VestiIntervjuiPromocijeAkcijeKnjiževni klubPrikazi#knjigoljupciVideoKolumneNagradeKalendar

Moja nemoguća, iracionalna priča o Mariju Vargasu Ljosi

Huan Gabrijel Vaskez o slučajnosti koja se proteže kroz kontinente i decenije.

Ovu priču sam ispričao mnogo puta od kako se desila. Kao što je to slučaj sa mnogim trivijalnim anegdotama, tokom godina sam shvatio da zapravo uopšte nije trivijalna; mislim da me svako novo prepričavanje dovodi do njenog boljeg razumevanja. Možda ću je jednog dana shvatiti u potpunosti.



Godine 1999., posle tri godine pokušavanja da stvorim sebi dom u Parizu, rešio sam da ga napustim. U ovaj grad sam se doselio zbog svog poziva: šezdesetih godina 20. veka, Pariz je bio mesto gde su moji književni uzori, naročito Mario Vargas Ljosa, napisali svoja remek-dela koja su uobličila moju tradiciju, jezik i ukus. Ali moje iskustvo u Parizu se pretvorilo u blagu katastrofu. Prvih nekoliko meseci bio sam bolestan a nisam postigao ni osnovni cilj a to je da napišem knjigu kojom bih se mogao ponositi. Posle nekoliko meseci provedenih krijući se u tuđoj kući u belgijskim Ardenima, stigao sam u Barselonu. Iza te odluke je stajala materijalna računica – ovde sam mogao da zaradim za život pišući na svom jeziku, predajući književnost ili baveći se prevođenjem – no bilo je tu i udela besramnog sujeverja. Ime Vargasa Ljose, koji je u to vreme verovatno bio moj glavni uzor, još jednom je bilo veoma značajno za logiku mog odlučivanja. Ranih sedamdesetih je napisao predivne romane živeći ovde, gde su mu bili i izdavač i agent. Stvorio je sebi dom daleko od kuće, i pomislio sam da bih i ja mogao isto da pokušam.

Do jeseni 2000. godine, postao sam član uredništva književnog časopisa Lateral. Na kraju drugog ili trećeg sastanka, prišao mi je kolega Huan Treho, i ispričao mi sledeću priču: prethodnog dana, izašavši iz kuće da baci đubre u najbližu kantu, malo se zadržao pregledajući stvari koje su drugi ostavili pored kontejnera za slučaj da nekome zatrebaju i zatekao stare knjige, nameštaj i kućne uređaje. Među odbačenim stvarima nalazila se video kaseta na čijoj je nalepnici pisalo: „Intervju sa Mariom Vargasom Ljosom“. Uzeo je kasetu i dao mi je narednog dana. Bio je to, kako je rekao, poklon za dobrodošlicu.

Te večeri, dok sam večerao s suprugom i njenom sestrom, ispričao sam im za kasetu i sve troje smo se složili da je bilo nečeg neobičnog u Huanovoj priči. Kada je izašao iz kuće da baci đubre, znao je da će sutradan prisustvovati sastanku uredništva; novi momak, Kolumbijac koji je sebe takođe smatrao i piscem, iskazao je svoje divljenje prema Vargasu Ljosi; traka koju je Treho našao pored odbačenih stvari nije bila samo o književnosti, što bi samo po sebi bila velika slučajnost, već intervju sa istim tim piscem koji je bio tako bitan novom zaposlenom. Treho je mogao da ostavi kasetu gde ju je našao; ili ju je mogao uzeti ali zaboraviti na razgovor sa kolumbijskim došljakom, ili bi mogao odlučiti iz čiste ravnodušnosti da je zadrži za sebe. Moja supruga i njena sestra su se divile Huanovoj obzirnosti. Predložio sam da pogledamo intervju kako bismo krunisalo to prijatno veče i one su se složile.

Ovde zaplet postaje zanimljiv. Pored imena pisca, nalepnica nije otkrivala ništa više. Stoga je delovalo kao nestvarna slučajnost kada smo shvatili, gledajući video, da je program u kome je vođen razgovor sa Ljosom, bio dobro poznata kolumbijska emisija pod nazivom „Licem u lice“. Izgubljena kaseta pronađena kraj kontejnera na ulici Barselone na kojoj je snimljena kolumbijska TV emisija sa peruanskim piscem kome se divim. Kakve su šanse za tako nešto? U intervjuu, Vargas Ljosa je pričao o svom nedavnom iskustvu predsedničkog kandidata i porazu od Alberta Fudžimore. Voditelj je takođe najavio da će razgovarati o njegovom najnovijem romanu „Don Rigobertove beležnice“, koji je u vreme razgovora upravo objavljen u Kolumbiji. Tako sam saznao da se intervju odigrao 1998. godine.

