Život u sirotištu protiče uobičajeno: u igri, šali, razmiricama, graji. Sei se navikao na novo okruženje i drugare, Megumu i Kiko maštaju o svetu odraslih, a u međuvremenu je u sirotište došao još jedan dečak. Mali Toru se privikava na novu životnu etapu, a kroz pravila u sirotištu vodi ga Sei. Toruu je teško da prihvati stvarnost u kojoj se iznenada zadesio, jer mu nedostaju majka i pređašnji život.

Priča dalje prati Haruov odlazak u Tokio i susret s majkom. Dečaka fascinira metropola, njegova čula upijaju mirise i zvukove velegrada. Na završetku drugog tankobona otkrivamo koliko mogu biti razorne posledice proizašle iz sebičnih odluka koje donose roditelji, vođeni samo sopstvenim ambicijama.

„U idealnom svetu deca ne bi izmišljala da su ih otmičari kidnapovali kako bi zadobila barem malo pažnje. U idealnom svetu osmaci ne bi razmišljali da se ispišu iz škole i pridruže delinkventima. U idealnom svetu na roditeljski sastanak bi dolazili roditelji, a majke ne bi od rođene dece tražile da ih ne zovu „mama“. Ali, nažalost, ne živimo u idealnom svetu – Macumoto i sam to ističe u 2. tomu svog proslavljenog naslova Sani.“
– Ivan Veljković, pisac, kritičar i teoretičar