Kako je suđenje Oskaru Vajldu za klevetu pošlo po zlu i uništilo mu život
Na ročištima poznatog dramskog pisca Oskara Vajlda pominjala su se imena poznatih ličnosti, njihove prljave tajne i viktorijanske moralne histerije, pa ne čudi što su privlačila pažnju javnosti krajem XIX veka.
Oskar Vajld, englesko-irski dramski pisac i bonvivan, bio je poznat po svom oštroumlju i popularnim delima, među kojima su roman „Slika Dorijana Greja“ i drama „Važno je zvati se Ernest“. Početkom 1895. bio je na vrhuncu slave i uspeha, a istovremeno je bio i suprug i otac; premijera predstave „Ernest“ je doživela veliki uspeh u februaru te godine, zbog čega je Vajld postao zvezda u Londonu.
Do kraja maja, Vajldov život se okrenuo za sto osamdeset stepeni. Proglašen je krivim zbog teške nepristojnosti i osuđen je na dve godine teškog rada u zatvoru. Tri godine po odsluženju kazne umro je kao siromah u Francuskoj.
Otac njegovog ljubavnika je bio zgađen njihovom vezom
Vajld je upoznao lorda Alfreda „Bouzija“ Daglasa leta 1891. godine i ubrzo su postali ljubavnici. Ova afera je trajala godinama i naposletku je prouzrokovala Vajldovu propast. Daglas, treći sin markiza od Kvinsberija, bio je 16 godina mlađi od Vajlda. Navodno je bio raspušteni, ekstravagantni dendi, a njih dvojica su bili bukvalno nerazdvojni dok Vajld nije bio uhapšen četiri godine kasnije.
Reakcija Daglasovog oca na njihovu vezu je bila uzrok pokretanja sudbonosne sudske parnice. Kvinsberi (Džon Šolto Daglas) je bio škotski plemić, najpoznatiji po određivanju pravila amaterskog boksa, takozvanih „Kvinsberijevih pravila“. Ubeđen da je naočiti Vajld homoseksualac, Kvinsberi je početkom 1894. godine zahtevao od sina da prekine svaki kontakt sa piscem. (Viktorijansko doba je naročito poznato po kulturi seksualne represije, a telesni čin između muškaraca je smatran za krivično delo u Velikoj Britaniji do kasnih šezdesetih.)
„Tvoja bliskost sa ovim Vajldom će prestati ili ću te razbaštiniti i nećeš dobiti ni pare“, napisao je Kvinsberi svom sinu u aprilu 1894. Daglas je ignorisao očevo sve jače neodobravanje druženja sa Vajldom, što je Kvinsberija samo razjarilo i uvećalo njegov animozitet prema navodnom ljubavniku svog sina.
Kvinsberi je najpre nameravao da upropasti premijeru predstave „Važno je zvati se Ernest“, tako što je planirao da dramskom piscu uruči buket trulog povrća i otkrije publici kakvim skandaloznim životom navodno Vajld živi. Pošto je bio osujećen, posetio je londonski klub Olbermarl, čiji su članovi bili Vajld i njegova supruga Konstans.
Kvinsberi je ostavio poruku kod portira, zahtevajući da je ovaj prenese Vajldu. Na poruci je pisalo: „Za Oskara Vajlda, čuvenog sodomita“. Uvređen i osramoćen, Vajld je Daglasu odgovorio da nema izbora i da mora krivično da goni Kvinsberija zbog klevete.
Vajld je krenuo u napad
Tokom priprema za suđenje protiv Kvinsberija, advokati su otvoreno pitali Oskara Vajlda da li su navodi o homoseksualnosti istiniti. Prema Vajldu, ovi navodi su bili potpuno netačni i neosnovani. Uoči suđenja, u aprilu 1895. godine, Vajld i Daglas su zajedno otputovali na jug Francuske.
Vajldovo prvo suđenje je počelo 3. aprila u Centralnom sudu Engleske i Velsa, poznatijem kao Old Bejli. U pokušaju da preduhitri Kvinsberijeve optužbe, Vajldov advokat ser Edvard Klark je pročitao jedno piščevo pismo Daglasu koje je imalo potencijalno homoseksualne konotacije. Iako je Klark priznao da je stil izražavanja ekstravagantan, podsetio je sud da je Vajld pesnik, i da bi pismo trebalo shvatiti kao izraz pesničkog osećanja, i ne povezivati ga sa gnusnim i odvratnim navodima iz izjave optuženog.