Vargas Ljosa je posetio međunarodni sajam knjiga u Bogoti u okviru svoje promotivne turneje te godine. Ja sam takođe bio tu i kupio sam knjigu razmišljajući da mu  je dam da mi potpiše, ali nisam vešt u maltretiranju pisaca koje volim pa od toga nije bilo ništa. Moja tašta, snalažljivija ili manje stidljiva, nabavila je potpisan primerak i pre nego što sam otišao u Belgiju, gde sam tih dana živeo, ponudila mi ga je u zamenu za nepotpisanu knjigu. Trebalo mi je malo vremena da počnem sa čitanjem, i sada je bio tu, na podu kraj noćnog stočića, zajedno sa još pet, šest drugih knjiga koje su me zanimale. I eto, desilo se da je na mom televizoru pisac 1998. godine pričao o svojoj knjizi, a 2000, s druge strane okeana od kontinenta na kome smo se obojica rodili, čitao sam tu knjigu i imao potpisan primerak nadohvat ruke. Moja supruga, svastika i ja počeli smo da razmišljamo o lancu događaja koji je taj trenutak učinio mogućim. Ali ništa nas nije moglo pripremiti na ono što će uslediti.

Vargas Ljosa je počeo da govori o romanu „Don Rigobertove beležnice“. Producenti emisije su revnosno pronašli snimak sa sajma knjiga u Bogoti u kome je Ljosa okružen mnoštvom čitalaca, ili kako šeta između štandova, razgleda knjige, praćen kolegama kao što je R .H. Moreno Duran. Nakon krupnog kadra lica koja su ih okruživala, kamera se spustila da snimi njihove cipele. Iznenada, s leve strane je u kadar ušao par novih cipela koji nije pripadao piscima niti prisutnim novinarima: bile su to ženske cipele. Kamera se ponovo podigla, možda iz čiste radoznalosti i u kadar je ušao novi lik: žena koja je prišla Ljosi sa primerkom njegovog novog romana, i nasmešeno ga zamolila da ga potpiše.

Ta žena je bila moja tašta.

I tako se ispostavilo da je knjiga koju je Vargas Ljosa potpisivao na mom TV ekranu ista ona koju mi je moja tašta poklonila. Trebalo je samo blago da okrenem glavu da bih je video ali naravno učinio sam mnogo više: zgrabio sam je, otvorio i pročitao natpis u Barseloni te 2000. godine, u isto vreme dok ga je Ljosa ispisivao (1998. godine) u Bogoti.

„Najlepše želje“, pisalo je. A zatim: „MVLJ“.

Sada je svako pitanje bilo značajno. Koje su okolnosti dovele do ovog intervjua, snimljenog u mom rodnom gradu Bogoti dok sam živeo u Belgiji, da bih ga gledao u svom novom domu u Barseloni? Šta je navelo urednike emisije da iskoriste snimak u kome se moja tašta iznenada pojavljuje da joj potpišu knjigu, umesto da su izabrali neki drugi trenutak? Koji lanac banalnih slučajnosti me je naveo da čitam potpisanu knjigu dve godine nakon što sam je dobio a samo nekoliko dana pre nego što je Huan Treho pronašao traku među odbačenim stvarima na ulici Barselone?

Ono što se desilo te večeri u mom stanu u Barseloni ostalo je van mog poimanja. Ispričao sam ovu priču hiljadu puta, u intervjuima i razgovorima sa prijateljima, i potpuno sam svestan da od svojih sagovornika i čitalaca očekujem da izađu sa racionalnim objašnjenjem. Znam da mi je Huan Treho dao traku u znak dobrodošlice na isti način kao što znam da mi je tašta dala knjigu kao dar na odlasku: oba trenutka vezana su za činjenicu da sam živeo negde gde nisam nameravao živeti. A možda sve ovo nije ni od kakvog značaja.

Autor: Huan Gabrijel Vaskez
Izvor: lithub.com
Prevod: Vladimir Martinović


predstavljen ljudski aparat  laguna knjige Predstavljen „Ljudski aparat“
20.02.2019.
Beogradska promocija romana „Ljudski aparat“ Marka Brakovića održana je 19. februara pred prepunim Delfi Caféom u SKC-u. O knjizi su, osim autora, govorili recenzent Ivan Điković i pisac i voditelj Al...
više
 carstvo sunca tema novog laguninog književnog kluba laguna knjige „Carstvo sunca“ – tema novog Laguninog književnog kluba
20.02.2019.
Tema novog Laguninog književnog kluba, četrdeset devetog po redu, biće višestruko nagrađivani roman „Carstvo sunca“ Dž. G. Balarda, po kojem je Stiven Spilberg snimio istoimeni film nominovan za šest ...
više
promocija knjige nedostojna keri čin laguna knjige Promocija knjige „Nedostojna“ Keri Čin
20.02.2019.
Promocija romana „Nedostojna“ Keri Čin održaće se u četvrtak 28. februara u 18 sati u Delfi Caféu (Kralja Milana 48) u Beogradu.   O knjizi će osim autorke govoriti i urednica u Laguni Nevena M...
više
nauka podstiče parove da zajedno čitaju laguna knjige Nauka podstiče parove da zajedno čitaju
20.02.2019.
Ispostavlja se da parovi koji zajedno čitaju čine dobru stvar za svoju vezu. Čitanje, u stvari, ima moć da ih zbliži, pretvarajući čin usamljenosti u nešto prelepo za dvoje, kažu psiholozi. Nak...
više