Tito i drugovi

Stručni konsultant za slovenački jezik

Milica Poletanović

Ljubljana, Slovenija, 2011.

First published by Cankarjeva založba – Založništvo, d. o. o.

Translation rights arranged by PLIMA Literary Agency

Cover photography © Muzej istorije Jugoslavije

Sva prava su zadržana. Nijedan deo ovog izdanja ne sme

se, ni u celosti ni delimično, reprodukovati, sačuvati ili

prenositi ni u kome elektronskom obliku, mehaničkim

fotokopiranjem, snimanjem ili drugačije bez vlasnikovog

prethodnog dopuštenja.

Naslov originala

Jože Pirjevec

Tito in tovariši

Sadržaj

VELIKA ISTORIJSKA STUDIJA O TITU

. . . . . . . . . .

UVOD

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

TITOVE OČI

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

MLADOST I SREDNJE GODINE . . . . . . . . . . . . . .

Partijska delatnost . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

U Moskvi . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

Na čelu KPJ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

DRUGI SVETSKI RAT . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

104

Napad sila Osovine na Jugoslaviju . . . . . . . . . . . .

123

Ustanak i revolucija

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

141

Razmah građanskog rata

. . . . . . . . . . . . . . . . .

165

Enigma Hebrang . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

178

Bihać

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

183

Razotkrivanje Titovog identiteta . . . . . . . . . . . . .

191

Operacija

Vajs

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

196

Martovski pregovori . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

203

Tito i drugovi – I deo

Britanske dileme o Mihailoviću

. . . . . . . . . . . . . .

208

Operacije

Švarc i Tipikal

. . . . . . . . . . . . . . . . . .

210

Promena britanske politike prema partizanima

. . . .

216

Razmah partizanskog pokreta

i problemi u vezi s njim . . . . . . . . . . . . . . . . . .

224

Drugo zasedanje AVNOJ-a . . . . . . . . . . . . . . . .

231

Čerčilove iluzije

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

238

Tito–Šubašić

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

241

Operacija

Reselšprung

(Konjićev skok)

. . . . . . . . .

250

Susret Tito–Čerčil

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

258

Beg s Visa . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

265

Oslobođenje Beograda

. . . . . . . . . . . . . . . . . . .

272

POBEDA . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

291

Tito: lovac i hedonista . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

293

1945. GODINA

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

304

Posleratna ubistva bez suđenja . . . . . . . . . . . . . .

304

„Deoba“ vlasti među drugovima . . . . . . . . . . . . .

310

Nacionalizacija i agrarna reforma

. . . . . . . . . . . .

313

TRST

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

316

Osnivanje Federativne Narodne

Republike Jugoslavije

. . . . . . . . . . . . . . . . . . .

323

Odnos prema Crkvi

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

326

Pariska mirovna konferencija

. . . . . . . . . . . . . . .

331

ISKLJUČENJE JUGOSLAVIJE IZ INFORMBIROA

. . . .

339

Titovi planovi za prevlast nad Balkanom

. . . . . . . .

345

Obračun s Hebrangom i Žujovićem . . . . . . . . . . .

368

Goli otok

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

416

Prisilna kolektivizacija zemlje

. . . . . . . . . . . . . . .

420

Tito i drugovi – Prvi deo

Zaoštravanje spora sa Sovjetskim Savezom . . . . . . .

424

Tito u škripcu Hladnog rata

. . . . . . . . . . . . . . . .

447

Korejski rat . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

450

Zveckanje oružjem

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

454

Zaoštravanje tršćanskog pitanja i njegov rasplet . . . .

461

Staljinova smrt i normalizacija odnosa s Moskvom

. .

467

Smirivanje odnosa . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

475

Odmak od Zapada . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

483

MILOVAN ĐILAS

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

487

Krvave ruke

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

487

Preobražaj „staljinističkog derviša“

. . . . . . . . . . .

495

Ideja samoupravljanja . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

502

VI kongres KPJ

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

516

Zaustavljanje procesa demokratizacije

. . . . . . . . . .

521

Đidov pad

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

526

Kraj jedinstva jugoslovenske četvorke . . . . . . . . . .

539

Pobeda konzervativnog duha u Partiji

. . . . . . . . . .

547

Intervjui za zapadne listove

i osuda na zatvorsku kaznu . . . . . . . . . . . . . . . .

549

Velika istorijska

studija o titu

Jože Pirjevec,

Tito in tovariši

, Cankarjeva založba.

Skupina Mladinska knjiga, Ljubljana, 2011, str. 712

U Ljubljani je leta 2011, u izdanju Cankarjeve založbe, objavlje

na velika istorijska studija

Tito in tovariši

(

Tito i drugovi

). Njen

autor je slovenački naučnik i akademik, istoričar Jože Pirjevec.

Iz raznih razloga, Pirjevčevo delo je gotovo nepoznato čak i

akademskoj javnosti u Srbiji pa se može dogoditi da i njegova

najnovija studija ostane neprimećena. U Sloveniji je izazvala

veliku pažnju: za nepuna dva meseca prodato je njeno prvo

izdanje u tiražu od pet hiljada primeraka. Sasvim je izvesno

da će biti prevođena na druge jezike.

Jože Pirjevec je rođen u Trstu (1940), gde je živeo i školovao

se. Posle sticanja diplome na tamošnjem Filozofskom fakulte-

tu, studirao je na Normalni, elitnoj italijanskoj visokoj školi,

na kojoj je diplomirao istoriju. Potom je pohađao Diplomat-

sku akademiju u Beču. Doktorirao je (1976) na Univerzitetu

u Ljubljani. Predavao je (od 1971) istoriju Istočne Evrope,

odnosno slovenskih naroda, na univerzitetima u Pizi, Trstu

i Padovi, gde je izabran za redovnog profesora. Savremenu

Tito i drugovi – I deo

istoriju predaje (od 2001) na Fakultetu za humanističke nauke

u Kopru. Saradnik je i tamošnjeg Naučnoistraživačkog centra,

posvećen je međunarodnoj problematici. Sa ove pozicije uspo

stavio je kontakte sa velikim naučnim centrima u svetu: Beč,

Minhen, London, Moskva, Rim, Pariz, Berlin, Vašington, Nju

jork, Boston, Prag, Varšava, Oslo, Beograd, Zagreb, Ljubljana.

Jože Pirjevec je plodan istoričar. Za poslednjih trideset godi

na, pored brojnih rasprava, objavio je devet monografija, u

kojima se bavio slovenačkim i jugoslovenskim prostorima u

XIX i XX veku. Među njegovim monografijama dve se izdvajaju

tematskom širinom i istraživačkom temeljnošću:

Tito, Stalin

in Zahod

(1987) i

Jugoslavija 1918–1992. Nastanek, razvoj in

razpad Karađorđevićeve in Titove Jugoslavije

(1995).

Pirjevčeva dela su prevođena i nagrađivana. U Sloveniji mu

je dodeljeno zvanje ambasadora nauke. Tog zvanja bi on bio

dostojan i da je napisao samo studiju

Tito i drugovi

. Ali ona je

teško zamisliva bez one široke osnove koju je postavio svojim

celokupnim delom. Bez znanja i kulture, bez filozofije istorije

i umeća kazivanja, koje je u tu osnovu ugradio.

Svoj pristup Titu, ugao i perspektivu iz koje ga je posma-

trao: njegova pojava, uspon i zenit, silaznu liniju i sumrak,

Jože Pirjevec saopštava već na samom početku svoje studije.

U kratkom tekstu

Uvod

on se poziva na Marksa i Engelsa, koji

su 1850. godine u

Novim rajnskim novinama

pisali da treba

poželeti da se „ljudi koji su na čelu stranaka, pokreta – bilo

pre revolucije... bilo za vreme revolucije – prikažu odlučnim

Rembrantovim bojama, takvi kakvi stvarno jesu“. Ali nije tako:

„Nijedan poznati prikaz tih osoba ne predstavlja ih onakvi

ma kakve su bile, već na postoljima, s oreolom oko glave. Na

takvim idealizovanim rafaelovskim portretima poništena je

svaka originalnost prikaza. „Klasici su“, kaže Pirjevec, „bili...

optimisti koji nisu mogli zamisliti da revolucija koju su oni

najavljivali može i propasti, a njeni nosioci završiti na stu

bu srama. Nešto slično dogodilo se i s Titom, koji se još juče

Velika istorijska studija o Titu

nalazio na oltaru, a nakon raspada Jugoslavije često je predmet

karikatura. Pokušajmo ga portretisati na Rembrantov način.“

To znači: jakim bojama, onakvog kakav je bio u kompleksnoj

stvarnosti XX veka.

U takođe kratkom tekstu posle

Uvoda

, pod naslovom

Titove

oči

, Pirjevec je citirao više ličnosti (političara, diplomata, voj-

nika, pisaca, istoričara) koje su u raznim razdobljima pisale o

utisku koji je na njih ostavio Tito svojim fizičkim izgledom,

pre svega o onome što su one čitale u njegovim očima. Onima

koji Tita pamte samo na oltaru, kao i onima koji ga znaju samo

sa karikatura, ili onima koji o njemu ništa ne znaju, istoričar

oslobođen krajnosti kaže: „Imajte u vidu da Tito ni na prvi

pogled nije jednostavna ličnost. Nemojte ga banalizovati, ako

već sami niste banalni.“

Posle pomenuta dva teksta slede poglavlja:

Mladost i srednje

godine

Drugi svetski rat

Pobeda

1945. godina

Trst

Isključe-

nje Jugoslavije iz Informbiroa

Milovan Đilas

Edvard Kardelj

Aleksandar Ranković

Mlada garda

Titova starost

Jovanka i

ostale

Titova smrt i njegovo političko nasleđe

Knjigu zaokružuju:

Izvori i literatura

U Jugoslaviji i u svetu napisano je više stotina knjiga o Titu.