Nedugo potom je Vajld svedočio, rekavši sudu kako ga Kvinsberi maltretira. Kada su ga javno upitali da li su Kvinsberijevi navodi istiniti, Vajld je odgovorio: „Nikakve istine nema u tim navodima, nikakve istine.“
Kada ga je unakrsno ispitivao Kvinsberijev advokat Edvard Karson, Vajld je morao da brani svoja dela zbog tvrdnji da sadrže nemoralne teme i imaju prizvuk homoseksualnosti. Zatim su ga ispitivali o prethodnim vezama sa mlađim muškarcima.
Elokventni Vajld je vešto baratao engleskim jezikom – a zbog sklonosti ka dosetkama je naposletku ispao kriv pred očima suda. Drugog dana, Vajlda su ispitivali da li je poljubio šesnaestogodišnjeg poznanika po imenu Volter Grejndžer. „Pobogu, ne. On je neobično neprivlačan dečak. Nažalost, bio je izuzetno ružan i zbog toga sam ga sažaljevao“, odgovorio je Vajld.
U pokušaju da izvrši pritisak na Vajlda zbog ovakvog odgovora, Karson je nastavio da ispituje da li je jedini razlog zašto nije poljubio dečaka bio taj što je ružan. „Zašto, zašto, zašto ste to dodali?“, zahtevao je Karson. Vajldov odgovor? „Napadate me i vređate me i pokušavate da me iznervirate; u takvim trenucima se izgovori nešto lakomisleno, a trebalo bi da se priča ozbiljno.“
Istog popodneva, tužilac je dao završnu reč bez Daglasovog svedočenja, koje je bilo planirano. Stvari su delovale loše po Vajlda.
Jedno suđenje je pokrenulo drugo
U Kvinsberijevoj odbrani, Karson je u uvodnom govoru izjavio da namerava da kao svedoke pozove više mlađih muškaraca s kojima je Vajld imao seksualne odnose. Takve optužbe nisu bile samo prazne priče 1895. godine, kada je u Engleskoj bilo krivično delo počiniti tešku nepristojnost, pošto je zakon kažnjavao svaki seksualni odnos između pripadnika istog pola. Te večeri, iz straha u kom pravcu bi suđenje moglo da krene, Klark je nagovarao Vajlda da odustane od tužbe. Sledećeg jutra, Klark je objavio da Oskar Vajld povlači optužbu za klevetu protiv Kvinsberija. Konačna odluka suda je bila da Kvinsberi nije kriv.
Tokom suđenja, Kvinsberijev branilac je prosledio kopije izjava mladića koji je trebalo da svedoče pred državnim tužiocem, i izdat je nalog za Vajldovo hapšenje pod optužbom sodomije i teške nepristojnosti istog dana kada je doneta presuda da Kvinsberi nije kriv.
Oskar Vajld se ubrzo vratio na sud – ovog puta u ulozi optuženog
Prvo suđenje Vajldu je počelo 26. aprila. Oskar Vajld i Alfred Tejlor, čovek koji je optužen da je mladiće podvodio dramskom piscu, suočili su se sa 25 optužbi za tešku nepristojnost i zaveru da počine isto. Vajld se izjasnio kao nevin. Brojni muškarci su svedočili, detaljno opisujući učešće u seksualnim aktivnostima sa Vajldom. Većina se pokajala zbog svog ponašanja.
Za razliku od suđenja Kvinsberiju, Vajld je izgledao povučenije, i svedočio je četvrtog dana. Nastavljao je da negira sve optužbe. Tokom svedočenja, tužilac Čarls Gil ga je pitao šta u Daglasovoj pesmi znači stih „ljubav koja ne sme da se iskaže“.
