Kako da provedete 42 dana „zarobljeni“ u svojoj sobi?

Vil Švabl o „Studiji izolacije“ Ksavijea de Metra iz 1794. godine.



„A Journey Around My Room“ („Putovanje po mojoj sobi“) napisao je 1794. godine mladi francuski oficir po imenu Ksavije de Metr, koji je učestvovao u (nezakonitom) dvoboju zbog kog se našao u nevolji, pa je osuđen na kućni pritvor. (Ja sam ga pročitao u prevodu Endrjua Brauna.) Vekovima pre nanogica koje prate vaše kretanje i sličnih naprava, vlasti su se oslanjale na čast mladih plemića da će odslužiti svoje kazne nakon nedoličnog ponašanja. De Metr, koji je u to vreme imao dvadeset sedam godina, bio je čovek od reči i zaista je ostao u svojoj sobi u Turinu tokom čitava 42 dana, kolika je i bila kazna. S obzirom na to da nije imao šta da radi, on je napisao „vodič“ kroz svoju sobu, šetajući tokom narednih nedelja između delova nameštaja, slika, svojih polica za knjige, čitajući pisma koja je sačuvao, i prisećao se svog dotadašnjeg zabavnog i pomalo raskalašnog života – iako je on, takođe, bio ispunjen ratom i gubicima.

De Metr navodi da je „putovanje“ po njegovoj sobi pravi način za putovanje, ali i najdemokratskiji vid putovanja koje je postojalo ili će ikada postojati:

„Zadovoljstvo koje možete pronaći u putovanju po svojoj sobi lišeno je neumorne muške ljubomore; ono ne podleže nestalnosti sudbine. Na kraju krajeva, da li postoji makar jedna osoba koja je toliko nesrećna, toliko usamljena, da s vremena na vreme ne poželi da ima sklonište u koje bi mogla da se povuče i sakrije od svih? Za putovanje vam inače treba toliko muke i priprema.“

Njega njegovo putovanje nije koštalo ništa. On tvrdi da će ovu vrstu putovanja „hvaliti i slaviti“ svi oni iz siromašnijih staleža, ali smatra da će biti popularnija među bogatima. On čitaocima objašnjava zašto je to tako: baš zato što neće morati ništa da potroše. Bogati su imućni zato što vole da štede novac. Ističe, takođe, i da je ovo sobno „putovanje“ odlično za bolesne, isto onoliko koliko i za one koji se plaše pljačkaša, litica i močvara.

Kao i svi vrsni putopsici, De Metr počinje svoju knjigu tako što nas obaveštava i položaju „tla“ i rute koju planira da prati:

„Moja soba se nalazi na 45° geografske širine prema proračunu Oca Bekarije; prostire se od istoka prema zapadu; u obliku je dugačkog pravugaonika, ima 36 koraka u obimu ukoliko obgrlite zidove. Moje putovanje, prema svemu sudeći, biće mnogo duže od navedene razdaljine, jer ću ga često prelaziti po dužini ili, pak, dijagonalno, bez ikakvog prethodnog plana ili pravila. Ponekad ću se, čak, kretati tako što ću praviti cik-cak putanju, a ako bude potrebno, istražiću i sve ostale moguće geometrijske maršrute. Ne volim ljude koji imaju sve do detalja isplanirano, pa onda kažu: ’Danas ću ići u tri posete, napisaću četiri pisma i završiću knjigu koju trenutno čitam.’ Moja duša je toliko otvorena za sve ideje, ukuse i osećanja da pohlepno prima sve što joj se ponudi. A zašto bismo odbili zadovoljstva koja su prosuta pred nama na ovom trnovitom životnom putu?“

De Metr je šarmantni pripovedač, a da knjiga ne bi bila dosadna, on upliće u nju i druge likove – njegov sluga i pas povremeno prodefiluju kroz sobu. A pored toga, on ispreda i svoje teorije, mnogo teorija, uključujući čak i jedno suprotstavljanje Platonu: i dok Platon teoretiše da smo svi mi sastavljeni od duše i voljnih nagona, De Metr veruje da mi posedujemo dušu i zver, a da su ovo dvoje često u raskolu i da imaju različita htenja.

