VestiIntervjuiPromocijeAkcijeKnjiževni klubPrikazi#knjigoljupci#TriRajkeVideoKolumneNagradeKalendar

Odgovor Italije na koronavirus je klasik objavljen pre skoro dvesta godina

Alesandro Armaroli je u svom domu u Bolonji čekao da pandemija koronavirusa prođe i nadao se da će iz ove strahote proisteći nešto dobro. „Nadajmo se da će, možda, doneti i nešto dobro“, rekao je. Armaroli je advokat, ali otkad je u Italiji uvedena potpuna zabrana kretanja 10. marta, jedva da je imao posla u svojoj kancelariji ili na sudu. Radi od kuće, čita, informiše se i proučava sudske postupke.

„Razmišljam o metli Don Abondija“, rekao je, citirajući junaka iz dela „Verenici“ Aleksandra Manconija, sveštenika koji saznaje da je njegov progonitelj umro od kuge. Citira: „Ova kuga bila je velika muka, ali je, takođe, bila i metla koja je pomela određene junake kojih mi nismo mogli da se oslobodimo.“



Ovo su za Italiju teška vremena. Otkad je uvedena potpuna zabrana kretanja, gradovi su toliko tihi da možete čuti ptice kako pevuše ili škripu bicikala, mir koji remete jedino građani koji aplaudiraju ili pevaju na svojim terasama kako bi ohrabrili jedni druge. Međutim, u bolnicama besni traumatični rat protiv bolesti. Pacijenti su u toliko strašnom stranju, a doktori kažu da se nadaju da u takvim uslovima i oni sami neće umreti. Medicinsko osoblje se svakog dana trudi da opremi što više kreveta, ali uprkos njihovim naporima, broj obolelih pacijenata kojima je neophodna hospitalizacija na kraju svakog dana je toliki da je „broj kreveta u koje mogu smestiti obolele uvek isti“, rekao mi je jedan doktor, u potpunosti obeshrabren. U nekim gradovima u Lombardiji, u regiji gde je i Milano, grad u kome ja živim i radim, toliko ljudi je izgubilo ovu bitku da čak i pogrebnici kažu da više nemaju sredstva za rad, a sveštenici su odlučili da zvona zvone samo jednom dnevno kako bi zaštitili zajednicu od prevelike traume.

Mučno je svuda u Italiji, a ipak, Italijani se okreću i traumama iz prošlosti, pogotovu delu „Verenici“. Društvene mreže preplavile su reference i citati iz ovog romana, neki koji su zaista iz dela, dok su drugi lažni. A takvi su i naslovi: „’Verenici’ opisuju naše društvo“, glasi jedan. „Nije slučajno to što su ’Verenici’ jedna od najcitiranijih knjiga ovih dana“, naslov je drugog teksta. Sve su ovo pokazatelji da se ljudi u vreme kriza i dalje okreću narativima prema kojima se orijentišu kako bi objasnili surovost sadašnjice.

Već danima, dok sam izveštavao o pandemiji koronavirusa za različite novine širom Italije, postao sam opsednut i zanimao me je razlog zašto se toliki broj ljudi okreće ovom romanu. Da li je u pitanju katolički osećaj za moral koji je upleten u samo delo – upozorenje da svoje srce vodimo prema ispravnim delima i da verujemo u Božju volju čak i u ovako smutnim vremenima? Da od starih pandemija naučimo kako da se nosimo sa novonastalom situacijom? Da se na moralnom planu razračunamo sa onima koje smatramo zlikovcima, i da pokažemo da su kao i u romanu, oni pobeđeni?

Tokom protekle nedelje nisam bio u prilici ni sa kim da se susretnem zbog potpune zabrane kretanja, ali sam telefonirao Italijanima koji su, poput Armarolija, citirali ili podsećali na ovu knjigu. Kad god bih spomenuo da zovem iz Milana, uvek se javio taj trenutak neodlučne tišine sa druge strane, kao da se na taj način priznaje težina epidemije koronavirusa.

Ima smisla da se ljudi religiozno vraćaju onome što im je poznato kada su teška vremena, a tome svakako doprinosi i to što su „Verenici“ duboko ukorenjeni u italijansku pop kulturu, gde je čak i teško proceniti kolika je uloga ovog dela u svemu tome; moguće da je ovaj roman najpoznatiji nakon Danteove „Božanstvene komedije“. Ovaj istorijski roman je obavezna školska lektira širom cele Italije, a učenici ga proučavaju tokom cele školske godine. Manconijev značaj je toliki da je većina škola u Italiji, uključujući i onu koju sam ja pohađao, nazvana po njemu, a njegovi junaci kao što su Don Abondio, postali su toliko popularni da je to stvar opšte kulture, a čak ga je i Papa povremeno spominjao u svojim propovedima.

