„Četvrt veka je prošlo od 1996. kada sam prvi put čuo za Čedomira Antića, lidera velikih studentskih protesta. Kada sam ga video na televiziji, bio sam dvostruko iznenađen. Prvo: za razliku od drugog lidera tih protesta i drugog Čedomira – Jovanovića, koji je gajio imidž rokera, ovaj Čeda je u ispeglanoj košulji i puloveru, sa naočarima i konvencionalnom frizurom pre ličio na mladog naučnika sa Oksforda nego na buntovnog Srbina. Drugo: taj ozbiljni momak koji nastupa razložno poput iskusnog intelektualca nije mlađi samo od svog tadašnjeg saborca i imenjaka nego i od mene. Čeda više nije mladić koji deluje kao profesor već je univerzitetski profesor koji, u knjizi koju duhovito i u više značenja tačno naziva polumemoarima, deceniju svoje intenzivne političke karijere posmatra istovremeno kao akter i kao istoričar. Munjevita brzina kojom su se od tada do danas Srbija i svet menjali potvrđuje kako ovo zanimljivo štivo izlazi iz štampe ako ne u poslednji, svakako u pravi čas.“

– Vladimir Kecmanović

„Pismen i usmen Čedomir Antić je na polovini životnog veka napisao polumemoare tako suvereno da ih možemo nazvati memoarima i po.
Pomalo je onih koji su podvlačili crtu ispod poluživota, podnosili sebi račune, iskrenije se ispovedili papiru i složeniju priču ispričali lakše i jednostavnije na radost čitalaca i istine.
Čedomir Antić kao da je poluživot živeo dvaput, drugi put samo zato da bi ga opisao istinito, a o događajima u kojima je učestvovao svedočio verodostojno.
A što je najbitnije, ovi polumemoari su prolog za ispovesti koje nam duguju drugi učesnici u sudbonosnim događajima novije srpske istorije kako bismo konačno saznali u čemu smo učestvovali i ko nam je glavu nosio. Od istine se ne može pobeći.“

– Matija Bećković