Izmisli ljubav za mene

Hose Ovehero

IzmIslI

ljubav za mene

Sa španskog prevela

Milica Cvetković

Naslov originala

José Ovejero

La invención del amor

Silvana Novaković

Kupovinom knjige sa FSC oznakom

pomažete razvoj projekta odgovornog

korišćenja šumskih resursa širom sveta.

SW-COC-001767

posveta

Evo penjem se uz stepenice, izlazim na terasu i osećam

suv vazduh zore koji mi s lica briše pospanost od alko-

hola i sitnih sati. Slepi miš leti levo-desno nad glavama

mojih prijatelja, kao da ih s visine zabrinuto proverava,

pa nestaje u senkama. Noć je u Madridu, na mojoj terasi,

pijemo, u trenutku koji mi se sviđa jer ljudi razgovaraju

bez mnogo zdravog razuma – jer su svi veseliji ili tužniji

nego što to danju sebi dozvoljavaju, a ne postaju nasilni

niti briznu u plač ili zapevaju. Noć se (bolje rečeno jutro,

jer se tamo na nebu pojavio ružičast rub, na drugoj stra

ni Madrida, još dalje od stanice Atoča, od Valjekasa, od

paralelopipeda poređanih nad onim što, odavde, liči na

obod grada) usporila, kao i naši jezici, kao naši kapci,

svi donekle umrtvljeni pokreti, Franova šaka kojom

poravnava kosu dok govori: „Ne znam, brate, ne znam“,

verovatno zato što je već i zaboravio o čemu pričaju, pa

mu je ostala samo tegoba što se razvlači iz dana u dan i

promiče mu u svakoj šali i ponekad, kad postane setan,

Hose Ovehero

predstavlja je kao svetski bol, a ne borbu za sebe, za

vlastite izgubljene iluzije, kojih nema već neko vreme.

„Ne, samo ne opet.“ Havijer baca salvet na sto, odgur

ne stolicu i telo unazad, pravi pokret kao da će ustati, ali

čeka jer ga Franova razglabanja istovremeno nerviraju

i omogućavaju mu da odgovori vlastitim gnevom. A

njegov gnev, za razliku od Franovog, nije uperen protiv

sveta, već protiv pojedinaca, protiv svakog živog ko čini

taj svet. Stoga, dok Fran svoj gnev izražava polako, bez

prenemaganja, skoro ga okrećući k sebi samom, jer svet

nije tu da bi ga dočekao, Havijer, koji svoje nespokojstvo

proživljava kao ličnu uvredu, izražava ga frkćući, vređa,

napada protivnika; za njega je svaka rasprava bokserski

meč. „Ne opet, već sve znamo.“

„Ma sve je to sranje, čist kapitalizam. Imamo kralja

fašistu, fašističku vladu...“

„Ovako ne može da se razgovara. Kad počneš s tim

glupostima, bolje da se ne pecam.“

„Ekonomija nam je fašistička.“

„I to kažeš ti, koji radiš za

Santandersku banku

. Pogle

daj se.“

„Upravo tako, poznajem sistem iznutra. Svi su kri-

minalci.“

„Onda idi, niko ne tera da radiš za

Santander

.“

„Baš...“

„I samo mi ne dolazi s gimnazijom svoje dece ili

fakultetom. Jer to slušam otkad te poznajem. Živela

Izmisli ljubav za mene

revolucija, ali privatna gimnazija za klince, i engleski u

Londonu i master u...

„Engleski u Njujorku, više vole prestonicu imperije.

Deca mi znaju šta hoće.“

„Dobro, u Njujorku. Još bolje. Idi u pičku materinu.

A kad budeš imao nešto suvislo da kažeš, onda se vrati.“

Fran je s kiselim osmehom zavirio u dno čaše. Šta

bi radio da napusti posao u banci? Kakvu bi strategiju

primenio da nastavi da bude pasivno nesrećan?

Raduju me naše jalove diskusije, ono zadovoljstvo u

ponavljanju koje nas podseća na to ko smo. Ne razgova

ramo da bismo došli do nekog zaključka, već da bismo

slušali kako drugi pobija neku našu tvrdnju, da bismo

znali da s njim možemo računati, da nas neće ostaviti

same s našim protivrečnostima.