Istovremeno, De Metr nije ništa drugo do u najmanju ruku nonšalantan. Ponekad, njemu samo dođe da jedan komad nameštaja zameni drugim. Dok u nekim situacijama on „putuje“ kroz sobu tako što sedi u fotelji, njišući se unazad kako bi se prednji nogari nekoliko centimetara odmakli od poda, da bi se nakon toga odjednom zanjihao napred i da bi se fotelja pomerila. On je kao šestogodišnjak kome je užasno dosadno.

Ali baš onda kada pomislite da knjiga nije ništa drugo do knjižica za razbibrigu (kao onda kada nagovara svoje čitaoce da na svoje krevete postave ružičasto i belo platno jer te boje umiruju) ili parodija na sve velike putopisne knjige njegovog vremena, dela koja su napisali vojnici koji su se nakon nekoliko godina vratili iz Egipta na primer, sledi iznenađenje.

U jednom od poglavlja De Metr piše o svom prijatelju, vojniku, koji nije poginuo u bici, već je preminuo od bolesti na rukama našeg pisca u zajedničkim zimskim vojnim prostorijama. Njemu ovo prijateljstvo strašno nedostaje, a jedan od najpotresnjih delova u knjizi jeste De Metrov put kroz njegovu sobu do radnog stola kako bi „posetio“ pisma svog starog prijatelja.

Iznenadiće vas i razmišljanja našeg putnika o ljudima koji žive na visokoj nozi. Na prvi pogled, ovi delovi liče vam na sve prethodne koje ste pročitali u knjizi. Međutim, nakon toga sledi ovaj odlomak:

„I zašto bih se ja trudio da razmatram živote onih koji su u daleko povoljnijim okolnostima kada je svet košnica ljudi koji su daleko nesrećniji od mene? Umesto što ću u svojim mislima odlutati do luksuzne vile, u kojoj lepota mlade Eženi zasenjuje sve ostale devojke, ukoliko želim da se smatram srećnim čovekom treba samo da zastanem na putu do tog mesta. Gomile tih nesrećnih ljudi koji odrpani leže ispod tremova svih tih raskošnih vila, čini se kao da se nalaze u tački kojoj se samo čeka trenutak u kojem će umreti od hladnoće i jada. Kakav prizor! Voleo bih da ova stranica iz moje knjige bude poznata celom svetu; želim da se zna da, u ovom gradu u kome sve odiše izobiljem, tokom najhladnijih zimskih noći, na otvorenom spava veliki broj ovih jadnih ljudi, a svoje glave mogu položiti samo na golo kamenje ili na prag neke raskošne palate.

Ovde je grupica dece koja su šćućurena jedno uz drugo kako ne bi umrli od hladnoće. Tamo je žena koja se trese i nema glasa da se požali. Prolaznici dolaze i prolaze, i niko od njih nimalo ne saoseća sa ovim prizorima, jer su na njih navikli.“

Kao i mnogi putopisci pre i posle njega, i De Metr je ukazao na nepravde kojima je svedočio, iako su se u ovom slučaju one bukvalno zbile na njegovom kućnom pragu. Njegova poenta je sledeća: ne morate da proputujete svet kako biste videli na koje sve načine nanosimo bol i zla jedni drugima, ona su odmah ispred vas, dovoljno je da pogledate kroz svoj prozor.

Ali kada želi da se odmakne od svih dešavanja u svetu, a koja posmatra kroz svoj prozor, i sazna više o ljudskim stanjima, postoji još jedna „destinacija“ u njegovoj sobi koju može da poseti – njegova polica sa knjigama na kojoj su većinom romani i nekoliko knjiga poezije. Knjige mu omogućavaju da otputuje daleko dok je istovremeno u svojoj sobi i da hiljadostruko proširi svoje vidike. Piše: „Kao da mi moje lične muke nisu bile dovoljne, slobodnom voljom odlučio sam da podelim i one koje su proživeli svi ti izmišljeni junaci, a osetio sam ih kao da sam ih lično ja doživeo.“

Autor: Vil Švabl
Izvor: lithub.com
Prevod: Nataša Đuričić Marković