VestiIntervjuiPromocijeAkcijeKnjiževni klubPrikazi#knjigoljupciVideoKolumneNagradeKalendar

Branislav Janković: Zločin iz ljubavi

„Peta žica“ je novi roman Branislava Jankovića (47), Nišlije, u koga se čitalačka publika definitivno zaljubila posle dela „Suze Svetog Nikole“. Njegova četvrta knjiga u izdanju beogradske „Lagune“ pisana je iz ženskog lica i ima okosnicu u priči o dve sestre, Sofiji i Teodori Kaluđerović, koje je odgajala baka Poleksija jer su izgubile roditelje još kao deca. Uskraćene za nežnost i sigurnost koje normalno detinjstvo nosi, one jedna drugoj kompenziraju roditeljsku ljubav i ostaju veoma vezane i kao odrasle osobe.

Osim šokantnog životnog preokreta koji nam pisac maestralno dočarava, pogleda na ženski manastir i ženski zatvor, te ljubavne priče koja čini zlatnu potku romana, Branislav Janković čitaocima u ovoj knjizi o zločinu iz ljubavi daruje niz rečenica u kojima će se oni prepoznati, poput: „Duša se daje dobrovoljno. Niko ti je ne može uzeti“. A prepoznavanje sebe u rečenicama romana za čitaoca je sve.

Teodora Kaluđerović, glavna junakinja, iskače iz korica „Pete žice“ i uskače čitaocu u život. Od kojih ste je ženskih likova satkali i čiju ste joj „petu žicu“ umetnuli da oživi?

Junak koji ne gviri iza naših leđa dok čitamo i nije neki junak. Više kao prolaznik kome smo se javili jer smo ga nekad, negde, upoznali, pa čak ni imena ne možemo da mu se setimo. Junak je onaj koji pristavlja kafu i kaže: „A? Šta kažeš? Sviđa ti se? Meni se baš dopala.“ A Teodora jeste neko prema kome ne možemo da ostanemo hladni i neko je koga ćemo zagrliti ako ga sretnemo na ulici. Ili reći, ne podižući pogled sa knjige: „Za sada je odlična. Bez šećera, molim te.“  Nisam je satkao, rodio sam je. Bio je to jako težak porođaj. Šta mislite, čija je „peta žica“?
 
Greh i pokajanje

Teodora je violinistkinja koja puca kao Med Meks, nosi džakove cementa i napada, u pidžami,  kuhinjskim nožem čopor vukova. Da li su žene uopšte svesne svoje snage? Da li ih se muškarci zbog toga plaše?

Zašto bismo pričali o plašenju? Jak karakter je jak karakter, kao i jaka ličnost. Nebitno da li je to muškarac ili žena. Da li žene žele da ih se muškarci plaše? Gde onda nestade ženska želja za pažnjom i nežnošću? Hoćete partnera ili suparnika? Teodora silom prilika mora da se brani i ponaša tako kako bi preživela. Ona je osetljiva i nežna žena. Žene su i te kako svesne svoje snage, samo hoće da se ponekad odmore, umorne od rada, brige, rađanja, kuvanja, spremanja, čišćenja… Ženska snaga nije u baratanju pištoljem i dizanju tegova, već u načinu na koji trpe i vole. 

„Peta žica“ govori o teškom grehu i još težem putu do pokajanja. Kako vam je pošlo za rukom da dočarate atmosferu zatvorenih i očima javnosti nedostupnih „sestrinstava“ u ženskom manastiru i zatvoru?

Tako što sam upoznao osobe koje su bile na tim mestima i vodili smo duge razgovore o njihovim iskustvima i životu na tim mestima. Izuzetno je teško doći do informacija jer su to mesta koja okružuju tišina i molitve, kao brana pred ostatkom sveta. Te žene, i na jednom i na drugom mestu, tihe su i predate svojim mislima i ne žele da ih dele. Postoje i pisana i grdna nepisana pravila na tim mestima. Ženskom manastiru morate prići sa dužnim poštovanjem i skrušenošću, ženskom kazneno – popravnom domu sa iskrenošću i razumevanjem. Nisam upoznao, a voleo bih, nekoga ko nije bezgrešan. Naši životi su skup zločina, sitnih, velikih, vidljivih ili nevidljivih, pre svega prema nama samima, i skup kazni kojima sami sebe kažnjavamo ako se provučemo pored suda ljudi ili Boga. 
  