Prešli smo četrdesetu, svi šestoro, već stigli do pada-

nja, do razbijanja s visine, ako je neko i dosegao visinu,

stigli do mogućnosti, do obećanja promene. Kad bolje

pogledaš, četrdeset i nije mnogo; ponekad čak dignemo

glavu i zapitamo se: „Zašto da ne, još imam vremena“,

pa onjušimo kao tetrebi trag među žbunjem koje raste

po napuštenim putevima, jer smo te iste putanje prošli

pre više godina ne usuđujući se da skrenemo. A pošto

osmotrimo tu mogućnost, nastavljamo da mirno raz-

matramo život, ni mnogo srećni ni mnogo nesrećni:

umereno zadovoljni, preživamo svoje snove.

Četrdesete su proklete godine, ni mladost, kako

se pretpostavlja, još manje starost. U mladosti osećaš

Hose Ovehero

kreativan gnev koji te ne vezuje za stolicu ni za sećanje

na navodno bolja vremena, pa čak i strah koji osećaš

predstavlja gorivo što te održava u životu, tera te da tra

žiš vrata za izlaz ili ulaz, i ako se deprimiraš, smatraš da

nisi ti odgovoran za nepravdu kakva je svet: kad si mlad,

uvek su drugi krivi. Dok jedan starac ima vremena da

ide i nalazi krivice ili ih preuzima, da se uskladi sa svojim

ograničenjima... Sad, samo što sam to pomislio, Havijer

je uvredio Frana zato što ono što priča nema smisla, a od

Havijera nema nikog ubeđenijeg u smisao svega, pa mu

prebaci da je tako radikalan jer onda ne mora da reaguje:

„Kad je već sve sranje, što bi ti mrdnuo prstom?“, kaže

mu i digne prst. Poželim da ih sve zagrlim, da ih utešim,

da ih volim što su se sastali tako izgubljeni. U ovo vreme

su se svetla obližnjih zgrada već pogasila, a i na zvoniku

Svetog Kajetana, pa je jedina svetlost u blizini ona što

se širi s moje terase: sad smo splav

Meduza

u mračnom

okeanu svog pijanstva.

Priđem s leđa Alisiji. Ona nema običaj da učestvuje u

raspravama osim da kaže kako je podsećamo na njenu

porodicu i kao da su, bez obzira na vreme koje prote-

kne, zapeli u istoj bici. Mnogo puši, gricka zanoktice,

ponekad cokće jezikom. To je žena koja uvek izgleda

kao da se sprema nekud da pođe, kao da je čekaju na

nekom drugom mestu, gde bi se zaista osećala bolje. Ali

obično ostaje poslednja, crpi noć, društvo, zvuke naših

Izmisli ljubav za mene

glasova. Spustim joj ruku na rame i sagnem se da bih joj

šapnuo na uho: „Ostaćeš noćas?“ A ona, ne okrećući se

i podignute čaše kao da će nazdraviti, glasno odgovori:

„Ni luda.“

Šteta. Voleo bih da Alisija ostane noćas, zagrljena sa

mnom na ogradi terase što nam, kao pozorišna loža,

dozvoljava da se nagnemo nad prizorom koji se pruža

kako bismo u njemu projektovali vlastite fantazije. Odu

vek sam voleo da živim u potkrovlju i na mansardi jer

se s njihovih prozora ili terasa vidi svet koji ti, iako mu

ne pripadaš, dozvoljava da uživaš u njemu. Nije potreb

no da ga čuvaš, niko ti ne traži da popraviš crep ili da

okrećeš antenu. Tamo je da ga gledaš, i kad se nadviješ

nad taj široki prostor, osetiš se kao zemljoposednik što

nedeljom odlazi u polje, pa puši i osvrće se po posedu

koji ne mora da navodnjava, obrađuje ni žanje.

