliko zatvorskih kazni zbog svojih umetničkih i političkih ideja. Bio je uhapšen 47 puta – često dok je bio na sceni. Ipak, svi ti pokušaji poniženja ga nisu zaustavili.

Nije se suzdržavao od napada ni tokom mandata Silvija Berluskonija. U svojoj kratkoj apsurdnoj drami iz 2004. godine „L'anomalo bicefalo“ („Dvoglavi abnormalac“) provokativno je predložio da se izvrši transplatacija polovine Putinovog mozga u Berluskonijevu glavu.

„Uvereni smo da je smeh najviši oblik izražavanja sumnje, najvažnija podrška razumu“, rekao je autor koji je uvek sebe smatrao glasnogovornikom siromašnih i ugnjetavanih, napadajući one na vlasti u svakoj mogućoj prilici.

Veoma često je na sceni bio sa svojom suprugom Frankom Rame, sa kojom je bio u braku od 1954. godine do njene smrti 2013. Lepa glumica, koja je rođena u tradicionalnoj pozorišnoj porodici, naučila je Foa da glumi.

Kontradiktoran pogled na život i smrt

Nobelova nagrada za književnost je 1997. godine dodeljena Dariju Fou „koji oponaša lakrdijaše srednjeg veka bičujući autoritete i vraćajući dostojanstvo ugnjetavanima“.

Njegov prvi roman „Papin kći“ objavljen je 2014. godine kada je imao 88 godina. U svojim memoarima, koji su objavljeni kroz serijal dugih intervjua pre nekoliko godina, pisac je već osećao da mu nije ostalo još mnogo vremena. „Život je bio dobar prema meni“, rekao je. „Zato mi ne pada teško da ga ostavim za sobom.“

Izvor: dw.com
Prevod: Dragan Matković