Pirjevčev

Tito i drugovi

nije samo još jedna knjiga o Titu: to je

do sada najkompletnija studija o njemu, uporediva sa velikim

istorijskim biografijama vođa ruske revolucije Isaka Dojčera.

Takvom je čine izvori na kojima se temelji, pomna rekon

strukcija vremena i prostora koji su bili dati Titu, odnosno

jugoslovenskoj komunističkoj eliti; analiza Titove ličnosti, kao

ključne ličnosti revolucije, njena idejna i psihološka struktura.

Pirjevec je godinama istraživao u međunarodnim i doma-

ćim arhivima. Proučavao je različite izvore, među kojima prvi

izvore diplomatske i obaveštajne provenijencije.

Ostvario je

uvid u veoma obimnu literaturu. Čitao je Titove savremenike:

neprijatelje i saveznike u Drugom svetskom ratu, ideološke pro

tivnike u zemlji i svetu, jeretike i revizioniste u komunističkom

Tito i drugovi – I deo

pokretu. Memoaristika u najširem obimu, sa mogućnošću

upoređivanja i provere, u Pirjevčevoj studiji ima mesto jedin-

stvenog i nezaobilaznog izvora. Najzad, Pirjevec je čitao samog

Tita, što većina savremenih autora o njemu smatra izlišnim.

U središtu Pirjevčeve rekonstrukcije vremena i prostora

jeste jugoslovenska revolucija. Njeni socijalni, nacionalni i

politički koreni, ideološke osnove i okviri. Njeni dometi i ogra

ničenja, svetle i tamne strane njenih nosilaca. Njeno prostorno

odredište je Kraljevina Jugoslavija, „koja je bila jedna od naj-

zaostalijih država u Evropi“. Socijalni i nacionalni odnosi bili

su humus revolucionarne ideologije, čiji je nosilac bila, pre

svega, inteligencija. U vreme diktature kralja Aleksandra, ona

je dobila organizacioni izraz. U zabranjenoj Komunističkoj

partiji kristalisalo se vodeće jezgro revolucije. Uz Tita, koji je

bio najiskusniji i jedini povezan sa Moskvom, na višegodišnje

robije bili su osuđeni i Milovan Đilas, Edvard Kardelj, Alek-

sandar Ranković. Neki od njih bili su izloženi torturi.

U Drugi svetski rat Komunistička partija Jugoslavije ušla je

sa programom države na federalnim osnovama i novim soci-

jalnim poretkom: „Nema povratka na staro.“ I dok su Kardelj,

Kidrič, Pijade bili koncentrisani na izradu normativnih osno-

va za federalnu državu, Tito je bio koncentrisan na stvaranje

oslobodilačke vojske. To je učvrstilo njegov autoritet i kod

neprijatelja i kod saveznika u Drugom svetskom ratu. Stvorena

u oslobodilačkom ratu, vojska je ostala garant nezavisnosti i

dala Titu snagu da se suprotstavi Staljinu 1948. godine. Ona je

ostala u rezervi u rešavanju svih koncepcijskih razlika, koje u

KP Jugoslavije postoje već od 1952. godine. Kao glavno oružje

u odbrani nezavisnosti zemlje pod Titom, ali i kao potencijal-

no i stvarno oruđe unutrašnjeg jedinstva zemlje, u razrešenju

koncepcijskih razlika pod Titom, vojska će bez njega biti glavni

činilac razaranja njegovog dela.

Tito je bio i ključni činilac idejne kohezije, garant onih

granica do kojih je stigla revolucija. Na tim granicama stajala

Velika istorijska studija o Titu

stara garda

. Istorijska četvorka se krunila ali niko, uklju

čujući i Đilasa, nije ponudio alternativu. Uključujući i

mladu

gardu

, kako Prijevec naziva nosioce reformatorskih tendencija

u Sloveniji, Hrvatskoj i Srbiji početkom sedamdesetih godina

prošloga veka. Pirjevčeva studija daje odgovor na pitanje zašto

je to tako.

Jugoslovenski socijalizam je bio najhumanija varijanta

modela socijalizma koji je proizašao iz ruske revolucije. Ali

i on je zadržao organske karakteristike tog modela – državnu

svojinu i politički monopol komunističke partije. Moguće je

bilo variranje tog modela, što nikako nije beznačajno za gene-

racije koje su u Jugoslaviji proživele drugu polovinu XX veka,

ali za suštinsku promenu bilo je potrebno da do sloma dođe u

ideološkom epicentru, u Sovjetskom Savezu. To je i istorijski

kontekst u kome Pirjevec posmatra Tita. Njegovo veruju bio je

socijalizam u kome su interesi pojedinca podređeni interesima

zajednice. To je bio njegov kriterij za odnose i prema Istoku

i prema Zapadu, i važan motiv njegove nesvrstane politike.

Ukopan u stvarnost, sa snažnim instinktom za bitno, Tito

se borio sa vlastitom dogmom i, kao državnik, popuštao pred

njom da bi joj se ponovo vratio. „Bilo bi naravno nepraved-

no“, kaže Jože Pirjevec u zaključku, „završiti priču o njemu

tvrdnjom da je Josip Broz Tito – uprkos tridesetpetogodišnjoj

diktaturi – bio tiranin, kakav je bio Josif Visarionovič Staljin.

Naprotiv, upravo zato što se njegovom tiranstvu odupro i u

Jugoslaviji oblikovao ’samoupravni’ socijalizam s koliko-toliko

ljudskim licem, u sećanju mnogih savremenika ostao je zapisan

kao državnik kome dugujemo zahvalnost. Jugoslavija kakvu

je ostavio iza sebe u trenutku smrti veoma se razlikovala od

one kojom je počeo vladati 1945. godine. Iz centralizovanog

staljinističkog režima prešla u tržišni socijalizam, doživela brzu

industrijalizaciju, koja je širokom sloju stanovništva zagaranto

vala stalan rast životnog standarda – iako na račun pozajmlje-

nog novca. Premda je SKJ ostajao na vlasti, samoupravni sistem

Tito i drugovi – I deo

je garantovao barem na lokalnom nivou popriličnu mogućnost

uticaja na političko odlučivanje. Opozicija bilo kakve vrste

bila je, doduše, još zabranjena, ali književna produkcija nije

više bila podvrgnuta preventivnoj cenzuri, a još je važnija bila

činjenica da su granice bile širom otvorene. Ne samo za ljude

nego i za ideje.“

To je proizašlo kao rezultat iz sukoba Tita i Staljina. Po

nepodeljenom mišljenju

drugova

, sukob je bio Titovo delo.

Staljinovom kultu suprotstavljan je Titov kult, u čijem su stva-

ranju svi učestvovali: on sam,

drugovi

, vojska i partija, mase.

Snagu mu je davala država izborena u oslobodilačkom ratu i

revoluciji: Tito nije bio Staljinov nameštenik koga su na vlasti

održavale sovjetske trupe. Pravo na sopstveni put u socijali

zam kao jedan isti cilj bilo je ideološko obrazloženje borbe za

nezavisnost zemlje. I, dakako, za vlast sopstvene partije. Ali i

neosvešćeni početak razlaganja komunističke ideologije. Tito

iz te ideologije nije izašao do kraja života. On je od Zapada

primao ekonomsku i vojnu pomoć ali ne i, kako je govorio,

ideje i načela. Ali je zbog sukoba sa Staljinom bio upoređivan

sa Martinom Luterom i Henrijem VIII. Zato u njegovoj lič

nosti, u osamljenosti na kraju, bez

drugova

i žene, u dvorskoj

atmosferi, sa ljudima od kojih svako, ne birajući sredstva, hoće

da postane

novi Tito

, ima i tragike. To je sudbina vođa svih

revolucija: francuske, ruske, kineske, jugoslovenske. Jože Pir-

jevec je istoričar koji to zna.

Latinka Perović

Septembra 2011.

uVod

„Treba poželeti da ljudi koji se nalaze na čelu stranaka, pokreta

– bilo pre revolucije [...] bilo za vreme revolucije – budu prika

zani odlučnim Rembrantovim bojama, takvi kakvi stvarno jesu.

Međutim, nijedan poznati prikaz tih osoba ne predstavlja ih

onakvima kakve su bile, već na postoljima, s oreolom oko glave.

Na takvim idealizovanim rafaelovskim portretima poništena je

svaka originalnost prikaza.“

Napisali su to Marks i Engels. Bili

su optimisti koji nisu mogli zamisliti da revolucija koju su najav

ljivali može i propasti, a njeni nosioci završiti na stubu srama.

Nešto slično dogodilo se i s Titom, koji se još do juče nalazio

na oltaru, a nakon raspada Jugoslavije često je bio predmet

karikatura. Pokušajmo ga portretisati na Rembrantov način.

1 K

. Marx i F. Engels,

Neue Rheinische Zeitung. Politisch-ökonomische

Revue

, Viertes Heft, april 1850.

TITOVE OČI

Od trenutka kada je svojim ponosnim i smelim nastupom pred

sudom u Zagrebu, gde je zbog komunističke delatnosti krajem

1928. godine osuđen na kaznu strogog zatvora, ušao u istoriju,

Tito je svojim izražajnim očima izazivao pažnju savremenika.

Reporter lista

Novosti

tom prilikom ga je opisao ovim rečima:

„Njegovo lice ima nešto od onih fizionomija koje potsjećaju

na čelik. Svijetlim očima gleda preko cvikera vrlo hladno, ali

energično i mirno.“

Miroslav Krleža, pesnik, pisac, hroničar hrvatske i jugoslo-

venske provincije, 1937. godine u kratkom eseju pod naslovom

Titov povratak

ovako se priseća: „Sjedim u sumrak u svojoj sobi

i posmatram oblake. Kako ih visoko nad gradom nosi vjetar

sa zapada [...] U toj tišini kod ulaznih vrata zazvoni zvono.