Osim toga, uvek su mi se dopadale žene koje mi

dozvole da uživam u njihovom društvu bez obaveze

da se uporno i ponekad uzaludno trudim a da mi one

nisu zahvalne, što katkad iziskuje duži suživot, vezu što

bi trebalo da se grana i napreduje, ali koju treba nužno

navodnjavati i s mukom obrađivati, a čija žetva može

biti iscrpljujuća iako bogata. Ja sam od onih muškaraca

za koje žene kažu da se plaše obavezivanja. Ne kažem

da nisam osetio strah, zdravu reakciju svakog živog

bića pred opasnošću. Strah nas štiti i spasava. Oni što

nemaju straha glupo izumiru. Hrabrost je hvaljena

kad se onaj koji je poseduje žrtvuje za nas. Međutim,

Hose Ovehero

ja nemam nadahnuća za mučenika ni za junaka. Meni

se jedino sviđa da gledam gradove odgore i da grlim

žene koje ne izgovaraju reč zauvek. Ili one što to učine

jedanput pa se pokaju: mnogo mi se dopadaju udate

žene.

Alisija sedi tamo, glave lagano nagnute, smeši se, ne

znam da li onome što čuje ili nečemu čega se setila,

veoma brzo mrda kažiprstom, u drugoj ruci drži piće.

Zatim taj prst rasejano liže. Prizor kao s početka por

nića; ona i ne primećuje da je gledam. A sad se otvoreno

smeje nečem što je rečeno za stolom, što ja nisam čuo, a

govori Havijerova žena, jedina koja u ovo doba izgleda

očuvane energije, duha, a ne bi me čudilo da predloži,

kao što je umela, poslednje piće u nekom lokalu koji

radi bez prestanka. Poslednje piće, ta potreba da se još

malko produži delić odloženog vremena u kome zabo-

ravljamo lične obaveze i nedaće, zato što, za sve godine

koliko se poznajemo, kad jedno pita drugo „kako si?“,

uporno odgovaramo „dobro“.

Već je kasno. Već je rano. Fran ustane, okreće se oko

sebe laganim pokretima, uzima paklu cigareta iz džepa

košulje, razmatra unutrašnjost kao neko ko konstatu-

je neku široko poznatu tragediju, zgnječi je i vrati u

džep. „Hajde da krenemo“, kaže, pretvarajući velikom

Izmisli ljubav za mene

veštinom neodlučnost u sintaksu, pa se konsultuje sa

ženom gledajući je preko naočara. Havijerova žena se

uspravi i zaštitničkim pokretom ga uzme za ruku; obič

no je srdačna prema njemu, kao da bi da ga uteši zbog

Havijerovih napada ili zato što zna da su Franu potrebne

Havijerove uvrede kao kazna, kao iskupljenje što vodi

nedosledan život, pa ga mazi i pazi kao što bi radila s

ranjenom životinjom.

Zagrljaji, nešto duži nego pri dolasku, kad su još

pokreti bili brzi i rečenice lake; Alisijin zagrljaj isto

dugačak, dva poljupca koja mi neprecizno zadržava na

obrazima, što ne znači ništa, to zaustavljanje bez obeća

nja, one grudi što se približe neseksualno, bezosećajno.

Za koji tren neću se sećati ko je poslednji izašao ni

koje reči smo razmenili. Mozak mi je od pamuka. Hte-

doh reći od krpe za pod, ali to bi bila preoštra slika; a

meni je dobro. Osećam se dobro. Penjem se na terasu,

sad praznu, izuzetno tihu, kao da s odlaskom prijate-

lja nije nestalo samo njihovih glasova već kao da su

upijeni i ostali zvuci, kao da je praznina koju nose na

leđima usisala čvrstinu stvari. Posrnem bez utiska da

sam sasvim pijan. Čaše, tanjiri, boce, pepeljare, zguž-

vani salveti, ostaci kozica i hleba, kožice iznutrica, osta-

ci što sad izgledaju jadno, staro i najavljuju buđenje s

mamurlukom i rđavim ukusom u ustima. Naslonim

se na ogradu i skrenem pogled na jug grada, na drugu

obalu reke, tamo gde se u bledoj svetlosti svitanja naziru

zgrade i početak močvare.

