Prikaz romana Ivana Aleksandroviča Gončarova: Oblomov i večnost

Za svet i vreme izvan savremenosti Gončarov je uglavnom pisac jednog dela. Njegovo ime odmah asocira na atribut – tvorac „Oblomova“. To je prirodno, jer „Oblomov“ je ne samo njegov vrhunski stvaralački domet već i ogroman uspeh ruskog romana, a glavni junak jedan od večnih junaka svetske književnosti, zapisao je Milosav Babović, jedan od naših najboljih poznavalaca ruske književnosti u tekstu posvećenom prozaisti njenog zlatnog doba – Ivanu Aleksandroviču Gončarovu (1812–1891).

Ovaj, umetnički najznačajniji, kompoziciono i značenjski najsloženiji, a među čitaocima na različitim svetskim jezicima njegov najčitaniji roman, nedavno je u zapaženoj ediciji Klasici svetske književnosti kao 53. knjigu objavila Izdavačka kuća Laguna. Prevod našeg čuvenog realiste Milovana Đ. Glišića, prvi put objavljen 1898. godine u izdanju Srpske književne zadruge, redigovao je Živan Milisavac, a njegovo najnovije izdanje u izvanrednoj likovno-grafičkoj opremi propraćeno je iscrpnim i informativnim predgovorom Ane Jakovljević Radunović naslovljenim Zagonetka Oblomova, važnim pojašnjenjima, rečnikom manje poznatih reči i izraza i biografijom autora. Uz brojna savremena otkrivalačka čitanja, dramske adaptacije i ekranizacije, našavši se ponovo u rukama čitalaca, ovo remek-delo na najbolji način potvđuje svevremenost nezaboravnog književnog lika čije prezime je, iz naslova romana, spontano prešlo i u kolokvijalni govor, postavši sinonim za čitav niz prideva kao što su lenjost, pasivnost, nepreduzimljivost, letargičnost, apatičnost...

Iako je izvajan kao svojevrstan socijalni, istorijski i nacionalni fenomen, kao oličenje čoveka koji ne ume, ali i ne pokušava da se snađe pred posledicama smene istorijskih i društvenih razdoblja, koji ne prihvata progresivne promene koje su nužno doprle i do ruske provincije, zahvativši i svet ustrojen na feudalnim, tradicionalnim i patrijarhalnim principima, Oblomov je čitaocu iz 21. veka interesantniji nego što na prvi pogled može izgledati. Za njega je skoro irelevantan društveni aspekt ovog romana, jer ga prevashodno zanima ono psihološko, tj. karakter i način na koji se dubokim transformacijama (ne)prilagođavaju glavni, ali i ostali likovi u romanu koji je Gončarov počeo da stvara pre više od 185 godina.

Ilja Iljič Oblomov, plemić koji je odrastao u obilju i pažnji kao jedini naslednik imanja u kome vladaju ustaljene navike, prijatan dremež i nenarušivi mir, drugačiji je od suvišnih ljudi koje su uveli u književnost Gončarovljevi prethodnici. Osim nešto novca i malobrojnih slugu koji ga prate tokom petrogradskih godina života, on nema ničega sem svakodnevne rutine u koju se sklanja od svega što bi ga moglo uznemiriti. U pasivnosti mladog muškarca, tek zašlog u četvrtu deceniju, može se prepoznati mnogo više od telesne lenjosti, plemićke razmaženosti, učmalosti, parazitiranja i neprilagodljivosti novim društvenim zakonitostima.

Potiskujući izuzetno detaljnu i živopisnu sliku društvenog života koja je dobila viskoke ocene u vreme izlaska ovog dela, psihološki aspekt Gončarovljevog romana skoro u potpunosti zaokuplja današnjeg čitaoca. Oblomovljeva čistota, dobrodušnost, neiskvarenost, ali i potpuna inercija uzrokovana nenalaženjem smisla vlastitog postojanja, apsolutno odsustvo volje za napretkom, učenjem, usavršavanjem, duhovnim i emotivnim razvojem, povlačenje iz društvenog života, strah da se preuzme odgovornost za moguću sreću, neprekidna prokrastinacija, anksioznost maskirana nezainteresovanošću, emocionalna otupelost i odbijanje ne samo da učestvuje u životu, već i da stekne realan uvid u njega, uobičajene su manifestacije duboke depresije koja je sveprisutnija među ljudima našeg doba.

Roman, za razliku od prvobitne recepcije, vreme je u visokoj meri lišilo satirične dimenzije i humorne intonacije: mladi čovek sa značajnim potencijalima pred nama se gasi zauvek obolevši od pasivnosti u prašini i neprovetrenim odajama, koje su živa slika njegovog propadanja. On ne vidi svrhu ni u učenju ni u radu, jer je navikao da drugi obezbede sve što mu je potrebno, neprimetno i postojano se starajući o njegovom blagostanju. To je jedini razlog zbog koji infantilni Oblomov, bez emocija i plana, ulazi u suživot sa svojom stanodavkom koja u njegovom životu ne predstavlja zamenu za materinsku, već za figuru neke od dadilja uz koju je, zaštićen od svega neprijatnog, rastao. Njegovu prvobitnu mladalačku živost i olako zaboravljene ideale ne uspeva da povrati ni iskrena ljubav ni prijateljska pomoć – ako se katkada i pojavi zamisao o promeni, ona biva ugušena u nerastresenim perinama, a dovoljna prepreka da Oblomov išta preduzme je to što ne uspeva da, primerice, nazuje papuču ili se lako podigne sa divana.

Oblomovka, njegovo imanje i sve neizvesniji izvor prihoda, mesto koje je ustrojstvom svakodnevnog života trajno oblikovalo njegov karakter i učinilo ga takvim kakav jeste, njegov je locus amoenus. Iako je živo prisutno u njegovim sećanjima, ni nostalgija ni stvarne, praktične potrebe, pa ni materijalna oskudica, ipak ga nisu naterale da se pokrene i makar jednom otputuje u rodno mesto. On ga pohodi isključivo u sanjarijama koje prekida dreka njegovog sluge Zahara ili sve ređi ulazak posetilaca preko kojih dobija vesti iz spoljnjeg sveta. S vremenom, posle ljubavnog kraha, on se lišava čak i blagotvornog uticaja boravka u prirodi, izlazaka na kulturne i društvene događaje, a potpuna misaona pasivizacija čini da ozbiljno fizički poboljeva.

Živo oslikani ambijenti zapuštenih i prašnjavih petrogradskih stanova koje ispunjavaju mirisi sve oskudnije kuhinje, postaju Oblomovljevo najvernije ogledalo, a njegov umašćeni i iskrpljeni halat kao da je personalizacija njegove lepe, meke i lakoverne, sve rasenutije duše. Skoro dva veka kasnije neizmernu tragiku ovog lika prepoznajemo i u nesrazmernosti snage njegove imaginacije i nemogućnosti da se ona realizuje u stvarnosti.

Dva njegova pitanja – prvo, o smislu ljudskog delanja sadržano u starovremskom Našto?, a drugo proisteklo iz zbunjenosti pred vrtlogom zbivanja, obaveza, zahteva izrečeno jednostavnim rečima A kad će se živeti? – čine da onoga koji ih postavlja na stranicama Gončarovljevog romana, najednom, doživimo kao vlastitog savremenika.

Autor: Olivera Nedeljković