Nemirna zvonjava u praznim, neosvijetljenim sobama uvek sa

sobom nosi zlu slutnju praznovjerne nesigurnosti. [...] Dižem

se, prolazim kroz stan, otvaram prva, potom i druga vrata,

V. Dedijer,

Novi prilozi za biografiju Josipa Broza Tita

, I,

Mladost

Spektar

Liburnija

, Zagreb, Rijeka, 1980–1984, str. 164; P. J. Marković,

Titova komunikaciona strategija kao politički činilac, Tito – viđenja i

tumačenja

, INS, Beograd, 2011, str. 650.

Tito i drugovi – I deo

palim svjetlo u predsoblju, škljoca patentna brava, a ispred

staklenih vrata stoji stranac. [...] Nakon devet godina Tito se

pojavio ispred ovih staklenih vrata poput sjene iz davno minu

lih dana i u prvi mi se mah učinilo da se nije puno promijenio,

a opet: promijenio se jako, štoviše, posve se promijenio. [...]

Šest godina Lepoglave i tri godine inozemstva s njegova su

lica izbrisale onaj izraz naivne i neposredne vedrine i umjesto

nasmijanog mladog čovjeka tu je stajao ozbiljan, tih stranac,

kojemu kroz stakla njegova cvikera oči iza naočala blistaju

tamno, skoro strogo.“

S tim novim-starim poznanikom Krleža se u razgovoru

zadržao skoro do jutra i saznao štošta o njegovom burnom

životu i prevratničkim idejama. Tito mu je pričao i o čežnji za

domovinom, koja ga je nakon povratka iz Moskve jedne noći

odvela u rodni Kumrovec, iako je bilo jasno da mnogo rizikuje

jer je živeo u ilegali. Otišao je do kuće svog oca i učinilo mu

se da se u tom zabačenom kraju, uprkos velikim promenama

koje su promenile svet, otkako je zadnji put bio onde ništa nije

dogodilo. „U tihom zaključnom časku tog lirskog monologa

Titov glas je promijenio boju, njegove svijetlomodre golubinje

oči stopile su se s tamnoplavim, metalnim odsjajem naočala

i potamnjele poput crnila. Dobrohotna, mekana igra usnica

ukrutila se u prkosno tvrdu, kao kamenom isklesanu oštru crtu

i u onom se pogledu, u onom glasu pojavio nekakav neodređen,

ali sugestivan izraz, pun bola i nemira. ’Kumrovec hrče, Bog

ga blagoslovio, ta do kada će kod nas sve hrkati?’, pitao je Tito

bijesno, skoro živčano, onim nasilnim tonom kojim u našem

jeziku s neba skidaju sva božanstva višeg i nižeg ranga.“

Titove oči su očarale i Milovana Đilasa kada se s njim sreo

prvi put: „To je bio čovek srednjeg rasta, dosta snažan, mršav.

Nacionalna i sveučilišna knjižnica, Zagreb (NSK), Rukopisna ostavšti-

na Miroslava Krleže, „A“ 310; Louis Adamič,

Orel in korenine

, Državna

založba Slovenija, Ljubljana, 1981, str. 442–447.

Titove oči

Lice mu je bilo tvrdo, mirno, ali dosta nežno, oči plave, ali isto

vremeno i blage.“

Imao je neodoljiv prirodni šarm. „Smešak bi

mu obasjao lice, a smejale su mu se i oči“, kaže drugi poznanik

iz mladih dana, Vlatko Velebit.

Josip Kopinič, koji je s Titom

istovremeno intenzivno sarađivao, mislio je da su Titove oči

bile „tople, plave“, a jedna poznanica iz mladosti da su „poput

nezaboravka“.

Gojko Nikoliš, Srbin iz Hrvatske, lekar i španski

borac, u novembru 1941. godine u svom dnevniku je ovako

opisao svoj prvi susret s Titom: „Tita sam našao sledećeg dana u

prostranoj i jednostavno nameštenoj sobi [...] Nakon pozdrava

i raporta obuhvatio sam tog čoveka jednim pogledom i u nje-

mu smesta uhvatio određene crte, u njemu, koji je upravljao

sudbinom naše borbe, koju smo tako dugo iščekivali. Najpre

sam video plave, donekle zamagljene oči, potom do u detalj

isklesano lice; lice idealnog klasno svesnog radnika, proletera.

Kao da je skinut s neke ruske slike iz doba proletkulta.“

No Tito nije umeo da očara samo svoje sledbenike, koji su

mu se ionako divili. Vođa britanske misije u Vrhovnom štabu

o utisku koji je na njega ostavio prilikom susreta 1943. godine

napisao je ovo: „Što se tiče spoljne pojave, Tito je impozantna

ličnost: ima 52 godine, snažne je građe, kosa – čeličnosive

boje. Njegovo pravilno lice, kao isklesano iz kamena, ozbiljno

je i jako preplanulo, bore – bespogovorno odlučne. Pogledu

njegovih svetloplavih očiju ništa ne ostaje skriveno. U njemu

je skupljena energija tigra koji se sprema na skok.“

I na bri-

tanskog zapovednika na Visu, koji je leta 1944. više puta sreo

V. Dedijer,

Novi prilozi

, I, op. cit., str. 233.

Velebit,

Svjedok historije

(razgovore vodila i knjigu priredila Mira

Šuvar),

Razlog

, Zagreb, 2001.

V. Cenčić,

Enigma

Kopinič

, I,

Rad

, Beograd, 1983, str. 138.

G. Nikoliš,

Korijen, stablo, pavetina: memoari

Liber

, Zagreb, 1981, str. 335.

Ю. С. Гиренко,

Сталин – Тито

Издательсво политической

лите ратуры

, Москва, 1991, str. 164; F. Maclean,

Josip Broz Tito: a

pictorial biography

, McGraw-Hill, New York, 1980, str. 76–80.

Tito i drugovi – I deo

Tita dok je boravio na tom jadranskom ostrvu, ostavilo je utisak

njegovo ozbiljno lice, pri čemu nije zaboravio njegov „blistav

osmeh koji bi mu obasjao lice i upalio iskre u očima“.

Čak su

i ironičnog i samozaljubljenog čoveka kakav je bio Vinston

Čerčil oduševile njegove „plave, iskrene slovenske oči“.

istom je smislu intoniran i komentar bivšeg hrvatskog bana

Ivana Šubašića kada je juna 1944. godine pregovarao s Titom

o saradnji Kraljevske vlade u izbeglištvu i Narodnooslobodilač

kog pokreta. Domobranskom pukovniku Ivanu Babiću naivno

je priznao: „Imao sam dugačak razgovor s Titom, kao Hrvat

s Hrvatom. Imam povjerenje u njega i mene njegove modre

zagorske oči ne mogu zavarati.“

Slovenački diplomata Izidor

Cankar, koji se s Titom sreo leta 1944. godine, bio je istog

mišljenja. U pismu poslaniku pri jugoslovenskoj vladi u izbe-

glištvu, Ralfu Stivensonu, govorio je o njemu kao o „zdepastom

seljaku bistrih očiju koji je u stanju misliti svojom glavom“,

koji je „iskren“ i „demokrata“.

Povoljan je i portret koji je

o Titu u vreme sukoba sa Staljinom nacrtao njegov biograf

Vladimir Dedijer. Tvrdio je da ga je teško tačno opisati: „Čini

mi se najviše zbog toga što se na tom licu nekako čudno meša

odlučnost, a u isti mah blagost, koja naročito izbija iz njegovog

osmeha i plavih, prodornih očiju.“

„Nije imao strog pogled kakav ima inače na fotografijama;

moje lice je zablesnuo nekakav svež, plav odsjaj planinskih voda

i naterao me da pognem bradu poput deteta“, sećao se svog

susreta s Titom u pedesetim godinama na jednoj istarskoj mani

festaciji tada mladi Fulvio Tomica, budući istarsko-tršćanski

J. Ridley,

Tito, A Biography

Constable

, London, 1994, str. 242.

S. Dabčević Kučar,

’71, Hrvatski snovi i stvarnost

, II,

Interpublic

Zagreb, 1997, str. 837.

N. Kisić Kolanović,

Hebrang.

Iluzije i otrežnjenja

, Institut za savre-

menu povijest, Biblioteka

Hrvatska povjesnica

, Zagreb, 1996, str. 101.

A. Bajt,

Bermanov dosje

Mladinska knjiga

, Ljubljana, 1999, str. 913.

V. Dedijer,

Novi prilozi

, III, op. cit., str. 259.

Titove oči

pisac.

Zapadnonemački poslanik je pak prilikom svog prvog

prijema kod Tita u vili

Bled

1951. godine naglasio da ne liči

na Hermana Geringa, Hilterovog ministra vazduhoplovstva,

kao što su govorili zli jezici: „Iako samo srednjeg rasta, nije

korpulentan, nego tek vrlo snažan, kao istesan iz jednog koma

da. Lice je ozbiljno i nimalo podbulo, vrlo energično, ali ne i

brutalno. Najuočljivije su svetloplave oči, koje zbog njegovog

tena preplanulog na brionskom suncu izgledaju još jasnije.“

Deset godina kasnije, u vreme putovanja Afrikom, Titove

oči su očarale, ali i uznemirile srpskog romanopisca Dobricu

Ćosića, koji ga je pratio na putu. „Bogata izražajnost lica“,

zapisao je o njemu. „Čas sentimentalno, zamišljeno, intro

vertno; čas preteće, strogo i opasno; čas vedro i dobroćudno.