„'Ljubav koja ne sme da se iskaže' je snažna naklonost starijeg muškarca prema mlađem, kakva je postojala između Davida i Jonatana, ona na kojoj je Platon zasnovao svoju filozofiju, i kakvu možete pronaći u Mikelanđelovim i Šekspirovim sonetima“, odgovorio je Vajld. „To je duboka duhovna privrženost koja je čista i savršena. Ona navodi i prožima velika umetnička dela, poput Šekspirovih i Mikelanđelovih, i ta moja dva pisma, takva kakva su... To je predivno, prefinjeno, to je naplemenitiji oblik privrženosti. Ništa u vezi sa tim nije neprirodno. Ono je intelektualno i uvek postoji između starijih i mlađih muškaraca, kada stariji poseduje intelekt, a mlađi sve radosti, nade i čari života pred sobom. Svet ne razume da bi tako trebalo da bude. Svet se tome ruga i ponekad nekoga stavlja na stub srama zbog toga.“
Iako je delovalo da je Vajldov odgovor potkrepio optužbe protiv njega, porota je navodno većala tri sata pre zaključka da neće izreći presudu. Vajld je uslovno pušten.
Treće suđenje je zapečatilo piščevu sudbinu
Tri nedelje kasnije, 20. maja, Vajld se ponovo našao pred sudom zbog istih optužbi. Vlada je zahtevala presudu.
Tužilaštvo, predvođeno advokatom Frenkom Lokvudom, stezalo je obruč oko Vajlda, navodno odbacujući slabije svedoke iz prvog suđenja. U završnoj reči Lokvud je izjavio: „Morate da protumačite da se optuženi ponaša kao krivac i na osnovu toga bi trebalo da izreknete presudu.“
Posle višesatnog većanja, porota je donela presudu: kriv po većini tačaka optužnice. Tadašnji izveštaji navode da je Vajldovo lice posivelo tokom čitanja presude.
Vajld i Tejlor su bili osuđeni na dve godine teškog rada zbog teške nepristojnosti, najstrožu kaznu za takvo krivično delo. Kada je presuda donesena, gomila se uzvicima okomila na Oskara Vajlda. „A ja? Ja ne smem ništa da kažem, Lorde?“, upitao je sudiju Vajld, ali je sud raspušten.
Posle presude, Vajldova žena Konstans je sebi i sinovima promenila prezime u Holand, kako bi se distancirali od popularnog skandala, i preselila se u Švajcarsku gde je umrla 1898. godine. Njih dvoje se nikada nisu razveli.
Posle dve godine boravka u zatvoru, Oskar Vajld je fizički propao i bio je švorc. Odbegao je u Francusku, gde je boravio kod prijatelja ili u jeftinim smeštajima, i malo je pisao. Vajld je preminuo od meningitisa 30. novembra 1900. u 46. godini života.
Izvor: biography.com
Prevod: Đorđe Radusin
Oskar Vajld, englesko-irski dramski pisac i bonvivan, bio je poznat po svom oštroumlju i popularnim delima, među kojima su roman „Slika Dorijana Greja“ i drama „Važno je zvati se Ernest“. Početkom 1895. bio je na vrhuncu slave i uspeha, a istovremeno je bio i suprug i otac; premijera predstave „Ernest“ je doživela veliki uspeh u februaru te godine, zbog čega je Vajld postao zvezda u Londonu.
Do kraja maja, Vajldov život se okrenuo za sto osamdeset stepeni. Proglašen je krivim zbog teške nepristojnosti i osuđen je na dve godine teškog rada u zatvoru. Tri godine po odsluženju kazne umro je kao siromah u Francuskoj.
Otac njegovog ljubavnika je bio zgađen njihovom vezom
Vajld je upoznao lorda Alfreda „Bouzija“ Daglasa leta 1891. godine i ubrzo su postali ljubavnici. Ova afera je trajala godinama i naposletku je prouzrokovala Vajldovu propast. Daglas, treći sin markiza od Kvinsberija, bio je 16 godina mlađi od Vajlda. Navodno je bio raspušteni, ekstravagantni dendi, a njih dvojica su bili bukvalno nerazdvojni dok Vajld nije bio uhapšen četiri godine kasnije.
Reakcija Daglasovog oca na njihovu vezu je bila uzrok pokretanja sudbonosne sudske parnice. Kvinsberi (Džon Šolto Daglas) je bio škotski plemić, najpoznatiji po određivanju pravila amaterskog boksa, takozvanih „Kvinsberijevih pravila“. Ubeđen da je naočiti Vajld homoseksualac, Kvinsberi je početkom 1894. godine zahtevao od sina da prekine svaki kontakt sa piscem. (Viktorijansko doba je naročito poznato po kulturi seksualne represije, a telesni čin između muškaraca je smatran za krivično delo u Velikoj Britaniji do kasnih šezdesetih.)