Ova knjiga je, takođe, imala i istorijski značaj. Marija Gabrijela Rikobono, profesorka komparativne književnosti na Univerzitetu u Milanu, ispričala mi je da je to bio prvi značajniji roman koji je napisan za širu čitalačku publiku na italijanskom jeziku. Sva ranija dela ili su bila laka literatura ili su pisana za elitu. „’Verenici’ su bili prvo delo od velikog istorijskog značaja koje je bilo napisano za šire čitalačke mase (u Italiji)“, rekla je Marija Gabrijela Rikobono, profesorka komparativne književnosti sa Univerziteta u Milanu. „Kako bi uspeo u tome, on (Manconi) je za svoje junake izabrao ljude iz nižih društvenih klasa i jezik koji je bio razumljiv ne mnogima, ali većini onih pismenih“, navela je, a pri tom je dodala i da većina Italijana te 1827. godine, kada je roman objavljen, nisu mogli da ga čitaju.

S obzirom na to da je primorana da radi od kuće, a usled mera zabrane kretanja, Rikobono je ovaj roman uključila u svoj plan i program za tekuću godinu, a materijal za obradu dela svojim studentima deli putem interneta. (Na kraju je morala sve materijale da okači na svoj privatni blog nakon što je univerzitetska platfoma koju koristi „pala“ usled previše poseta.)

Zaplet „Verenika“ daleko je od holivudske priče. Renco i Lucija, dvoje titularnih zaručnika, žele da se venčaju, ali lokalni plemić Don Rodrigo, koji Luciju želi za sebe, preti malodušnom crkvenom velikodostojniku Don Abondiju da ne sme venčati par. Njih dvoje su primorani da pobegnu, a njihovu nepokolebljivu ljubav staviće na test niz zastrašujućih izazova, sve dok kuga ne stigne u Milano i ubije Don Rodriga, a naši junaci prežive.

Veliki broj čitalaca izjavio je da su poglavlja o kugi, kada Manconi napušta naše junake i pripoveda o istoriji kako je kuga došla u Lombradiju, za njih bila veoma realistična. U knjizi, kao što je sitaucija i danas, Lombradija je bila glavno područje na kom je epidemija buknula. Tada je, kao i sada, bolest stigla iz inostranstva, a italijanski državnici (Italijom je u vreme događaja iz knjige vladala Španija) sporo su reagovali, a čekanje je samo uvećavalo broj zaraženih. Stanovništvo je prvo ignorisalo i negiralo probleme, nakon toga su postali preterano sumnjičavi prema strancima, a onda je krenula panika.

„Na tim stranicama napisano je sve ono što mi danas proživljavamo“, napisao je Domeniko Skilaće svojim studentima u otvorenom pismu, direktor srednje škole Volta u Milanu, kada je vlada 24. februara odlučila da se sve škole zatvore.

„Verovanje da opasnost vreba od stranaca, nasilni sukobi sa vlastima, (…) nekontrolisane glasine i lažne vesti, apsurdni lekovi, stihijske kupovine najosnovnijih namirnica, zdravstveni sistem… Čini se da kao da su ovo teme današnjih novina, a ne ono čime se Manconi bavi u svojoj knjizi.“

U drugim slučajevima, čitaoci su kupili knjigu ne samo da bi saznali istorijske činjenice i da bi predvideli ishod pandemije, već i da bi iz nje izvukli pouke. Nakon istorijskih opisa, Manconi piše o Rencovom doživljaju Milana prilikom ulaska u grad. On posmatra grozne prizore – pokušaje linčovanja, ožalošćene majke i porodice u karantinu koje su ostavljene bez hrane i sa prikovanim vratima kako bi ih sprečili da napuste kuću.

Skilaće mi je rekao da je ta paralela bila korisna, jer je smatrao da će na taj način podučiti svoje studente korisnu i važnu lekciju: kada smo usred pandemije, kaže on, lako je zaboraviti našu urođenu humanost. Rizično je, kaže Skilaće, da „to što vidimo neprijatelja na svakom ćošku može zatrovati naš život, naše društvene odnose, takav način razmišljanja varvarizuje građanski život.“

Luka Napolitani, čitalac iz Teramoa iz centralne Italije, rekao je da ga je najviše fascinirala činjenica to što se na kraju knjige pandemija prikazuje kao način za balansiranje i nivelisanje – kada se kuga pojavi, bogatstvo i društveni stalež nisu važni. „Čak je i pobožnu Luciju život pred kraj knjige očvrsnuo – znak da teška vremena jesu test za sve, pa čak i za one sa snažnim religioznim uverenjima.“