Ponekad, kao da drema ili za nečim žali. Pa blesne pretnja u

zelenkastim očima, prkos, samouverenost. Ne pokazuje umor

i godine. Nisam ni na jednom čoveku video takve oči.“

No u

kasnoj starosti predsednikove oči više nisu bile tako zavodlji-

ve. Savka Dabčević Kučar, kojoj je u maju 1971. godine nudio

mesto predsednice savezne vlade, piše da je ponudu odbila jer

je bila uverena kako želi da je skloni iz Zagreba i politički osla-

bi: „Gledala sam ga u modre vodenaste oči koje su me čvrsto

promatrale, napola radoznalo, napola ozbiljno.“

Istovremeno se kod Tita nalazila i francuska delegacija s

premijerom Šaban-Delmaom na čelu. Ežen de la Furnije, jedan

od članova delegacije, svoje utiske o susretu s maršalom sažeo

je tvrdeći da je tek star i kako to nije moguće ne primetiti. „Još

se čini da je u dobroj fizičkoj kondiciji, živahnog smisla za

humor, jeo je, pio, i bio u svakom trenutku spreman na šalu,

F. Tomizza,

Boljše življenje

Založba Lipa

, Koper, 1981, str. 277.

Politisches Archiv, Berlin (PA), B 11, svezak 263, 1, str. 41.

D. Ćosić,

Piščevi zapisi (1951–1968)

F. Višnjić

, Beograd, 2001, str. 175.

S. Dabčević Kučar, ’71,

Hrvatski snovi i stvarnost

, II,

Interpablic

Zagreb, 1997, str. 621.

Tito i drugovi – I deo

poput Gargantue. No, kao što se to događa starim ljudima,

naginjao je i tome da zaboravlja ili da se ponavlja i pomalo

gubi. [...] Kao svi komunisti starije generacije, imao je nemirne

oči. Prvo bi gledao dole ili mimo sagovornika. No s vremena

na vreme uputio bi vam neposredan pogled, a ja ’ne bih želeo

biti neprijatelj čoveku s takvim očima’.“

O tome da je Tito kao stari konspirator izbegavao direktni

kontakt očima sa sagovornikom izveštava i Marko Vrhunec,

šef njegovog kabineta u prvoj polovini sedamdesetih godina:

„Imao je oštar pogled kojim je čoveka samo okrznuo, ali ga nije

pogledao u oči. Ruku je stisnuo lagano i usput.“

No prvi koji

je progovorio o opasnosti Titovog pogleda bio je Luj Adamič,

američki pisac slovenačkog porekla, koji se u domovinu vratio

1949. godine kako bi se sam uverio šta se nakon sukoba između

Staljina i Tita onde zapravo događa. Kao što izveštava u svojoj

opširnoj knjizi

Orel in korenine,

koja je nastala kao rezultat tog

iskustva, više puta je imao priliku razgovarati s Titom. Ukupno

čak trideset sati. S njim je uspostavio drugarski odnos, koji mu

je dopuštao da mu kaže štošta što mu se niko u njegovoj okolini

inače ne bi usudio reći. Tako, na primer, nije skrivao svoj kritič

ki odnos prema njegovom „napoleonizmu“ i opsednutosti uni

formama. Nakon jednog političkog zasedanja, koje se pretvorilo

u pravu apoteozu, Adamič nije krio svoju suzdržanost. Kada

je maršal odlazio, primetio je da ga pisac posmatra: „Iznenada

je blesnuvši (čeličnoplavim) očima – a taj blesak nije bio samo

prpošan – rekao: ’Znate, gospodine Adamiču, slučajno sam

vrhovni zapovednik oružanih snaga.’ To je, dakle, bio njegov

odgovor na moju kritiku njegove maršalske uniforme.“

A za kraj i utisak Henrija Kisindžera, državnog sekretara

američkog predsednika Niksona: Tito je bio čovek „čije se oči

The National Archives, London (TNA), FCO 28/1641/ENU 3/312/1.

M. Vrhunec,

Josip Broz Tito

Osebnost – storitve – titoizem

Pričeva-

nje

, Društvo piscev zgodovine NOB Slovenije, Ljubljana, 2009, str. 11.

L. Adamič, op. cit., str. 120, 124.

Titove oči

nisu uvek smešile zajedno s njegovim licem“.

Je li znao da su

to govorili i o Staljinu?

Staljin je, možda zato što su ličili, tu

Titovu osobinu odmah uočio. Prilikom jednog od prvih susreta

u septembru/oktobru 1944. godine rekao mu je: „Kako vi to

imate oči kao ris? To nije dobro. Treba očima da se smejete. A

onda nožem u plećku.“

A u vreme informbirovskog sukoba

predsednik tršćanskih Slovenaca nakon službene posete marša

lu kazao je: „S Titom nema šale. Ima oči kao u guje.“ Opasnost

Titovih očiju primetio je i srpski komunista dogmatskog i

nacionalističkog kova Blagoje Nešković. Kada je nakon raskola

sa Staljinom početkom pedesetih godina maršal u razgovoru

s američkim državnim sekretarom Fosterom Dalesom izjavio

kako bi se u slučaju rata borio protiv Rusa na strani Zapada,

Nešković se usudio da mu protivreči tvrdeći kako Srbi to ne bi

učinili. Budući da mu je prigovorio kako tako nešto ne može

izjavljivati na svoju ruku bez dogovora s vođstvom Partije,

Tito je pobesneo: „Njegove oči divlje mačke zablesnule su

divljačkom mržnjom. [...] ’Ja odgovaram za Jugoslaviju! Ja u

njoj odlučujem!’“

H. Kissinger,

The White House Years

Weidenfeld and Nicolson

, Lon-

don, 1979, str. 928.

V. Vlahović

, Strogo pov.

1955–1958

, Neobjavljeni rukopis, IŠ, Beo-

grad, 1998, str. 58.

D. Ćosić,

Piščevi zapisi

(1951–1968)

, op. cit., str. 177.

Ibidem. str. 317.

Mladost

i sredNje GodiNe

Josip Broz Tito rodio se 7. maja 1892. godine (o datumu svog

rođenja navodio je različite podatke)

kao podanik Franje Josi-

fa I u zagorskom selu Kumrovcu na granici između Hrvatske i

Štajerske. Iako su se ove dve upravne jedinice nalazile u okviru

Austrougarske, između njih je postojala razlika; naime, prva je

bila u sastavu zemalja Krune Svetog Stefana, a potonja je bila

nasledna zemlja habzburške dinastije. Franjo Josif u Beču je bio

car, a u Budimpešti kralj, što nije bilo samo formalnog karak-

tera, pogotovo ne od 1866. godine, kada su se na područjima

kojima je vladao oblikovale dve države koje su imale malo toga

zajedničkog osim njega samog i tri ključna ministarstva: mini

starstva vojske, finansija i spoljnih poslova. Dok se austrijska

polovina lagano ali uporno modernizovala u ritmu industrijske

revolucije, mađarska polovina se nalazila u škripcu konzerva-

tivne feudalne klase koja nije imala sluha za nacionalna i soci-

jalna pitanja. Da se Josip Broz rodio i odrastao samo nekoliko

V. Dedijer,

Novi prilozi

, II, op. cit., str. 137; P. Simić,

Tito, skrivnost

stoletja, Jugoslovanski predsednik v novi Luči

Orbis

, Ljubljana, 2009. str.

19; Z. Despot,

Tito. Strogo poverljivo

. Arhivski dokumenti,

Službeni gla-

snik

, Beograd, 2010, str. 15, 39; J. Ridley, op. cit., str. 42, 43.

Mladost i srednje godine

kilometara dalje od svog sela, u dolini reke Bistrice, u domu

majke Marije, koja je bila Slovenka, njegova sudbina bi vero-

vatno bila drugačija. Zbog široko razgranate mreže Katoličke

crkve u Ljubljanskoj biskupiji, domaći župnik bi sigurno ubrzo

primetio njegovu nadarenost i najverovatnije ga poslao na stu

dije u Biskupske zavode u glavni grad Kranjske. Odatle bi mu

se, ako bi uspeo izbeći svešteničko „zvanje“ (njegova pobožna

majka se nadala da će postati župnik), otvarao put u semenište

i teološki fakultet ili na univerzitet. No budući da se rodio i

odrastao u Zagorju, gde hrvatska Katolička crkva nije bila tako

dobro organizovana kao u Kranjskoj, za njegovo vaspitanje

se niko nije zaista pobrinuo. Završio je samo četiri razreda

osnovne škole i nekoliko razreda pripremne škole. Osim toga,

kao dvanaestogodišnjeg ministranta, domaći župnik, pijanac,

zbog nespretnosti kod svlačenja misne odore pljusnuo ga je i

izgrdio, što mu je Joža vrlo zamerio: „Nedeljom sam doduše još

odlazio na misu jer je majka tako željela, no mislim da sam tada

s Crkvom raskrstio.“

Kako je bio iz porodice koja nije spadala

među najsiromašnije u selu, ali je ubrzo otišla „na doboš“ i bila

je blagoslovena s čak petnaestoro dece – od kojih je osmoro

rano umrlo – morao je već na pragu puberteta trbuhom za

kruhom.

Otac Franjo, čovek slabog karaktera – „crn poput

vraga“ – propio se, pa je bio prisiljen prodati i ono malo zemlje

koju je posedovao.

O njemu nije rado pričao, a ni o seljacima

V. Dedijer,

Novi prilozi

, II, op. cit., str. 136, 221, 226; E. Kocbek,

Dnevnik 1949

Cankarjeva založba

, Ljubljana, 1999, str. 226, Louis Ada-

mič, op. cit., str. 322, 323.

M. Đilas,

Tito. Eine kritische Biographie

, Molden, Wien, 1980, str. 31,

39; V. Dedijer,

Novi prilozi

, I, str. 21

; Novi prilozi

, II, op. cit., str. 151.

Prema drugim izvorima Franjo i Marija Broz imali su desetoro dece,

vidi P. Simić, op. cit., str. 26.

V. Dedijer,

Novi prilozi

, I, op. cit., str. 20;

Novi prilozi

, III, op. cit., str.