„Tvoja bliskost sa ovim Vajldom će prestati ili ću te razbaštiniti i nećeš dobiti ni pare“, napisao je Kvinsberi svom sinu u aprilu 1894. Daglas je ignorisao očevo sve jače neodobravanje druženja sa Vajldom, što je Kvinsberija samo razjarilo i uvećalo njegov animozitet prema navodnom ljubavniku svog sina.
Kvinsberi je najpre nameravao da upropasti premijeru predstave „Važno je zvati se Ernest“, tako što je planirao da dramskom piscu uruči buket trulog povrća i otkrije publici kakvim skandaloznim životom navodno Vajld živi. Pošto je bio osujećen, posetio je londonski klub Olbermarl, čiji su članovi bili Vajld i njegova supruga Konstans.
Kvinsberi je ostavio poruku kod portira, zahtevajući da je ovaj prenese Vajldu. Na poruci je pisalo: „Za Oskara Vajlda, čuvenog sodomita“. Uvređen i osramoćen, Vajld je Daglasu odgovorio da nema izbora i da mora krivično da goni Kvinsberija zbog klevete.
Vajld je krenuo u napad
Tokom priprema za suđenje protiv Kvinsberija, advokati su otvoreno pitali Oskara Vajlda da li su navodi o homoseksualnosti istiniti. Prema Vajldu, ovi navodi su bili potpuno netačni i neosnovani. Uoči suđenja, u aprilu 1895. godine, Vajld i Daglas su zajedno otputovali na jug Francuske.
Vajldovo prvo suđenje je počelo 3. aprila u Centralnom sudu Engleske i Velsa, poznatijem kao Old Bejli. U pokušaju da preduhitri Kvinsberijeve optužbe, Vajldov advokat ser Edvard Klark je pročitao jedno piščevo pismo Daglasu koje je imalo potencijalno homoseksualne konotacije. Iako je Klark priznao da je stil izražavanja ekstravagantan, podsetio je sud da je Vajld pesnik, i da bi pismo trebalo shvatiti kao izraz pesničkog osećanja, i ne povezivati ga sa gnusnim i odvratnim navodima iz izjave optuženog.
Nedugo potom je Vajld svedočio, rekavši sudu kako ga Kvinsberi maltretira. Kada su ga javno upitali da li su Kvinsberijevi navodi istiniti, Vajld je odgovorio: „Nikakve istine nema u tim navodima, nikakve istine.“
Kada ga je unakrsno ispitivao Kvinsberijev advokat Edvard Karson, Vajld je morao da brani svoja dela zbog tvrdnji da sadrže nemoralne teme i imaju prizvuk homoseksualnosti. Zatim su ga ispitivali o prethodnim vezama sa mlađim muškarcima.
Elokventni Vajld je vešto baratao engleskim jezikom – a zbog sklonosti ka dosetkama je naposletku ispao kriv pred očima suda. Drugog dana, Vajlda su ispitivali da li je poljubio šesnaestogodišnjeg poznanika po imenu Volter Grejndžer. „Pobogu, ne. On je neobično neprivlačan dečak. Nažalost, bio je izuzetno ružan i zbog toga sam ga sažaljevao“, odgovorio je Vajld.
U pokušaju da izvrši pritisak na Vajlda zbog ovakvog odgovora, Karson je nastavio da ispituje da li je jedini razlog zašto nije poljubio dečaka bio taj što je ružan. „Zašto, zašto, zašto ste to dodali?“, zahtevao je Karson. Vajldov odgovor? „Napadate me i vređate me i pokušavate da me iznervirate; u takvim trenucima se izgovori nešto lakomisleno, a trebalo bi da se priča ozbiljno.“
Istog popodneva, tužilac je dao završnu reč bez Daglasovog svedočenja, koje je bilo planirano. Stvari su delovale loše po Vajlda.
Jedno suđenje je pokrenulo drugo
U Kvinsberijevoj odbrani, Karson je u uvodnom govoru izjavio da namerava da kao svedoke pozove više mlađih muškaraca s kojima je Vajld imao seksualne odnose. Takve optužbe nisu bile samo prazne priče 1895. godine, kada je u Engleskoj bilo krivično delo počiniti tešku nepristojnost, pošto je zakon kažnjavao svaki seksualni odnos između pripadnika istog pola. Te večeri, iz straha u kom pravcu bi suđenje moglo da krene, Klark je nagovarao Vajlda da odustane od tužbe. Sledećeg jutra, Klark je objavio da Oskar Vajld povlači optužbu za klevetu protiv Kvinsberija. Konačna odluka suda je bila da Kvinsberi nije kriv.