Ticijana Benedeti, penzionisana učiteljica, rekla mi je da je za nju najuverljiviji lik u romanu aristokrata i intelektualac Don Ferante, čovek koji većinu svog vremena posvećuje opskurnim proučavanjima, piscima i naukama. Kada epidemija kuge stigne do Milana, on odbija da to prihvati, a umesto prihvatanja date situacije, on priprema zbunjujuće astrološke i filozofske teorije kako bi objasnio stvarnost. „On me podseća na današnje intelektualce koji su odbijali da potvrde da je koronavirus opasan. Oni žive svoj život daleko izvan svakodnevice i realnosti“, kaže Benedeti.

Iznenadilo mi je da je junak kojem je bila privržena, poput metle Don Abondija i patnje koje je sve podjednako pogodila, bio jedan od onih kojima je glave došla poetska pravda i ironija: na kraju, Don Ferante umire, preminuo je od kuge koju je pokušavao da negira.

U međuvremenu dok sam obavljao sve ove razgovore, pobliže sam shvatio epidemiju. Razgovarao sam sa doktorima koji su u prvim redovima odbrane od koronavirusa, sa obolelima, vodio sam razgovore sa ljudima čiji su životi pauzirani usled zabrane kretanja i naučnicima koji pokušavaju da dođu do odgovora na pitanje zašto se ovo dogodilo baš u Italiji. Tada sam shvatio da svi ti ljudi čitaju „Verenike“ vođeni različitim razlozima – pronalaženje zajedničkog razloga bila je misija osuđena na propast.

Profesorka Rikobono složila se sa tim zaključkom; neki od njih traže moralno vođstvo ili utehu, drugi možda pokušavaju da shvate reakcije i greške knjiških junaka kako bi ih upotrebili tokom pandemije koja sada vlada, a ostalima je jednostavno privlačna zato što je tema knjige pandemija, nešto sa čim se trenutno i te kako upoznati. Ipak, u skoro svim ovim slučajevima, čitanje „Verenika“ bio je odbrambeni instinkt, rekla je Rikobono. „Koren svega toga je strah, a kada je strah prikazan na tako autentičan način, mi ga možemo prevazići“, izjavila je.

Dok traje još jedna pandemija sa smrtnim ishodima, kaže Rikobono, okretanjem prema starim pričama zadovoljavamo naše primalne instinkte. Mi želimo da znamo kako se to završilo kod njih, misleći da će se tako završiti i kod nas.

Autor: Alesio Perone
Izvor: lithub.com
Prevod: Nataša Đuričić Marković


Podelite na društvenim mrežama:

evo zašto je čitanje naglas dobro za vaš mozak laguna knjige Evo zašto je čitanje naglas dobro za vaš mozak
03.06.2020.
Ne tako davno, Linda Kan sedela je pored bolničkog kreveta u Hjustonu, osećajući se jako neprijatno. Pored nje je ležao njen osamdesetosmogodišnji otac. Imao je slabo srce. Morao je na operaciju. ...
više
kako je majčinstvo sare hejvud inspirisalo roman kaktus  laguna knjige Kako je majčinstvo Sare Hejvud inspirisalo roman „Kaktus“
03.06.2020.
Putovanje svake žene ka majčinstvu je jedinstveno, ali poput Suzan Grin, junakinje mog romana „Kaktus“, moje je došlo kasnije u životu i donelo gomilu iznenađenja. Kao što to radim sa većinom stvar...
više
srpske biblioteke na evropskom portalu creativesunite laguna knjige Srpske biblioteke na evropskom portalu CreativesUnite
03.06.2020.
Digitalne zbirke Univerzitetske biblioteke „Svetozar Marković“, udruženja Adligat (Muzej knjige i Biblioteka Lazić) i Narodne i Univerzitetske biblioteke Republike Srpske objavljene su na portalu Crea...
više
dušan krtolica slobodan sam kad crtam laguna knjige Dušan Krtolica: Slobodan sam kad crtam
03.06.2020.
Dušan Krtolica ima 17 godina i pravi je crtački genije, a njegov talenat je nadaleko poznat. Ovaj mladić stvorio je mnoštvo crteža kao i „Enciklopediju praistorijskih životinja“. Još kao dete pohađao ...
više

Naš sajt koristi kolačiće koji služe da poboljšaju vaše korisničko iskustvo, analiziraju posete sajtu na sajtu i prikazuju adekvatne reklame odabranoj publici. Posetom ovog sajta, vi se slažete sa korišćenjem kolačiča u skladu sa našom Politkom korišćenja kolačiča.