51; Arhiv Slovenije, Ljubljana, (AS), L. Šentjurc 1539; tehnička jedinica

(t. j.) 40,

O ocu Franji

Tito i drugovi – I deo

svog rodnog Zagorja nije imao najbolje mišljenje. „Oni koji

se s vama ne slažu“, pričao je mnogo godina kasnije, „stoje

sa strane, šešir spušten na čelo, a ruke u džepovima. Veoma

su pasivni i neinteligentni.“

S druge strane, od detinjstva je

slušao o seljačkim bunama, koje su njegove krajeve zahvatile

u drugoj polovini 16. veka, i o tragičnoj smrti Matije Gupca i

njegovih sledbenika nakon poraza 1573. godine. Zato nije bilo

slučajno što je u njegovoj radnoj sobi u Beogradu visila velika

slika Krste Hegedušića koja je prikazivala pobunjene seljake u

bici kod Stubice.

Najpre je hteo da postane krojač, jer su ga privlačila lepa

odela, ali seoski učitelj je mislio da je nemiran dečak i da ne

bi bio pogodan za takvo sedeće zanimanje. Zato se zaposlio u

nekoj gostionici u Sisku – taj posao je izabrao zato što su kono

bari u njegovim očima bili elegantni – no ubrzo ga je napustio

pa je kao bravarski šegrt otišao da radi u neku mehaničarsku

radionicu. Bio je nemirnog duha: tek što je 1910. izučio zanat,

već je nekoliko puta promenio radno mesto, u Hrvatskoj, u

Kranjskoj, u Češkoj, u Bavarskoj, u Ruru i u Austriji. Razmišljao

je i o tome da se iseli u Ameriku, ali stigao je samo do Trsta, gde

bi se loše proveo da nisu lokalne socijaldemokrate siromasima

poput njega omogućili ishranu u javnoj kuhinji.

U Zagrebu

se 1910. godine učlanio u Savez socijalističke omladine, što

je značilo da je automatski postao član Socijaldemokratske

Arhiv Jugoslavije, Beograd (AJ), 837, KPR, IV-5-b, K 49, Beleška

J. Vilfana o razmišljanjima Tita o seljacima Užičkog kraja i onima iz

Zagorja, 20. 11. 1953. No nekoliko godina kasnije bio je drugog mišlje-

nja: „Zagorci su bistri, neposredni, preki. Vole sve u lice“, D. Ćosić,

Piščevi zapisi

(1951–1968)

, op. cit., str. 203.

J. Ridley, op. cit., str. 48; I. Krajačić Stevo,

Resnica mora zmagati,

Dnevnik

, 11. 11. 1984.

V. Dedijer,

Novi prilozi

, II, op. cit., str. 219–231; L. Adamič, op. cit.,

str. 330, 331.

Mladost i srednje godine

stranke.

„Naša mladost“, sećao se njegov savremenik Miro-

slav Krleža, „odvijala se u onim beznadno dosadnim i sivim

ulicama zagrebačkog Donjeg grada [...] gdje su krčme bijedne

i smrdljive, štacuni miriše na brašno i bakalar kao u najza

bačenijoj provinciji, a u pustim dvokatnim kućama stanuju

loše plaćeni sivi činovnici nekog sivog i dosadnog Carstva na

samrtnoj postelji.“

U jesen 1912. godine pozvan je u vojsku, gde se ubrzo popeo

do čina narednika-vodnika u puku. S dvadeset i jednom godi-

nom bio je jedan od najmlađih podoficira u carsko-kraljevskoj

vojsci.

Kao bivši soko, bio je dobar gimnastičar, odličan jahač

skijaš i mačevalac. Po sopstvenom mišljenju, nije dobio zlatnu

već samo srebrnu medalju u toj disciplini na takmičenju koje je

vojska organizovala u Budimpešti samo zato što je bio Hrvat, a

njegov protivnik je bio plemićkog porekla.

Prema Austrou-

garskoj ni u kasnijim godinama nije gajio neprijateljska oseća

nja, jer ju je smatrao uređenom državom, iako se već tada odu

ševljavao jugoslovenskom idejom. Kada se jednom u razgovoru

povela reč o crnogorskom kralju Nikoli, koga je Milovan Đilas

prezirno nazvao operetskim likom, Tito se usprotivio: „Ah, ne.

Nama mladima bio je simpatičan – bio je hrabar, rodoljub,

Jugosloven...“

Istovremeno je do kraja života ostao vezan za

svoju užu domovinu. Koje je narodnosti, saznao je prvi put kad

je imao četiri godine od svog dede Martina Javeršeka, kod koga

je u selu Podsredi boravio u predškolskim danima, kada je ovaj

pokušao da ga uveri da siđe s kruške na koju se popeo: „Dođi

V. Dedijer,

Novi prilozi

, I, op. cit., str. 42, 46.

M. Krleža,

Moji susreti s Titom

Večernji list

, 23. 5. 1972, str. 4.

J. Ridley, op. cit., op. cit., str. 59; L. Adamič, op. cit., str. 337.

M. Đilas,

Tito

, op. cit., str. 234; V. Dedijer,

Novi prilozi

, I, op. cit., str.

58;

Novi prilozi

, III, op. cit., str. 48; AJ, 837, KPR, IV-5-b, K 49,

Podaci o

Titovom boravku u Austriji

; J. Ridley, op. cit., str. 59.

M. Đilas,

Tito

, op. cit., str. 337; V. Adamović,

Tri diktatora Staljin,

Hit

ler, Tito. Psihopolitička paralela

, Informatika, Beograd, 2008, str. 509.

Tito i drugovi – I deo

dole, ti mali Hrvat...“

Godine 1971. u vreme najžešćeg sukoba

sa zagrebačkim „liberalima“, koji su po njegovom mišljenju

previše popuštali domaćim nacionalistima, već pomalo pripit,

rekao je Savki Dabčević Kučar, predsednici CKH: „Vi zapravo

mislite da ja nemam nikakav nacionalni osjećaj, da se ja uopšte

ne osjećam Hrvatom, da sam kao mlad proleter otišao u svijet i

da mi je proleterski internacionalizam istisnuo svaki nacionalni

osjećaj. Ja jesam i internacionalist, jer mi smo komunisti i svi

moramo biti i internacionalisti! Ali ja sam i Hrvat!“

Kada je krajem jula 1914. godine izbio Prvi svetski rat, nje-

gov puk su uputili najpre na srpski front na Drini, gde je od

avgusta do decembra služio kao narednik 25. domobranskog

pešačkog puka, a kasnije u Karpate na ruski front. Još pre toga

su ga u Petrovaradinu blizu Novog Sada na nekoliko dana bacili

u zatvor pod optužbom za antiratno huškanje, što je sam kasni-

je proglasio greškom vojnih vlasti.

U teškim borbama protiv

Rusa u istočnoj Galiciji, gde je dospeo februara 1915. godine,

istakao se kao komandant izvidnice i bio čak predložen za odli

kovanje. „U noći između 17. i 18. marta 1915, kao komandant

pešadijske patrole (od četiri čoveka) izvršio je prepad na jednu

neprijateljsku poljsku stražu u Starim Kšivotulama, zarobio svu

(jedanaest Rusa) i doveo u svoju trupu“, navodi se u dokumen

tu koji se odnosi na taj događaj. „Ovaj podoficir se javlja uvek

dobrovoljno pri svakom opasnom poduhvatu kao komandir

patrole i učinio je već više puta dosta nereda u neprijateljskim

redovima.“

Za taj uspeh je dobio znatnu svotu novca, jer je

komanda plaćala pet kruna za neprijateljsku pušku.

No pre

F. Šetinc,

Zbogom Jugoslavija

Državna založba Slovenije

, Ljubljana,

1993, str. 221.

S. Dabčević Kučar,

’71

, II, op. cit., str. 666.

V. Dedijer,

Novi prilozi

, I, op. cit., str. 43, 245, 246; J. Ridley, op. cit.,

str. 62, 63.

V. Dedijer,

Novi prilozi

, III, op. cit., str. 61.

D. Čosić,

Piščevi zapisi

(1951–1968)

, op. cit., str. 200.

Mladost i srednje godine

nego što je Broz stigao da primi „malu srebrnu medalju za

hrabrost“,

na sam Uskrs je u Bukovini teško ranjen u sukobu

s Čerkezima, pripadnicima Divlje divizije, poznatim po okrut-

nosti. Taj sudbonosni događaj koji se zbio u blizini mesta Okna

odvijao se ovako: njegov vod je najpre naišao na Ruse koji su

kretali u napad. No Broz je svojim podređenima zapovedio da

ne pucaju jer se hteo predati. Ali nakon Rusa navalili su Čerkezi

i opkolili njegovu jedinicu. „Nismo bili ni primijetili dolazak

Čerkeza. Čerkezi su se naprosto sjurili u naše rovove.“ Iako je

podigao ruke uvis, jedan ga je napao dvometarskim kopljem, a

on se branio samo bajonetom. Kako je bio izvrstan mačevalac,

mogao ga je i ubiti, ali nije hteo. Tada mu je neko na velikom

šarcu zabio koplje u levu lopaticu. „Kada sam se okrenuo, vidio

sam iskešeno lice drugog Čerkeza i ogromne crne oči s jakim

obrvama.“

Pao je. Zadnje što je video bio je ruski vojnik koji

se bacio na Čerkeza kad je ovaj hteo da mu zada smrtni uda-

rac. Zarobljen je zajedno sa svojim bataljonom, a verovatno je

preživeo jer su mu nakon sukoba lokalne

бабушке

pružile prvu

pomoć. K svesti je došao tek u bolnici.

Dok je njegovo ime stavljeno na popis gubitaka koje je pre-

trpela carsko-kraljevska vojska između 10. i 12. aprila 1915,

u životu mu se otvorilo novo poglavlje. Našao se u mnoštvu

od dva miliona austrougarskih

военнопленных,

koje su Rusi

rasporedili u logore razbacane po celom velikom carstvu. Naj-

pre se skoro godinu dana, od maja 1915. godine do marta

1916. godine, lečio u nekoj improvizovanoj bolnici Uspenskog

Ili čak dve. Vidi Российский центр хранения и изучения доку-

мен

тов новейшей истории, Москва (РЦХИДНИ), Fond 495, o. 74,

d. 586, str. 8.