Uoči promocije „Pete žice“ u ženskom zatvoru, da li se nečega pribojavate?

Da. Da će mi neka od štićenica koja je pročitala knjigu reći: „Osećaj Vaše junakinje u trenutku ubistva nije tačan. Nešto drugo čovek tada oseća“.
 
Kad anđeli zavide

Čitateljke vas hvale da ste ušli u žensku psihu. Ipak, najmanje ste se usudili da „čitate“ mozak žene koja dopušta muževljeve fizičke nasrtaje na nju. Nasilje u porodici tretirate iz kontroverznog ugla. Da li je to vaš način da ga osudite apriori?

Nije stvar u „usuditi se“, već kroz lik sestre želim da pokažem da većina žena danas ne prijavljuje nasilje u porodici, a na stranu nakaradni zakon koji omogućuje nasilniku da se lako izvuče. Šta mislim o nasilju u porodici rekao sam kroz zločin svoje junakinje. Moja junakinja beži jer ne želi da se preda zbog učinjenog zločina i ja joj kao pisac pomažem u bekstvu. Čak joj dajem i zaklon. Nalazim joj utočište. Ali to ubistvo ide za njom i ona mora da ga okaje. I pred ljudskim i pred božjim zakonima. Nisam bio njen advokat, ali sam je branio. Jedino nisam smeo da joj dam oproštaj, to će čitaoci učiniti. Ili neće. I sama mora da prizna učinjeni greh. Jesam li saučesnik u njenom zločinu? Jesam. Da li joj dajem opravdanje? Dajem. Zašto? Jer je volim. Draga je meni istina, ali Platon je moj, pa mi je draži.

U ljubavnoj priči, protkanoj scenama seksa, glavni junak je dobričina Radovan Srdić koji se uvek nađe voljenoj ženi kad zatreba. Gde su se denuli takvi likovi u stvarnom životu?

Svuda okolo, samo treba pažljivo zagledati. Žena koja traži Radovana Srdića naći će Radovana. Žena koja traži nasilnika naći će nasilnika. To je onaj izbor koji nam je dat sa rođenjem. Dar i prokletstvo. Ono na čemu nam i anđeli zavide.
 
Korak u lektiru

Vaša knjiga „Suze Svetog Nikole“, koja je doživela peto izdanje, ušla je u izbornu lektiru dve srednje škole u Srbiji. Da li poznajte prosvetare iz Subotice i Aleksinca koji su smatrali da deca treba da uče iz vašeg štiva? Kakav je osećaj ući u lektiru?

Ne, nikada nisam sreo te profesore, ali verujem da ćemo se uskoro sresti, pa da ih i ja pitam zbog čega misle da bi deca trebalo da proučavaju moj roman. Biti skroman kada vam knjiga uđe u lektiru, a istovremeno biti ponosan i srećan? Verovatno ćutati o tome. Voleo bih da prisustvujem nekom od tih časova. Siguran sam da ću saznati nešto novo o svojoj knjizi.

Među koricama vaše nove knjige stoji: „Postoje noći drugačije od ostalih. One što iscrtaju raskrsnicu u našim životima...“. Pamtite li noć kada ste odlučili da ćete napisati „Petu žicu“?

Počeo sam da je pišem odavno, pa je početak romana stajao u nekom folderu godinama, čekajući pravi trenutak. Naravno, pravi trenutak ne postoji, što bi rekao Kami: „Ne čekajte Sudnji dan, svaki dan je sudnji“, te sam rešio da nastavim sa pisanjem. Sigurno je bila noć, tada jedino i pišem. Da li je „Peta žica“ prekretnica u mom pisanju? Nije. Ali je knjiga kojom se i te kako ponosim. Hteo sam da se oprobam u nečem novom, da izađem iz sveta koji sam do tada stvarao svojim prethodnim romanima. Nije to bolji ni lošiji svet – drugačiji je.

