Biblioterapija

Pasionirani čitalac će se složiti da knjige imaju terapeutsko dejstvo, bilo da je upoznat sa pojmom biblioterapije ili ne. Ovaj termin je skovao američki esejista Semjuel Kroters davne 1916. godine da označi terapijski pristup koji koristi čitanje kao dopunu tradicionalnim terapeutskim metodama. Iako je ova praksa bila poznata još od antičkih vremena, o čemu svedoče natpisi na ulazu u čuvene biblioteke poput Aleksandrijske, širu primenu nalazi u dvadesetom veku. Nakon Drugog svetskog rata postala je prihvaćena u psihologiji i psihijatriji. Naučnu potvrdu dobila je kad su istraživanja pokazala da su se u bolnicama vojnici brže oporavljali čitajući knjige.



Iako knjige koje preporučuju mogu biti tematski i žanrovski raznolike, biblioterapeuti obično koriste fikciju. Čitanje nekog dela i razgovor o njemu sa terapeutom pomaže pacijentima da sagledaju stvari iz drugačije perspektive, da razreše probleme iz prošlosti, da razviju empatiju. Generalno se smatra da čitanje podiže samopouzdanje i osećaj sopstvene vrednosti. Biblioterapija se može primeniti na pacijente koji pate od anksioznosti, depresije, koji se bore sa traumama ili zavisnošću, koji se suočavaju sa gubitkom voljenih, razvodom ili izazovima u vezama. U većini slučajeva biblioterapeut će preporučiti knjige shodno specifičnim potrebama pacijenta.

Biblioterapija se realizuje u sledećim etapama:

Identifikacija: u ovom procesu osoba koja čita identifikuje se sa određenim likovima u tekstu, mada je moguće identifikovati se i sa određenim ponašanjem likova. Ovo je najvažniji proces i  bez njega ostali ne funkcionišu.

Projekcija: u ovom procesu lični sadržaji se prenose na književni lik. Ovaj proces je druga etapa identifikacije. Suština je analiza sopstvenog i tuđeg ponašanja, pri čemu se vrlo često pronalaze alternativni načini rešavanja problema.

Katarza: tokom ovog procesa čitalac, deleći emocije s književnim likom, može da doživi emocionalno rasterećenje.

Uvid: u ovom procesu čitalac dolazi do nove vrste razumevanja sebe, drugih ljudi ili određenih situacija. Ponekad nam je uvid u tuđe probleme i uvid u sopstvene, pa čitalac na taj način može rešiti neki svoj problem.

A da biblioterapija može da posluži i kao sjajna književna tema, dokazuje Sofija Rej u romanu Čekaj me na poslednjoj stranici. Ova savremena priča sa kojom se može poistovetiti veliki broj žena, daje nam uvid u lekovitu moć književnosti. Silvija, nepopravljiva romantičarka i ljubiteljka bajki, započinje terapiju tako što se identifikuje sa likom iz sopstvene bajke  – Tugovankom. Kroz identifikaciju sa ovim likom ona će uspeti da sagleda svoj život iz drugačije perspektive, odbaci obrasce ponašanja zbog kojih se osećala loše i zavoli sebe.

Ako malo dublje krenete u istraživanje na ovu temu, iznenadićete se koliko je biblioterapija zapravo prisutna, i to u različitim vidovima. U okviru organizacije Škola života Alena de Botona biblioterapeuti će vam nakon popunjavanja upitnika „prepisati“ terapeutsku literaturu na osnovu vaših specifičnih potreba. A tu je i International Federation for Biblio/Poetry Therapy, koja se gotovo trideset godina bavi obučavanjem i sertifikovanjem terapeuta poezijom. Zvuči kao zanimanje iz snova!

Izvor:

https://www.theschooloflife.com/
https://ifbpt.org/about-ifbpt/history/
 
Autor teksta: Ivana Veselinović