Ю. С. Гиренко, op. cit., str 18; L. Adamič, op. cit., str. 337.

V. Dedijer,

Novi prilozi

; I, op. cit., str. 63; V. Dedijer,

Novi prilozi

, III,

op. cit., str. 54; D. Ćosić,

Piščevi zapisi

(

1951–1968)

, op. cit., str. 193.

AJ, 838, LF II-10/2. Fotokopije delova spiskova o nestalima u I svet-

skom ratu.

Tito i drugovi – I deo

manastira u mestu Svijažsku na Volgi (Kazanska gubernija),

a potom je bio premešten u logor u blizini grada Alatira na

reci Suri kod Čuvaša. Tamo je upoznao kćerku nekog lekara i

njenu prijateljicu koje su posećivale ratne zarobljenike i bole-

snicima činile sitne usluge. Pozajmljivale su mu knjige koje su

imale kod kuće i više puta ga pozivale u goste: „Stalno su me

gurale da sviram (klavir).“ Tako je naučio i to.

Uprkos tome

što se mogao spasti iz zarobljeništva da je pristao da pristupi

dobrovoljačkom korpusu u koji su Srbi regrutovali „zemljake“

iz Austrougarske za front u Dobrudži, zajedno sa sedamdeset

drugova usprotivio se i odbio da se vrati u borbu. Budući da je

bio podoficir, prema Ženevskoj konvenciji navodno ga vlasti

nisu smele iskorišćavati za rad. Međutim, javio se dobrovoljno,

pa su ga poslali nekom kulaku u selo Kalasevo u blizini grada

Ardatova u Simbirskoj guberniji, gde je radio kao mehaničar u

parnom mlinu. U jesen 1916. godine s drugim ratnim zaroblje

nicima premestili su ga na Ural, u grad Kungur, nedaleko od

Jekaterinburga. Tamo je radio na železničkoj pruzi kao prevo-

dilac i „stariji“ zarobljenik, dakle kao nadglednik. U maju 1917.

godine poslali su ga dalje na malu železničku stanicu Ergač u

blizini Perma. Kako je tamo došao u sukob sa zapovednikom

logora, bio je dvaput zatvaran i žestoko pretučen, a to ga je

navelo na beg. Trojica kozaka tako su ga, naime, „izlupala

knutama“ da je udarce pamtio ceo život.

U haosu nakon

Februarske revolucije, leta 1917. godine, pobegao je iz logora

pa se uglavnom pešice doskitao do Petrograda, u nadi da će

naći posao u Putilovljevoj fabrici, gde je za dva ili tri dana zaista

uspeo da se zaposli. Čak je imao priliku da sluša Lenjina na

V. Dedijer,

Novi prilozi,

I, op. cit., str. 64;

Novi prilozi

, III, op. cit.,

str. 609; AS, Dedijer 1979 (AS, Dedijer) tehnička jedinica (t. j.) 215, G.

Vlahov,

Život u Belom dvoru

, feljton, str. 83; L. Adamič, op. cit., str. 338.

V. Dedijer,

Novi prilozi

, I, op. cit., str. 65, 66; Novi

prilozi

, III, op.

cit., str. 50; Ю. С. Гиренко, op. cit., str. 18; J. Ridley, op. cit., str. 65; L.

Adamič, op. cit., str. 339, 340.

Mladost i srednje godine

mitingu i vidi pisca Maksima Gorkog. Prema Lenjinu je čitavog

života gajio duboko poštovanje, o čemu svedoči činjenica da je

u godinama dok je bio na vlasti na radnom stolu u Beogradu

držao njegovu fotografiju, a na ormaru njegovo malo poprsje.

Kada je 13. jula došlo do demonstracija u kojima su boljševici

pokušali da preuzmu vlast, u njima je i sam učestvovao, a pošto

su ih ugušili, uverio se da je revolucija propala. Samo slučaju je

mogao zahvaliti što ga nije pokosio rafal iz mitraljeza jednog od

policajaca koji su se po nalogu A. F. Kerenskog sukobili sa gru

pama demonstranata. Najpre se krio pod mostovima na Nevi,

potom je pobegao u Finsku, koja je kao autonomna pokrajina

bila deo Ruskog carstva. Dočuo je da onde treba da se dogodi

nešto presudno. U blizini Ulenburga uhapšen je, a kako nije

znao finski, smatrali su ga „opasnim boljševikom“. Konačno je

policiju uverio da je austrijski ratni zarobljenik pa su ga pustili

na slobodu. Vratio se u Petrograd, gde je opet uhapšen i na tri

nedelje zatvoren u tamnice Petropavlovske tvrđave.

Ko ih

poznaje, ne može posumnjati da je osetio olakšanje kada su

otkrili da je

военнопленныŭ

pa su ga prognali na Ural. Među-

tim, još pre nego što je stigao u Kungur, uspeo je da pobegne u

Sibir. Skočio je s voza za deportovane i, uprkos tome što su ga

progonili policajci, uspeo je da pobegne. Ukrcao se na putnički

voz, bez novca i vozne karte, za šta kondukter nije mario. Bilo

je to dan pošto je Lenjin došao na vlast. Stigao je u Omsk, gde

se pridružio međunarodnoj Crvenoj gardi u kojoj je kao stražar

i mehaničar služio od kasne jeseni 1917. godine do leta 1918.

godine, kada još nije bilo jasno hoće li u građanskom ratu koji

je izbio u Rusiji pobediti crveni ili beli. U selu Mihajlovki u

blizini Omska, gde je ponovo radio u parnom mlinu, upoznao

je jedva trinaestogodišnju Pelagiju D. Belousovu, s kojom je

J. Ridley, op. cit., str. 320.

V. Dedijer,

Novi prilozi

, III, op. cit., str. 50; D. Ćosić,

Piščevi zapisi

(1951–1968)

, op. cit., str. 185.

Tito i drugovi – I deo

sklopio prvu od svojih pet bračnih veza. Nijedna od njih nije

se završila srećno.

Godine 1918. podneo je molbu za sovjetsko državljanstvo

i članstvo u Komunističkoj partiji, ali nije sasvim jasno jesu

li mu odobrili molbu za državljanstvo. Što se Partije tiče, iz

dokumenata Kominterne znamo da nije postao njen član jer

tada još nije postojala jugoslovenska sekcija. U svakom slučaju,

u Omsku nije pristupio internacionalnoj brigadi Crvene garde

da bi postao „vojnik revolucije“, kako se kasnije navodilo u

njegovoj hagiografiji. Kao što je sam potvrdio, bio je preslab

da ode na front, jer je zbog rane još uvek pljuvao krv. Takođe

se čini da boljševičke vlasti u borbe protiv „belih“ nisu htele

da ubace njegovu jedinicu, pod izgovorom da je korisnija u

Omsku.

Sibirski centar je, doduše, ubrzo zaposela Bela gar-

da Aleksandra V. Kolčaka, koja je započela sistematski lov na

protivnike, odnosno dezertere. Od „belih“ i njihovog terora, a u

prvom redu od preteće prisilne mobilizacije u čehoslovačku ili

srpsku legiju koje su stale na stranu kontrarevolucije, pobegao

je u kirgiski „aul“ (selo) pedeset ili osamdeset kilometara uda-

ljen od Omska. Tamo je opet radio kao mehaničar u parnom

mlinu bogatog seljaka Isaija Džaksen

bajeva, uveren da je na

sigurnom. No Česi su zaposeli i ove zabačene krajeve i poku-

šali da ga uhapse. Budući da je održavao veze s komunistima

iz Omska, loše mu se pisalo. Nije jasno je li ga Džaksenbajev

sakrio ili su tamošnji seljaci među kojima je agitovao za sovjet

sku vlast svedočili da je kod njih još od 1915. godine, dakle da

nije dezerter. Svakako se spasao zatvora, ako ne i nečeg goreg.

V. Dedijer,

Novi prilozi

, I, op. cit., str. 71;

Novi prilozi

, II, op. cit., str.

243–266; RGASPI. Fond 495, o. 74, d. 589; Fond 495, opis 74, delo 597,

str. 3–6; L. Adamič, op. cit., str. 343, 344.

V. Dedijer,

Novi prilozi

, I, op. cit., str. 67;

Novi prilozi

, III, op. cit., str.

50; NSK, Arhiv Bakarić, Kutija 10, Razgovor Bakarić – Boško Šiljegović,

4. 6. 1981; V. Cenčić,

Titova posljednja ispovijest

Grafos, Orfelin

, Ceti-

nje, Beograd, 2001, str. 245; L. Adamič, op. cit., str. 341.

Mladost i srednje godine

Kirgizima je, naime, omilio kao hrabar, dosetljiv mladić brzih

odluka s neobičnim smislom za životinje.

Prijatelji su mu

poklonili sokola. Odgajao ga je, hranio mesom i mazio. Soko je

naučio da sedi na njegovom ramenu. Kada je odrastao i raširio

krila, Joža je odlučio da ga pusti na slobodu. Za dva dana soko

je opet doleteo i seo mu na rame. Mirno je čekao da ga nahrani.

Kada se nasitio, odleteo je, ali za dva dana se opet vratio. Tek je

četvrti put odleteo zauvek. Svi koji su čuli tu priču govorili su:

„Sve što je živo mora voleti čoveka kakav je Broz.“

Kada je Crvena armija 1919. godine poterala Kolčaka iz

Omska pa je ponovo uspostavljen železnički saobraćaj s Petro

gradom, Joža je odlučio da sa ženom, koju su zvali Polka, ode

na put. U Petrogradu, gde je ostao približno tri nedelje, saznao

je da je osnovana Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca (SHS).