Hose Ovehero

Zvoni mi fiksni telefon. Više me niko ne zove na

fiksni. Rešim da ne obraćam pažnju, ali je neobraćanje

pažnje gnjavaža jer se u tom trenutku jutro, umesto da

se najavi, rasprši u narandžastoj eksploziji što razgoreva

oblake kao da su zapaljene zavese u pozorištu. A poziv

mi ne dâ da ostanem zamišljen sa onim zadovoljnim

osmehom na usnama, koji pretpostavljam da bi se spolja

mogao učiniti pomalo tupav, ali što je tek izraz spokoja:

s ove terase mogu da vidim Madrid od Brda Anđela s

jedne strane do planine Gvadarame s druge, Valjekasa

na istoku, samo na severoistoku zaklonjenim visokim

zgradama, i mogu da vidim različite kose površine kro

vova što danju, kad sunce okomito pada, podsećaju

donekle na Sezanovu sliku, pa i tornjeve i zvonike, ante

ne i ovo svitanje što samo, da bi bilo dosledno samo sebi,

može dostići vrhunac uz posebno rečitu, gromoglasnu

najavu Jehove, Zevsa ili nekog drugog božanstva.

Međutim, telefon zvoni. Uporno, u razmacima ne

većim od minuta, razbijajući trenutak, oduzimajući

oštrinu slici. Ne gledam je više kao pre, zadovoljno,

smireno, skoro dirnuto, već napeto, iščekujući sledeće

zvono, prodorno zvrndanje iz nekog drugog vremena,

ono što je bilo unapred namešteno na aparatu i što nisam

imao strpljenja da promenim u neku prijatniju melodiju.

Siđem da potražim telefon. Neko od prijatelja mora

da je zaboravio nešto, tašnu ili možda ključeve od kola,

pa se sad vraća da uzme šta god to bilo, pa će sesti na

tren i popiti poslednju čašu burbona, ili je možda Alisija,

Izmisli ljubav za mene

koja se predomislila pa dolazi da podeli sa mnom kre-

vet i da me oslobodi ove hladnoće izazvane jutarnjom

rosom. Nisam baš raspoložen za seks u ovo doba i sa

sunđerastom glavom, ali mi se sviđa zamisao da spavam

zagrljen s njom, možda s licem naslonjenim na njen vrat

i šakama usidrenim na njenom golom stomaku. Opet se

penjem bez žurbe stepenicama, s bežičnim telefonom u

ruci, ubeđen da će prestati da zvoni pre nego što stignem

na terasu pa neću morati da odgovorim. Tako i jeste, ali

posle kratke pauze, ponovo se začuje zvono, koje tamo

gore, na otvorenom, u opštoj tišini svitanja, zvoni još

oštrije i neprikladnije.

„Da.“

„Samuele?“

„Da, ja sam.“

„Ovde Luis.“

Nastaje tišina, koja mi daje vremena da se presli

šam kako nije niko od prijatelja, pa mi mozgom mine

uzbuna, kao kad čuješ policijsku sirenu ili onu hitne

pomoći da se približava usred noći, a ti shvatiš da bi to

mogla biti iznenadna najava da će za koji tren poredak

stvari da se promeni. Pre je sve bilo kao i uvek, spojeno

sa skromnom monotonijom dana kad je svaki doručak

isti i kad čovek leže a nije mu se dogodilo ništa vredno

pažnje, ali poziv nepoznatog u pet ili šest ujutro može

najaviti samo značajnu promenu, preobražaj koji će

možda dovesti do toga da sve što je bilo više ne bude

tako, i da će se knjiga koju čitamo najednom pretvoriti

Hose Ovehero

u sasvim drugačiju priču od one koju smo očekivali. Još

želim da verujem da neće, da je lažna uzbuna, ne pre-

poznajem broj koji se pojavio na ekranu a ne poznajem

ni glas, nemam ni bliskih prijatelja koji se zovu Luis, a

nema ni smisla ova dugačka tišina pre i posle jecaja, ni

duvanja nosa, nekog čija mi nesreća neće postati znana

jer će se uskoro ispostaviti da je pogrešan broj i taj čovek

će se izviniti, prekinuti vezu i birati drugi broj da obavi

razgovor koji ja neću čuti.

„Šta je bilo?“

„Žao mi je, mnogo mi je žao, Samuele.“

„Čini mi se da ste pogrešili“, kažem, ali nisam sasvim

ubeđen jer primećujem da me zove po imenu.

