Radmila Marković

Ovaj nam je roman ispričala Nejra Bugarin i to je njena priča. Priča o žrtvi, bolu, patnji. Priča o tome koliko boli kada si neshvaćen, a radiš sve da bi svima oko tebe bilo dobro. Duboko me je dotakla priča za koju bih volela da je izmaštana, a znam da nije. Priča koja lupa šamar života i tera nas da se zapitamo koliko smo srećni jer imamo nešto osnovno, a nama se to podrazumeva pa bismo još više. Nejra je ovde simbol borbe, devojčice, devojke i žene koja je radila u fabrici tekstila i celu platu donosila porodici. Bila je zlostavljana, maltretirana i tretirana kao krpa. Samo je jednom volela. Lutajući u beznanju, Nejra je samo želela dobro; da gladna usta budu sita, da prazni stomaci budu puni, da otac i majka ne brinu. Život valjda ne teče onako kako mi zamislimo iako su Nejrine želje bile realne, a nekome to čak nisu ni želje. Njen je ponor bio sve dublji, a borba za opstanak sve jača. Ogromna preporuka!

Vukica

Koliko je samo tuge u ovih 200 stranica. Koliko teških sudbina. I kad pomislite da ne može biti gore, pisac nas razuverava i pokazuje da može mnogo gore. Ovo je priča o Nejri Bugarin, o jednoj nevinoj duši koju su zadesile sve nedaće, o njenim roditeljima invalidima, bratu, teškom životu, siromaštvu, porodičnoj kletvi. O zlim, podmuklim ljudima, ali i naivnim. O njenoj hrabrosti, izdržljivosti, ali i bespomoćnosti. Priča nam je ispričana kroz dve ispovesti, profesora Sipca i Nejre. Ispovesti profesora su kratke, prožete filozofskim temama. Nejra svoju priču započinje pričom o svojim roditeljima, odnosno o babama i dedama, kao i o kletvama zbog kojih ispaštaju. Nekoliko puta sam brisala i pisala ovaj utisak, ne znam šta bih napisala, a da ne zvuči previše depresivno, tamno jer ova knjiga jeste takva, ali mislim da treba da se čita uprkos osećaju gorčine, teskobe, praznine koju izaziva. Da je čitamo bar kao opomenu! Sve preporuke.

Ivana

Sedim, ruke mi pune. U jednoj knjiga u drugoj glava, ne zna se kojoj je teže. To je sve što imam da kažem o ovom remek delu! Rasturila me na komade.

Tatjana

Ako dugo gledate u ponor....mozete u njemu ostate, a mozete i nastaviti da se borite.Nekada taj ponor moze biti i olaksanje. Upravo o ponoru, siromastvu, sudbini i borbi za opstankom Enes govori kroz dve isprepletane ispovesti. Kandze siromastva su odista jake i jednostvano vas teraju na zakljucak da razmisljate da onaj ko je rodjen kao nista, zivi bas tako i zavrsava kao nista. Povlacicete paralelu sa svekrvama iz komsiluka, sa zenama koje ce doneseci kafu u vasu kucu posle toliko vremena doci da cuju brigu koja se razliva poput vode, da imaju o cemu da pricaju, da ogovaraju. Likovi iz vaseg kraja, medju rodbinom kroz lik Nejre. Ono sto je sigurno-zatvorice te knjigu sa konstatacijom-Sudbino, teska li si...

Miljana

Ako dugo gledaš u ponor, budite oprezni, jer je velika verovatnoća da će vas ponor progutati. Koliko čoveka mogu obeležiti porodični gresi, zalepiti mu etiketu da ga prate i obeležavaju i pre samog rođenja? Mogu i više od toga. Mogu zapečatiti nečiju sudbinu i osuditi je na propast. Kroz priču pratimo Nejru Bugarin koju je život i pre rođenja osudio na tugu, siromaštvo, bedu. Sedela sam u svojoj fotelji, ušuškana u ćebe, sita, bezbrižna i nesvesna svega što imam, a opet s druge strane kroz okretanje stranica sam osetila bespomoćnost glavne junakinje, gorčinu nad tuđom sudbinom i osećala istu prazninu koju je Nejra osećala, a koja je izvirala iz svake stranice. Bolela me ova knjiga, onako do kosti, iako mi je u rukama bila samo knjiga. Surovo realna, životna, bez ulepšavanja. Posle toliko patnje, boli i nesreće, možda se na samom dnu krije olakšanje?