Sovjetske vlasti su ga imenovale za zapovednika čete ratnih

zarobljenika iz bivših austrijskih zemalja, koje su sada pripadale

Jugoslaviji.

S njima se u septembru 1920. godine preko Baltika

vratio u domovinu, ali su ga u Beču jugoslovenski predstavnici

pokušali sprečiti da pređe granicu jer su ga dva srpska druga

optužila da je komunista. Kada je stigao u Maribor, s mladom

ženom su ga stvarno zatvorili i držali onde celu nedelju. Tek

su mu potom, nakon pet godina zarobljeništva, dopustili da

se vrati u rodno selo.

No Rusija i Sibir sa svojim tajgama,

mesečinama i konjima ostali su mu do kraja života u srcu.

Prema zemlji Sovjeta, koju je kasnije upoznao u svoj njenoj

ogromnoj industrijskoj i vojnoj snazi, sačuvao je emocionalan

RGASPI, Fond 495, o. 74, d. 587; Fond 495, o. 74, str. 6; M. Simčič,

Ženske v Titovi senci.

Tito brez maske 2, Intelektualne stvoritve,

Ilirska

Bistrica, 2010, str. 144; L. Adamič, op. cit., str. 346; B. Mandić

, Tito u

dijalogu sa svijetom,

Agencija

Mir,

Novi Sad, 2005, str. 221, 222.

AS, Dedijer, tj. 262,

Svedočanstvo dr Očaka o Pelagiji Belousovoj.

AJ, 837, KPR, IV-5-a, K 38, TV serija

Iz Titovih memoara

V. Dedijer,

Novi prilozi

, III, op. cit., str. 50; L. Adamič, op. cit., str. 349.

Tito i drugovi – I deo

odnos koji je u njemu tinjao i u kasnoj starosti.

Kada je 1952.

godine, u vreme najžešćeg sukoba sa Staljinom, imao sastanak

sa svojim generalima pa je jedan vulgarno počeo da proklinje

SSSR, uzrujao se i rekao: „Svaki vuk ima svoje gnezdo koje

nikada ne napušta. Tako je i sa mnom.“

Uprkos svim razo-

čaranjima, sumnjama i sukobima, Titu je jedno bilo jasno: „da

socijalistički kontinent stvarno postoji, da predstavlja šestinu

ovog našeg planeta i da znači početak procesa koji nije moguće

zaustaviti.“

Kako svedoči Veljko Mićunović, jedan od nje

govih najvažnijih diplomata, početkom sedamdesetih godina

čak je svoj testament deponovao u Sovjetskom Savezu jer „ne

vjeruje ljudima oko sebe“.

Partijska delatnost

Kod kuće je Josipa Broza dočekala tužna vest da mu je majka

pre dve godine umrla od španske groznice. Kao što se prisećala

Polka, on se, čuvši tu vest, rasplakao. „To je bio najstrašniji

udarac u mom životu“, priznao je nekoliko godina kasnije.

U domovini se našao u sasvim drukčijim političkim i socijal-

nim prilikama – Austrougarske više nije bilo, a prazninu koju

je stogodišnja državna tvorevina ostavila za sobom ispunila

je neobična himera: Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca, u

kojoj su se pod žezlom Karađorđevića ujedinili južni Slove

ni srednjoevropskog i levantskog kulturno-istorijskog kruga.

Osim tri glavne etničke grupe, kao i Makedonaca, Crnogoraca i

muslimanskih Bosanaca, kojima Beograd nije priznavao status

M. Vrhunec,

Josip Broz

, op. cit., str. 130; M. Krleža,

Titov povratak,

1937

Večernji list

, 25. 5. 1972, str. 2.

AS, Dedijer, t. j. 274, Najvažniji razgovor s Josipom Kopiničem, 5. 9. 1989.

M. Krleža,

Moji susreti s Titom

, op. cit., str. 4.

AS, Dedijer, t. j. 274,

Titov testament

. V. Mićunović, 10. 10. 1972.

M. Simčič,

Ženske

, op. cit., str. 131.

Mladost i srednje godine

samostalnih nacija, u njoj je živelo još najmanje sedamnaest

manjina (Albanci, Mađari, Nemci i drugi), što ju je obeležavalo

kao nacionalno najraznolikiju državu u Evropi. Osamdeset

posto stanovništva živelo je na selu, gde su uslovi često bili isti

kao pod Turcima, ako ne i gori, zbog bede koju je prouzroko-

vao rat.

Bilo je očito da se tako šarenim i potencijalno prevrat

ničkim društvom može vladati samo čvrstom rukom. Takvu

politiku su beogradski vladini krugovi rano počeli da sprovode,

između ostalog tako što su krajem decembra 1920. godine tzv.

Obznanom

zabranili delovanje tek osnovane Komunističke

partije Jugoslavije (KPJ) i gurnuli je u ilegalu. Partiju, koja je

vukla korene iz predratnih socijaldemokratskih i socijalistič-

kih stranaka različite tradicije i kulture, to je, naravno, veoma

oslabilo: od 65.000 članova, koliko ih je imala 1920. godine,

smanjila se 1924. godine na 688 članova.

Josip Broz joj se,

doduše, priključio, ali politički se nije izlagao u frakcionaškim

borbama između generala bez vojske, kakvi su bili vođe KPJ.

Angažovao se na sindikalnom području, gde su komunisti bili

vrlo zastupljeni. Uprkos tome nije mogao izbeći šikaniranje,

otpuštanje iz službe, pa čak i zatvor i zlostavljanje u njemu.

Kao i pre rata, ni sada nije dugo izdržao na istom radnom

mestu: bio je u Zagrebu, Bjelovaru, u brodogradilištu u Kra-

ljevici, u Velikom Trojstvu, čak i u fabrici železničkih vagona

u Smederevskoj Palanci. Na neko vreme se čak vratio svom

prvobitnom zanimanju i zaposlio se kao konobar, ali brzo je

otpušten jer je među kolegama organizovao štrajk.

Godine 1926. hteo je da se u Beogradu uključi u jednu od

lokalnih partijskih ćelija. No desničarska frakcija, koja je u

TNA, FCO 28/1628/ENU 3/303/1; V. Dedijer,

Novi prilozi

, op. cit.,

str. 75.

D. Bilandžić,

Povijest izbliza

. Memoarski zapisi 1945–2005,

Prometej

Zagreb, 2006, str. 592.

V. Dedijer,

Novi prilozi

, II, op. cit., str. 173, 267, 268.

J. Ridley, op. cit., str. 78.

Tito i drugovi – I deo

gradu bila na vlasti, nije htela da ga primi jer su njene vođe

smatrale da ne pripada ni njima, a ni levičarima. „To je frak-

cionaštvo dostiglo takav opseg da je poštenim komunistima

bilo onemogućeno da uđu u partijske organizacije. Samo kako

bi vođe osigurali svoj položaj [...] jer su dobivali pomoć od

Kominterne. To jest, ne samo pomoć, bila je to redovna mje-

sečna plaća

[...]

dosta viša nego što su je imali viši činovnici.

[...] I to me pored drugih spoznaja potaknulo da uđem u bor-

bu protiv frakcionaštva.“

Nakon povratka u Zagreb 1927.

godine Broz je počeo da agituje kao sekretar Saveza hrvatskih

metalskih i kožarskih radnika, a kasnije kao sekretar Gradskog

komiteta Komunističke partije, u kom je predstavljao srednju

struju koja se suprotstavljala i levoj i desnoj frakciji. Prva je

naglašavala federalistički, a druga centralistički koncept druš-

tvenog i državnog uređenja, pri čemu je, naravno, dolazila do

izražaja različita politička kultura Beograda i Zagreba. Kao što

je kasnije napisao Miroslav Krleža, „rasprava se vrtjela u okviru

začaranog kruga ’bez potpune demokracije nema ni rješenja

nacionalnog pitanja’, odnosno ’bez rješenja nacionalnog pita-

nja nema potpune demokracije’.“

Budući da je od sredine dvadesetih do sredine tridesetih

godina u Kraljevini SHS, „toj veštačkoj versajskoj tvorevini“,

videla moguću odskočnu dasku imperijalističkih snaga za

napad na Sovjetski Savez, Kominterna (IKKI) koja je pove

zivala sve komunističke partije sveta i podređivala ih Moskvi,

zagovarala je njeno komadanje i osnivanje federacije socijali-

stičkih republika na Balkanu. U rezoluciji posebne komisije

Kominterne, objavljenoj u proleće 1925. godine, zabeleženo je

i sledeće uputstvo za KPJ: „Partija mora uz što je moguće više

propagande i agitacije uveriti radničke mase u Jugoslaviji da je

AS, Dedijer, Magnetofonski snimak predavanja Josipa Broza Tita 26.

i 27. marta 1977. u Kumrovcu, str. 12, 23, 24. t. j. 111.

NSK, M. Krleža, „A“ 210.

Mladost i srednje godine

raspad takve države jedini put za rešenje nacionalnog pitanja.

[...] Dok Jugoslavija ne propadne, nije moguća nikakva ozbilj

na komunistička delatnost. Jugoslaviju moramo najpre razbiti

uz podršku separatističkih pokreta u njoj.“

To je bio razlog

zbog koga je Kominterna napala desnu frakciju i njenog vođu,

Srbina Simu Markovića, sekretara KPJ, koga je zbog odbijanja

lenjinističkog načela o samoopredeljenju naroda kritikovao

sam Staljin i koji je 1929. godine isključen iz Partije. Istovreme

no je zauzela kritički stav i prema levoj frakciji pod vođstvom

Rajka Ivanovića, koja je između ostalog tvrdila da su seljaci po

svojoj prirodi nužni saveznici buržoazije, a ne radničke klase.