„Klara. Večeras. Pre malo vremena. Jebiga, ne znaš

kako mi je žao.“

„Klara“, ponovim pa prekopam po pamćenju i mislim

kako ne želim da odmah prekine. Biće mi potrebno da

pre odlaska na spavanje čujem ovu priču koja nije moja

upravo kao da je moja, isto kao što čitamo roman da

dodamo priče svom životu, priče koje uprkos drama-

tičnosti postanu bezazlene, mislimo, zato što ne mogu

uistinu da nas pogode. Želim da saznam ko je Klara i šta

je uradila, kakav me odnos s njom veže i što bih žalio.

„Nikad se nismo upoznali, ali Klara mi je mnogo puta

pričala o tebi. Mnogo. Jebiga. A vidi sad.“

„Da, Klara. Pa?“

„Putujući za Madrid, na drumu iz Korunje, kako bi

izbegla pešaka, kome se ništa strašno nije desilo, svet

Izmisli ljubav za mene

je lud, da prelazi drum iz Korunje, a ona je htela da ga

izbegne, izgubila je kontrolu.“

„Je li joj dobro?“

„Ma kažem ti, poginula je. Mrtva je. Kakvo sranje.

Neverovatno mi je. Klara mrtva.“

Sad smo se obojica ućutali. Ne znam je li moj sago-

vornik utihnuo zato što se rasplakao ili zato što se bori

da zadrži suze, ali ne čuju se ni jecaji ni isprekidano

disanje. Na nebu se vrtoglavo jure dve čiope. Zanima me

jesu li ta jurcanja igra, suparništvo ili udvaranje. Šta će

se dogoditi ako progonitelj stigne progonjenog? Samo

što se to, izgleda, nikad ne dogodi. Kao po nepisanom

životnom pravilu čiope nikad ne stignu jedna drugu,

iako je ponekad druga brža od prve: zec koliko god da

trči, ne prestigne kornjaču.

„Tu s i ? “

Ispuštam potvrdan zvuk dok okrećem glavu za onim

dvema prvim jutarnjim čiopama, čije napredovanje pra

tim uz laganu nelagodu u stomaku.

„Pretpostavljam da nećeš ići, ali bar da znaš da je

kremacija prekosutra, u jedanaest.“

„U subotu.“

„Da... u subotu. Možeš li da zapišeš? Daću ti adresu

pogrebnog preduzeća.“

„Reci mi“, kažem i pamtim adresu.

„Ne verujem da ću ići. Ni ja ne poznajem skoro nikog,

dobro, trebalo je da ti kažem u kom sam odnosu bio s

Hose Ovehero

njom, vrlo dalekom iako smo ponekad pričali telefo

nom, nešto manje u poslednje vreme...“

„Ali maločas si plakao.“

„Naravno, ili nije naravno, ali jebiga, imala je trideset

godina i mnogo sam je voleo. A osim toga za tebe, za

vas dvoje, verujem da će...“

„Ne znam šta da kažem.“

„Mogu da mislim. Šta reći u ovakvoj situaciji. Osim

da je trebalo da zgazi tog skota. Trebalo je da mu pređe

preko lobanje i da mu spljeska mozak. Zar ne?“

„Zaista ne znam.“

„Dobro, samo sam hteo da ti javim i pretpostavio

sam da niko drugi... Bilo kako bilo, pozovi me kad budeš

hteo. Znam da se nikad nismo videli, ali svejedno dođi

kod mene da razgovaramo ili da dunemo džoint. Ili da

saznamo gde živi taj kreten pa mu bar razbijemo glavu.“

„Koji kreten?“

„Pa onaj što je prelazio drum. De, bila je to samo

zamisao. Šalim se, dobro, ne šalim se, to iz mene govori

gnev. Ipak mi je žao, zaista mi je žao. Reći ćeš ženi?“

„Ženi?“

„Izvini, pričam gluposti. Imaš moj telefon na ekranu,

je l’ da? Pozovi me, ozbiljno. Pričaćemo. Mnogo mi je

žao. Jebiga, neverovatno, i tako iznenada.“

Spustim telefon na sto, među prljave čaše i tanjire.

Nebo se promenilo za samo nekoliko minuta. Sad je

samo okvir slabih žiški skrivenih olujnim pepeljastim

oblacima. Ponovo pokušavam da se setim, da pregledam

Izmisli ljubav za mene

izložbu lica koja su mi nestala iz života: drugarica odvaj

kada, koja se prvo preselila iz grada, pa zatim i iz zemlje;

ona što se udala za čoveka kog nisam podnosio; ona što

se glupo naljutila na mene zbog jednog prostog nedo-

laska na sastanak pa više nije progovorila sa mnom.

