VestiIntervjuiPromocijeAkcijeKnjiževni klubPrikazi#knjigoljupciVideoKolumneNagradeKalendar

Intervju, Branislav Janković: Pisci dele sudbinu svoga naroda...

Poznati niški pisac Branislav Janković dugo godina se bavio novinarstvom a onda je počeo da piše prozu. Neko bi rekao da je počeo da piše kasno, ali Janković piše mnogo i nadahnuto kao mladić. Jednom je za sebe rekao kako bi se, da je počeo da piše sa 25 godina, verovatno do sada štampali ko zna koliki tomovi njegovih sabranih dela. I zaista je tako: za samo nekoliko godina objavio je četiri romana pod okriljem izdavačke kuće Laguna – „O vukovima i senkama“, „Suze Svetog Nikole“, „Vetrovi zla“ i „Peta Žica“, zbirku priča „Bezimeni“, a na ovogodišnjem dramskom konkursu Radio Beograda sa radio-dramom „Milentijeva 14/2” osvojio je drugu nagradu. Za Pressing Branislav Janković priča o tome kako i zašto stvara, ali i kakav je položaj pisca danas u Srbiji.

 
 
Za sam početak, reci mi kako pišeš? Da li prvo konstruišeš kostur ili pustiš likove i radnju da sami nose roman? Pišeš li linearno ili skačeš sa poglavlja na poglavlje?
 
U početku beše ideja. Pa tek onda reč. Bez prvobitne iskre nije mogla da se upali vatra. Tako je i sa pisanjem. Kreneš od ideje koja ti se dopala, bljesnula negde u umu ili se mesecima razvijala. Probao sam sa kosturom, ali vremenom bi se njegove kosti izmešale, jer bi se i zamisli promenile. Jedna rečenica piše narednu, a ova sledeću, tako da taj Golem na kraju ispadne dopadljiv. Sa svim kostima na pravom mestu. Uvek znam početak i kraj. Ono unutra se samo napiše. Izvaja od gline, poput pomenutog stvorenja.
 
Koja je tvoja rutina? Pišeš li svakodnevno?
 
Desi se da danima pišem, kao u groznici, pa da nedeljama ne napišem ni slovo. Rutinu  pisanja ne posedujem, radim kada osetim želju. Neko bi to nazvao lenjošću. Pisanje jeste posao, ali sam određujem radno vreme. Uglavnom pišem noću. Inspirativnije je.
 
Markes je često isticao kako mu je posao novinara i to što je ovladao novinarskim trikovima bilo od pomoći tokom pisanja proze. S obzirom na to da si se i sam dugo godina bavio novinarstvom, da li je isti slučaj i kod tebe?
 
Pa baš i nije. Ja sam objavljivao i pre nego što sam počeo da se bavim novinarstvom. Ako ništa drugo, postao sam malo pismeniji i upoznao mnoge pisce radeći intervjue sa njima. Više sam naučio slušajući njihove savete nego pišući vesti i izveštaje. Pisac bih postao i da sam bilo šta drugo radio.
 
Koji su tvoji književni i neknjiževni uzori?
 
Žao mi je što nikada nisam upoznao Markesa. „Sto godina samoće“ stoji na posebnom mestu u mojoj biblioteci. Volim Andrića i tu njegovu jednostavnu višeslojnost koju otkrivate pri svakom novom čitanju. Saramago je uvek interesantan. Neknjiževnih uzora nemam, a i mator sam da sad stvaram idole i uzore. Ili da, ne daj Bože, glasam za njih.
 
Da li štivo koje čitaš dok pišeš utiče na tvoje pisanje?
 
Kamo sreće! Bio bih mnogo bolji pisac. Ovako pokušavam da izgradim svoj stil, trudeći se da mene neko nekada navede kao omiljenog pisca ili uzora. Da kaže: ovaj Janković je stvarno dobro pisao. Baš volim njegove knjige. Šteta što ga nisam upoznao, izgleda da je bio OK matorac.

 
Jesmo li kao narod postali vukovi ili senke?
Čopor bez vođe je slab. Senke znaju da uplaše, ali ne i da ujedu.
Ko više plače: sveci ili ljudi?
Sveci, naravno, kada vide kako jurimo pokemone.
Sa koje strane duvaju vetrovi zla i šta nam donose?
Mi smo na vetrometini. Vetrovi zla ovde nikada nisu niti će prestati da duvaju. A mi ne pravimo ni zidove, ni vetrenjače.

 

Da li ti se desilo da te sopstveni likovi iznenade svojim postupcima?
 
Pa… s obzirom na to da je pisac barem jednim svojim delom karaktera u svakom liku, bio on dobar ili rđav, muško ili žensko, pokušavam da iz postupaka svojih junaka saznam više o sebi. Ponekad imam osećaj da ne opisujem ja njih nego oni mene. Nekad se obradujem, nekad uplašim. Razočaram ili oduševim. Naši junaci su naše ogledalo. Sa jednog ti se smeši lepo obrijani lik sa divnim belim zubima i fino začešljanom kosom, a sa drugog nakaza izbuljenih očiju.
 