Godine 1928. u otvorenom pismu članovima KPJ

Ispolkom

Kominterne ovako je okarakterisao sukob između obe grupe:

„Pitanja proleterske borbe od životne važnosti bila su gurnuta

na poslednje mesto, a na prvo mesto je stavljena skolastička

kazuistika koja je samo podjarivala frakcionašku prepirku.“

Mešanje Moskve u unutrašnje poslove KPJ dodatno je

uzburkalo duhove, zbog čega se postavilo pitanje je li to uopšte

dopustivo. U tom kontekstu se nametnula „zagrebačka struja“,

koja je zagovarala premošćivanje frakcija, tvrdeći da se radi o

prepirkama intelektualaca koje treba smeniti i na čelo Partije

postaviti radnike. „Tražili smo“, prisećao se Tito, „izlaz iz teš-

kog položaja u kome se našao komunistički pokret Jugoslavije.

Došli smo do spoznaje da je potrebno prvo izliječiti Partiju i

izboriti se za njezino jedinstvo.“ Ta borba, naravno, nije bila

bez rizika, jer je vođstvo KPJ protiv kritičara rado donosilo

najteže sankcije i proglašavalo ih antipartijskim elementima.

Ne izjašnjavajući se o tome u čemu leže prednosti, odno-

sno slabosti, jedne ili druge frakcije, Josip Broz je utvrdio

da dugogodišnja borba parališe partijski vrh i sprečava ga u

A. Bajt, op. cit., str. 782, 783.

RGASPI, Fond 575, o. I, d. 413; AS, Dedijer, t. j. 7, E. Kardelj,

Tito na

istorijskim raskršćima

, str. 6.

AS, Dedijer, t. j. 111, Magnetofonski snimak, op. cit., str. 25–27.

Tito i drugovi – I deo

preduzimanju stvarne revolucionarne aktivnosti. U buri ovih

rasprava, uz pomoć Andrije Hebranga, krajem februara 1928.

godine na VIII konferenciji u ime „monolitne boljševičke

organizacije“ uspeo je da preuzme sekretarijat zagrebačkog

Gradskog komiteta. Glavni kandidat za taj položaj bio je sam

Hebrang, ali ga se odrekao u Brozovu korist jer je smatrao

da sekretar mora biti proleter, dok je on sam bio bankarski

činovnik. Radilo se o najbrojnijoj komunističkoj organizaciji u

Kraljevini SHS – s približno 180 članova – a što je bilo važnije,

njegove je stavove dva meseca kasnije u otvorenom pismu

potvrdila i Kominterna. Ovo „boljševističko“ političko usme-

renje, čiji je cilj bio da u Partiji stvori unutrašnju koheziju lenji

nističkog tipa, oslobodi je „frakcionaške more“ da bi se posve-

tila radu među masama,

u sledećim godinama nije, doduše,

sprovedeno u delo, ali je usmerilo pažnju na Broza i Hebranga,

koji su se ubrzo našli u raljama policije.

Već 1927. godine

Broz je osuđen na sedam meseci zatvora zbog revolucionarne

delatnosti, a 1. maja 1928. godine ponovo je uhapšen zbog

nereda koje su komunisti organizovali u bioskopu

Apolo

pro-

tiv skupštine gradske Socijalističke stranke. U grupi nasilnika

koji su za vreme svečanosti zavikali: „Dole socijalpatrioti! Dole

sluge kapitalista!“, pa se sukobili s prisutnima, bio je i Josip.

Uhapsili su ga pa je zajedno s drugovima osuđen na četrnaest

dana zatvora. Tom prilikom je nastala njegova lična beleška u

kojoj piše da je visok 170 cm, ima sive oči, da mu nedostaju

zubi, da je kratkovid pa stalno nosi naočare i da je do sada bio

M. Đilas,

Tito

, op. cit., str. 99; V. Dedijer,

Novi prilozi

, II, op. cit., str.

270, 271; P. Simić, op. cit., str. 45; P. Simić, Z. Despot,

Tito

, op. cit., str.

51; AS, Dedijer, t. j. 236, Pismo V. Dedijera redakciji nedeljnika

Danas

28. 7. 1988.

N. Kisić Kolanović,

Hebrang

, op. cit., str. 24; V. Dedijer

Novi prilozi

I, op. cit., str. 143; Ю. С. Гиренко, op. cit., str. 295; I. Supek,

Krunski

svjedok protiv Hebranga

Markaton Press

, Chicago, 1983; P. J. Marko-

vić, op. cit., str. 657.

Mladost i srednje godine

neporočnog ponašanja.

Očito u policiji nisu znali s kim imaju

posla. U julu i avgustu sledeće godine ponovo je uhapšen, ovog

puta pod optužbom da je pokušavao da organizuje ustanak koji

je trebalo da sruši omraženi režim Karađorđevića. U Zagrebu

su stvarno izbili štrajkovi, masovne demonstracije i nemiri,

koji su odneli i nekoliko ljudskih žrtava.

Trenutak je izgledao krajnje primeren za revoluciju, jer je

20. juna 1928. godine u beogradskoj Skupštini došlo do aten-

tata, čije su žrtve bili hrvatski opozicioni zastupnici. Na njih je

pucao Puniša Račić, crnogorski član vladine Radikalne stranke,

jer je predstavnike Hrvatske seljačke stranke (HSS) smatrao

smrtnim neprijateljima ujedinjenog i strogo centralizovanog

državnog uređenja. Među žrtvama je bio i harizmatični vođa

stranke Stjepan Radić, koji nije umro na licu mesta, ali je u

avgustu, posle nekoliko nedelja mukotrpne agonije, podlegao

ranama. To krizno stanje je, prema uputstvima Kominterne,

KPJ izabrala za akciju: njene vođe, koje nisu imale nikakav

oslonac u masama, započele su je punim zanosom svog neisku

stva.

Zbog izdaje, koja je došla iz partijskih redova, žandar-

merija ih je preduhitrila, organizovala niz zaseda i premetačina

te između ostalog – pet dana pre Radićeve smrti – 4. avgusta

1928. kod Broza pronašla „oštro nabijen“ revolver

brauning

koji nije imao dozvolu, a u njegovom konspirativnom stanu,

osim marksističke literature, ispod kreveta i korpu sa munici-

jom i četiri nemačke bombe iz Prvog svetskog rata (kasnije je

AJ, 838, LF, III-11/8, Predmet suđenja Brozu i dr. istražni materijal.

Kr. Redarstveno ravnateljstvo, 14. maja 1924.

V. Dedijer,

Novi prilozi

, II, op. cit., str. 232.

F. W. Deakin,

Yugoslavia 1941–1945

(neobjavljeni kucani tekst, 1996,

kopiju mi je ljubazno ustupio B. Gorjan),

The Military Organisation of

the Yugoslav Communist Party

(1918–1940), str. 5; V. Dedijer,

Novi pri-

lozi

, I, op. cit., str. 153;

Novi prilozi

, II, op. cit., str. 289;

Novi prilozi

, III,

op. cit., str. 51.

Tito i drugovi – I deo

u odbrani tvrdio da su mu podmetnute, što nije bila istina).

Zatvorili su ga, pretukli i tražili od njega da lažno svedoči pro-

tiv drugova. Nije ništa izdao, ali je iz protesta započeo štrajk

glađu, kao što je učinio i prilikom prethodnog hapšenja. Njego-

vo pismo iz zatvora, u kome je preterano naglašavao „muke“

kojima je podvrgnut, objavio je 24. avgusta 1928. godine organ

Kominterne

Internacionale prese korespondenc

pod naslovom

Krik iz pakla jugoslovenskih zatvora.

Početkom novembra

našao

se pred sudom, gde su ga nakon

procesa, naduvano nazvanim „bombaška afera“, koji je

naišao

na priličan odjek, 14. novembra 1928. godine osudili na pet

godina zatvora. Nakon rasprave

ponašao

se onako kako je to za

takve prilike komunistima diktirala Kominterna: „Neka ti bude

pred očima samo jedno. Ne da dobiješ što manju kaznu, nego

da svojim ponašanjem povećaš ugled Partije u očima masa.“

U skladu s tim uputstvom, Broz je hrabro izjavio da se ne

oseća krivim i da ne priznaje „buržoaski“ sud koji predstavlja

reakcionarne snage. „Živjela Komunistička partija! Živjela

svjetska revolucija!“

To izazovno držanje zabeležile su novine,

a primetili su ga i u Moskvi.

Njime

nisu

svi bili zadovoljni.

August Cesarec, jedan od vodećih levičarskih intelektualaca

NSK, Arhiv Bakarić, Kutija 10, Razgovor Bakarić – Boško Šiljegović,

4. 6. 1981; V. Dedijer,

Novi prilozi

, II, op. cit., str. 279;

Večer

, 8. 8. 1928;

P. Simić, op. cit., str. 46; AJ, 838, LF III-11/11, Predmet suđenja Brozu

i dr. istražni materijal.

AJ, 837, KPR, IV-5-a, K 38, TV serija

Iz Titovih memoara

; Ю. С.

Гиренко, 30; J. Ridley, op. cit., str. 98, 99.

N. Kisić Kolanović,

Hebrang

, op. cit., str. 29, V. Dedijer,

Novi prilozi

II, op. cit., str. 267 i.d;

Večer

, 7. 11. 1928.

NSK, Arhiv Bakarić, Kutija 22, Novosti, 8. 1. 1928; V. Dedijer,

Novi

prilozi

, op. cit., str. 154–175;

Novi prilozi

, II, op. cit., str. 276;

Večer

, 9.

11. 1928; M. Stefanović,

Potpis:

Tito.

Bili smo Titovi šifranti

, Svedočan-

stvo Branke i Pavla Savića,

Globus

, Zagreb, 1980, str. 180.

Večer

, 14. 11. 1928; 15. 11. 1928; P. Damjanović,

Originalnost i teškoće

Titovog puta

Borba

, 25. 5. 1976.