Pročešljavam lica i imena prijateljica i ljubavnica, taj

album već malo požutelih fotografija zbog kog se ose-

ćam starije nego što jesam. Tražim i istrgnute stranice,

one na kojima sam siguran da je neka slika koju sam

zaboravio; imao sam i drugih žena, epizoda koje nisu

ostavile traga ni ožiljka, kratkih avantura ili prijatelj

stava, kako se koja zvala, kakav joj je bio glas, kakav

joj je bio osmeh? Međutim, iako se prepuštam zabavi

rekonstruisanja ljubavne istorije, tu nesređenu slagali-

cu sastavljenu od komadića koji se ne uklapaju, znam

da je napor beskoristan: ubeđen sam da nikad nisam

poznavao nikakvu Klaru.

Ima ljudi koji ne podnose ponedeljak. Ja mrzim petak.

Posao mi nije neprijatan, barem ne toliko da bih tražio

drugi. Ali uvek kad dođe petak, imam utisak da sam se

dovoljno naradio, da sam posvetio više vremena nego

što se s pravom može tražiti od mene. Često se desi

da se upravo tog dana nakupe neodložni poslovi, pa u

kancelariji moram da ostanem duže, čak i posle osam,

što je uobičajeni kraj radnog vremena.

Danas je petak i kad petkom prvo nađeš na pisaćem

stolu sekretaričinu poruku u kojoj te moli da čim stigneš

odeš kod Hose-Manuela, možeš biti siguran da će to biti

naporan dan. Nešto hitno što je stiglo u poslednji čas,

neka greška koju treba ispraviti, neka reklamacija koja

ne može da čeka do ponedeljka.

Kucam zglavcima prstiju na Hose-Manuelova vrata i

ulazim ne čekajući da me pozove. On stoji pred vratima

prekrštenih ruku kao da me već neko vreme čeka u tom

nestrpljivom stavu.

„Jesi li ti lud?“

Izmisli ljubav za mene

„Dobar dan, i meni je drago što te vidim.“

„Ne zamajavaj me, Samuele.“

Hose-Manuel je nesposoban da izgovara psovke pa

umesto njih koristi ovakve reči što liče na psovke, ali to

nisu: ogaditi, grom i pakao, boga ti, zamajavati, dovraga,

rečnik koji u ustima nekog rođenog na južnom obodu

Madrida jedino jamči za napor da se prikrije poreklo

i izvorni društveni sloj. Iz naprezanja da prikrije ko je,

Hose-Manuel bi mogao da završi kao lik iz filma Vudija

Alena čije se lice zamuti. Da se ne bojim da ću ga uvre-

diti – Hose-Manuel se lako vređa – rekao bih mu kako

je trebalo da se posveti kriminalu, da pljačka banke ili

zlatare; svedoci ne bi mogli da se sete je li plav ili crn, je

li imao povijen ili prav nos, krupne ili sitne oči. Ne bi ga

prepoznali nekoliko dana kasnije niti bi bili od pomoći

da se napravi njegov foto-robot.

„Šta se dogodilo? Jesam li nešto zabrljao? Hajde, mani

se tog lica strogog ispovednika i reci šta ima.“

„Ima šta ima. Ono što ne treba da ima, osim ako ne

nastaviš da bacaš novac kroz prozor. Ovo je drugi put.

Šta ti je?“

„Poslednji predračun?“

„Nego šta. Nisi koristio aktuelne cene, ni slavinâ ni

baterijâ; za pločice jesi, kakva sreća. Ne smej se, ovo zai

sta nije smešno. Ovo je najznačajniji posao ove godine,

a zahvaljujući tebi, sav profit će otići niz slivnik.“

„Neće sav.“

„Samo delimično. I nećemo izvući novac.“

Hose Ovehero

„Može se ispraviti.“

„Ma jeste, ali sigurno su se užurbali da prihvate pre-

dračun, a to je trgovinski dokument. Ako hoće, mogu

da nas izvedu na sud zbog neispunjenja ugovora.“

„Jebote, pa to je samo greška, ne preteruj.“

„Onda je ispravi. Danas. Imaš današnji dan da je

ispraviš. Prvo ih pozovi i izvini se, pa im pošalji nov

faksom. Ovo ovako više ne može. Događa li ti se nešto?