Tokom suđenja, Kvinsberijev branilac je prosledio kopije izjava mladića koji je trebalo da svedoče pred državnim tužiocem, i izdat je nalog za Vajldovo hapšenje pod optužbom sodomije i teške nepristojnosti istog dana kada je doneta presuda da Kvinsberi nije kriv.
Oskar Vajld se ubrzo vratio na sud – ovog puta u ulozi optuženog
Prvo suđenje Vajldu je počelo 26. aprila. Oskar Vajld i Alfred Tejlor, čovek koji je optužen da je mladiće podvodio dramskom piscu, suočili su se sa 25 optužbi za tešku nepristojnost i zaveru da počine isto. Vajld se izjasnio kao nevin. Brojni muškarci su svedočili, detaljno opisujući učešće u seksualnim aktivnostima sa Vajldom. Većina se pokajala zbog svog ponašanja.
Za razliku od suđenja Kvinsberiju, Vajld je izgledao povučenije, i svedočio je četvrtog dana. Nastavljao je da negira sve optužbe. Tokom svedočenja, tužilac Čarls Gil ga je pitao šta u Daglasovoj pesmi znači stih „ljubav koja ne sme da se iskaže“.
„'Ljubav koja ne sme da se iskaže' je snažna naklonost starijeg muškarca prema mlađem, kakva je postojala između Davida i Jonatana, ona na kojoj je Platon zasnovao svoju filozofiju, i kakvu možete pronaći u Mikelanđelovim i Šekspirovim sonetima“, odgovorio je Vajld. „To je duboka duhovna privrženost koja je čista i savršena. Ona navodi i prožima velika umetnička dela, poput Šekspirovih i Mikelanđelovih, i ta moja dva pisma, takva kakva su... To je predivno, prefinjeno, to je naplemenitiji oblik privrženosti. Ništa u vezi sa tim nije neprirodno. Ono je intelektualno i uvek postoji između starijih i mlađih muškaraca, kada stariji poseduje intelekt, a mlađi sve radosti, nade i čari života pred sobom. Svet ne razume da bi tako trebalo da bude. Svet se tome ruga i ponekad nekoga stavlja na stub srama zbog toga.“
Iako je delovalo da je Vajldov odgovor potkrepio optužbe protiv njega, porota je navodno većala tri sata pre zaključka da neće izreći presudu. Vajld je uslovno pušten.
Treće suđenje je zapečatilo piščevu sudbinu
Tri nedelje kasnije, 20. maja, Vajld se ponovo našao pred sudom zbog istih optužbi. Vlada je zahtevala presudu.
Tužilaštvo, predvođeno advokatom Frenkom Lokvudom, stezalo je obruč oko Vajlda, navodno odbacujući slabije svedoke iz prvog suđenja. U završnoj reči Lokvud je izjavio: „Morate da protumačite da se optuženi ponaša kao krivac i na osnovu toga bi trebalo da izreknete presudu.“
Posle višesatnog većanja, porota je donela presudu: kriv po većini tačaka optužnice. Tadašnji izveštaji navode da je Vajldovo lice posivelo tokom čitanja presude.
Vajld i Tejlor su bili osuđeni na dve godine teškog rada zbog teške nepristojnosti, najstrožu kaznu za takvo krivično delo. Kada je presuda donesena, gomila se uzvicima okomila na Oskara Vajlda. „A ja? Ja ne smem ništa da kažem, Lorde?“, upitao je sudiju Vajld, ali je sud raspušten.
Posle presude, Vajldova žena Konstans je sebi i sinovima promenila prezime u Holand, kako bi se distancirali od popularnog skandala, i preselila se u Švajcarsku gde je umrla 1898. godine. Njih dvoje se nikada nisu razveli.
Posle dve godine boravka u zatvoru, Oskar Vajld je fizički propao i bio je švorc. Odbegao je u Francusku, gde je boravio kod prijatelja ili u jeftinim smeštajima, i malo je pisao. Vajld je preminuo od meningitisa 30. novembra 1900. u 46. godini života.
Izvor: biography.com
Prevod: Đorđe Radusin
Autor: Oskar Vajld