Kakav je danas položaj pisca u Srbiji?
 
Pisci uvek dele sudbinu svoga naroda. Osim ako ne žive u inostranstvu ili su članovi političkih partija ili lobija. Pisci se snalaze kao i ostali. Pokušavamo da imamo stalan posao, a da nam pisanje bude ljubav. A kao što znamo od ljubavi se ne živi. Pisanje je kao lepa, a siromašna devojka. Volimo je, ali znamo da ćemo život provesti u sirotinji. Zato se mnogi okrenu debeloj, ružnoj, ali bogatoj udavači.
 
Čest motiv u tvojim romanima je srpski folklor. Šta te je toliko opčinilo kod starih srpskih običaja i verovanja?
 
Opčinilo me je bogatstvo koje imamo, a koje smo pretvorili u mrtav kapital, zakopavši ga negde duboko, da i sami ne znamo gde je. Imamo ga, ali ne koristimo. Nažalost, ono se ne umnožava već propada. Mi imamo toliko materijala za pisanje o staroj srpskoj religiji, mitologiji, magiji, da bi to bili tomovi i tomovi dobrih i zanimljivih knjiga. Sve je više ljudi koji počinju da se zanimaju za veru koja je postojala pre dolaska hrišćanstva. Naši običaji, čak i oni utkani u pravoslavlje, nisu ništa drugo do odraz nekadašnjih verovanja.
 
Bog ili bogovi?
 
Kao pravoslavac Bog, kao pisac bogovi. Videćemo ko će da nadvlada. Tuku se opasno. Ponekad sednu da se odmore i popiju zajedno. Hrišćani su tražili toleranciju. Kada su je dobili nikome je više nisu dali. Čudna je stvar vera. Super biznis. Vernici su kolateralna šteta.
 
Koliko ti je uopšte bilo teško da uđeš u lik žene, s obzirom na to da je roman „Peta žica“ pisan u prvom licu jednine?
 
Nisam prvi. Mihailović je pisao „Petrijin venac“ u prvom licu, imamo to u Andrićevim pričama. Mnogo pisaca je pokušalo da uđe u karakter i lik žena. Nije tu stvar u tome koliko je teško već koliko smo uspeli. Čitateljke nas postave tamo gde nam je mesto. Tvrdim da svaki muškarac koji kaže da poznaje žene priča gluposti.
 
Na konkursu Radio Beograda, ove godine si dobio drugu nagradu za radio-dramu „Milentijeva 14/2“, dok je za radio-dramu „Dve duše Gvozdena Milića“ glumac Dubravko Jovanović dobio nagradu za izvođenje. Šta je sledeće? Neka drama ili možda – pošto znam da si veliki filmovil – neki filmski scenario ili scenario za televizijsku seriju?
 
Drame su izlet. Lepo proveden dan sa prijateljima. Badminton, roštilj i pivo ohlađeno u reci. Više volim da se držim romana. Pisati drame je jako teško. I pored nagrada, ne usuđujem se da kažem da sam dramski pisac. Filmove za sada gledam. I redovno idem u pozorište.

Autor: Stefan Marković


Podelite na društvenim mrežama:

Povezani naslovi
svečanom proslavom knjižarski lanac delfi obeležio 10 godina postojanja laguna knjige Svečanom proslavom knjižarski lanac Delfi obeležio 10 godina postojanja
06.12.2019.
Knjižarski lanac Delfi proslavio je 5. decembra u beogradskom hotelu Meriot lep jubilej – 10 godina postojanja. Svečanoj proslavi su prisustvovali zaposleni, pisci, brojni poslovni partneri i predstav...
više
nagrada laguni na sajmu knjiga u nišu laguna knjige Nagrada Laguni na Sajmu knjiga u Nišu
06.12.2019.
Na Sajmu knjiga u Nišu, koji se do 8. decembra održava u hali „Čair“, dodeljene su nagrade najboljima, a među laureatima je i izdavačka kuća Laguna. Naime, Laguna je za knjigu „21 lekcija za 21. vek“ ...
više
od preporuke za knjigu do sudbonosnog da  laguna knjige Od preporuke za knjigu do sudbonosnog „Da“
06.12.2019.
Kada radite u knjižari i taj posao vas ispunjava, naročito ste srećni kada shvatite da možete da utičete na čitalački ukus posetilaca i kupaca koji dolaze u vašu knjižaru. Knjižari su najponosniji kad...
više
lagunini bukmarkeri kalendari za 2020 godinu laguna knjige Lagunini bukmarkeri – kalendari za 2020. godinu
06.12.2019.
Najveća imena domaće i svetske književnosti mogu vam tokom cele godine praviti društvo u čitanju. Nabavite sebi ili dragoj osobi jedinstven „Bukmarker – kalendar 2020: Klasici svetske književnosti“ il...
više

Naš sajt koristi kolačiće koji služe da poboljšaju vaše korisničko iskustvo, analiziraju posete sajtu na sajtu i prikazuju adekvatne reklame odabranoj publici. Posetom ovog sajta, vi se slažete sa korišćenjem kolačiča u skladu sa našom Politkom korišćenja kolačiča.