Zaista već razmišljam da otkupim tvoj deo. Više te ne

zanima. Da si samo zaposlen, razumeo bih da te nije

briga za firmu, ali ti si, zaboga, i gazda.“

Upravo tad sam primetio koliko sam umoran. I to ne

samo od neprospavane noći ni od mamurluka, ni stoga

što je petak; umoran sam od igranja uloge zaposlenog

a istovremeno i akcionara, uloga ozbiljnog i odgovor

nog čoveka, što nikad nisam želeo da budem. Kao moji

prijatelji, koji su odjednom počeli da sumnjivo liče na

svoje očeve, kao da su im tate vanzemaljski otimači tela

što se smeste u neko severnoameričko selo pa se usele

u svoje susede, koji ostanu naizgled isti, ali su zapravo

zaposednuti izopačenom voljom drugih.

Prošao sam pored Hose-Manuela ne odgovorivši mu,

pa sam seo na kauč presvučen kožom, prestarom za

kancelariju uspešne firme. Nemam ni najmanje želje

da se s njim upuštam u novu raspravu o nužnom zala-

ganju da se posao stavi na noge, o vrlinama poverenja i

pozitivnom duhu, što je Hose-Manuel naučio iz knjiga

priručnika za preduzetnike.

Izmisli ljubav za mene

„Sutra idem na sahranu“, kažem mu, noktom kidajući

ljuspice s kauča.

„Na sahranu? Neko blizak?“

„Da, vrlo.“

Hose-Manuel kroči ka kauču, možda podstaknut

željom za fizičkom bliskošću koja odgovara takvom

saznanju, ali se usput predomisli i sedne za pisaći sto.

„Čoveče, zašto mi nisi rekao? Partneri smo, ali i pri-

jatelji. Majka ili...“

„Ne, prijateljica. Mnogo dobra prijateljica.“

„Ona što si s njom izlazio prošle godine?“

„Hulija? Ne, već dugo ništa nisam čuo o njoj. Druga.

Ne znaš je. Zvala se Klara.“

„Znači da je nikad nisi pominjao. Već mi je žena rekla

kako ne može da poveruje da ćeš zauvek ostati sam.“

„Vidiš, imala je pravo.“

„Nikad ništa ne pričaš. I umrla je. Bila je mlada?

Dobro, kakva budalaština, morala je biti mlada.“

„Saobraćajka. Zato što je htela da izbegne pešaka. Kad

smo išli kolima, uvek je ona vozila i svaki put smo se

raspravljali kad bi kočila da ne udari golubicu ili mačku.

Govorio sam joj da zbog nekog stvora dovodi u opasnost

naše živote. Ali ona je odgovarala da ne može da pregazi

životinju ne pokušavši da je izbegne. Ovog puta je bio

čovek. Izbegla ga je i sletela s druma. On se spasao.“

„Hajde. Idi kući, sam ću se postarati za predračun.

Sad shvatam što si tako odsutan. Mogao si da mi kažeš,

da uzmeš slobodan dan.“

Hose Ovehero

„Raskinuli smo. Verovao sam me neće tako pogoditi.

Sad mi je jasno koliko žalim. Sad kad je više nema.“

Rečenica mi je ispala tako melodramatično da mi

se stvorila knedla u grlu. Koliko sam uzdrman toliko

sam i zbunjen. Nikad ne bih smislio tako debilnu priču

da se izvučem s posla. I još debilnija je ova tuga zbog

nenadoknadivog gubitka koji sam izmislio.