Glavna junakinja ima nepunih 30 godina a poziva se na Markesa, Šinejd O'Konor, Buridanovog magarca, Orfeja, goblen „Brod u buri“... Kada se dešava radnja knjige?

Danas. Ovog trenutka, dok čitate ovaj intervju, negde, neko tuče svoju ženu ili devojku. Možda baš vašu sestru ili ćerku. Da li biste mogli da ga ubijete? Moja junakinja jeste. Smete li da je osudite?

U knjizi iznosite: „Muškarci bi se izgubili bez žene... Muškarci se ne razvode zbog ljubavnica... Muškarci o ženama pišu umesto da ih vole“. Da li to govorite iz ženskog ili muškog ugla?

Iz muškog. Jesam li u pravu?
 
Zid prema svetu

Jedan od sporednih likova u „Petoj žici“ genijalno primećuje: „Uvek je ispod tvog srca bilo neke hladnoće, Teodora. Nisam se osećao voljenim“. Da li tu leži objašnjenje zašto su mnoge lepe, pametne i divne žene same?

Znam puno lepih, pametnih i divnih žena koje nisu same. Da li vaše pitanje ukazuje da su lepe, pametne i divne žene hladnog srca? Ja to nikada ne bih rekao. Teodorina hladnoća je nešto sasvim drugo, zid prema svetu i životu, svojevrsna odbrana, a ne nedostatak osećanja. 

U „Petoj žici“ se pominju „Boemska rapsodija“ i „Ima dana kada ne znam šta da radim“. Koja je vaša omiljena pesma i kada ste je poslednji put slušali?

Neko ko voli muziku nema omiljenu pesmu. A i da je ima, siguran sam da bi mu dosadila od čestog slušanja. Sinoć sam slušao Toma Vejtsa, prošle noći muziku 80-ih, ko zna šta ću noćas. Kafana je druga priča. Tamo su instrumenti sa četiri žice. Peta žica je u nama. I ona daje melodiju našim životima. Veselu ili tužnu. I to je stvar izbora.

Autor: Branislava Mićić
Izvor: Magazin Ona


Podelite na društvenim mrežama:

Povezani naslovi
knjiga nedelje opekotine  laguna knjige Knjiga nedelje - „Opekotine“
16.09.2019.
Za svoje članove Laguna uvek ima dobre vesti! Svake nedelje jedan od aktuelnijih naslova proglašavamo za knjigu nedelje. To znači da će naši članovi te, i samo te nedelje, moći da kupe Knjigu nedelje ...
više
nova programska šema radio lagune laguna knjige Nova programska šema Radio Lagune
13.09.2019.
Izmenjena programska šema Radio Lagune kreće u ponedeljak 16. septembra. Od novih programskih segmenata izdvajamo emisije: KIZA (Kulturno Informativno Zabavna Akcija) sa Zoranom Minčić (ex R...
više
zabavna i interaktivna promocija knjige sofijine mudrolije s markom kraljevićem  laguna knjige Zabavna i interaktivna promocija knjige „Sofijine mudrolije s Markom Kraljevićem“
13.09.2019.
Promocija knjige „Sofijine mudrolije s Markom Kraljevićem“ Aleksandre Mihajlović održana je 12. septembra u knjižari Delfi u SKC-u.   „Sofijine mudrolije s Markom Kraljevićem“ nije samo knj...
više
10 pisaca samoubica laguna knjige 10 pisaca samoubica
13.09.2019.
Iako bi slika izmučenog umetnika delovala kao stereotip, previše je dokaza koji pokazuju da kreativni ljudi često pate od psihičkih bolesti. Primera je zaista mnogo – Van Gog koji je sebi odsekao uvo ...
više

Naš sajt koristi kolačiće koji služe da poboljšaju vaše korisničko iskustvo, analiziraju posete sajtu na sajtu i prikazuju adekvatne reklame odabranoj publici. Posetom ovog sajta, vi se slažete sa korišćenjem kolačiča u skladu sa našom Politkom korišćenja kolačiča.