„U koliko sati je sahrana?“

„U jedanaest.“

„Ako hoćeš, ići ću s tobom.“

„Ne znam hoću li ići. Kremiraće je. To mi se čini

nepodnošljivim.“

„Moraš ići. Pazi šta ti kažem. Još gore će biti ako nisi

tamo, da se oprostiš, da okončaš jedno poglavlje. Sve

treba zaokružiti, dati mu konačni oblik. Pozvaću te u

podne da mi ispričaš, važi?“

„Zvaću ja tebe. Idem kući. Izvini zbog onog predračuna.“

„Ne brini. Sve ćemo srediti. Zamoliću Henovevu da

ispravi, nije teško.“

Kad sam pošao iz kancelarije, bez ikakvog razloga

sam sišao u skladište. Prošao sam kroz hale s pločicama,

paravanima, klozetskim šoljama, kadama, ali se nisam

zadržao među ogromnim policama. Više volim naslagan

materijal napolju: šljunak, cement, gredice armiranog

betona, blokovi, pesak. Često šetam među tim brdima

materijala koji, kad se upotrebi, nestane s vidika. Na

njima podižu gradove, ali kasnije skoro niko nije sve

stan njihovog postojanja. Meni se dopada da se izgubim

Izmisli ljubav za mene

među paletama s opekom i brdašcima peska, ne samo

što je to sasvim dobar način da se izbegne posao već

zato što imam utisak da radim nešto korisno. Osim što

me materijal približava poslu kao takvom, nedostaje mu

nestalnost brojeva koji se, iako se odnose na konkre

tne predmete, na njihovo sabiranje, za vreme operacije

računanja odvajaju od stvarnosti, dostižu savršenstvo

zamišljenog. Materijali imaju greške, odvaljene uglove,

grube površine u kojima se zadržava prašina, a ja prela-

zim šakom preko opeka i blokova, guram prste u šljunak

i pesak, kao kad sam kao dete uvlačio ruke u džak s povr

ćem ili ga širio po stolu; taj dodir me je vraćao čvrstini

stvari i udaljavao me od škole, u kojoj su mi govorili samo

o nečem dalekom, o onome na šta nije moguće saplesti

se, nit ima miris ni ukus ni čvrstinu. Kao mali sam želeo

da postanem poljoprivrednik pa sam sebe zamišljao na

traktoru, tela uzdrmanog vibracijama motora, pa kako

me odsjaj sunca na krovu tera da žmirim, dok uživam

u mirisu benzina i žitarica. Ne sećam se kako je mladić,

kakav sam bio, odlučio da studira menadžment, a da

mogu da se vratim i da ga izvučem iz letargije u kojoj je

bio danima, uspavan i bezosećajan, poput utopljenika što

je izgubio nadu da će naići na kopno ili da će ga spasti

neki brod, nežno bih ga protresao da mu kažem: „E,

nemoj da praviš tu grešku; uveravam te da ćeš zažaliti.“

No on bi mi sigurno slegnuo ramenima, zabacio retke

šiške naglim pokretom glave, pa se nasmejao kao neko

ko ne razume vic koji je upravo čuo.

Hose Ovehero

„Mogu li da vam pomognem?“

Šef stovarišta pazi svoju teritoriju, Kerber koji umesto

tri glave ima jednu, ali tako veliku da odmah pomisliš na

neku dečju bolest, na skriveni hendikep. Sa sobom uvek

nosi bejzbol palicu s logotipom nekog tima ili firme.

Ne dopada mu se što sam tamo. Možda zbog naglaše-

ne pripadnosti klasi, uvek odgovara mrzovoljno kad

neko odgore, to jest pripadnik one druge klase, koji ne

priznaje fizičku snagu osim u sportu ili kao put za odr

žavanje linije i čije ruke nisu žuljevite, ispucale, masne

i prašnjave, pita za neki materijal ili za vreme isporuke.

Svojim neprijatnim odgovorom uvek kao da želi da stavi

do znanja da on najbolje zna kako se upravlja zalihama,

kako se planiraju isporuka i unos materijala, a da to zna

zato što je to naučio kroz rad a ne, kao mi, u slušaonici.

Mi smo uljezi, gospodičići zabušanti koje hrani radinost

nadničara.

„Ne, ne možete mi pomoći. Samo gledam.“

„Gledate.“

Voleo bih da se sprijateljim s njim, da s njim hodam

između ogromnih polica i da komentarišem kvalitet

ovog ili onog proizvoda, nepouzdanost dobavljača, tešku

logistiku flote kamiona. Voleo bih i da s njim popušim

cigaretu u tišini, da skladište posmatram kao zidar koji

je baš završio zid, s ponosom koji donosi dobro obavljen

posao, s prirodnošću koja ne iziskuje ni objašnjenja

ni komentare. Jer on je zaista srdačan čovek, iako ima

tu sposobnost da se osetim kao turista što fotografiše