VestiIntervjuiPromocijeAkcijeKnjiževni klubPrikazi#knjigoljupciVideoKolumneNagradeKalendar

Makedonski pisac Goce Smilevski – Mi, zaboravljeni

Odrastao je u sirotištu, sa roditeljima i sestrom, a čitajući Frojda, Spinozu i Handkea u dečačkim godinama, izgradio je jedinstveni stil u pisanju i otkrivanju ljudske duše. Junacima sopstvene mladosti posvetio je svoje najvažnije romane od kojih je „Sestra Sigmunda Frojda“ bio jedan od najboljih događaja proteklog Sajma knjiga u Beogradu.



Ušao je tiho, a (čim je ušao) otišao u legendu – možda će se jednog dana tako govoriti o ovom makedonskom piscu. Goce Smilevski (44) zaista je previše tih i odveć skroman za književnika koji je sa dvadeset pet godina objavio svoj prvi roman, a ujedno i prvi koji se bavio tranzicijom u Makedoniji („Planeta neiskustva“).
Sledeće delo „Razgovor sa Spinozom“ (2002) proglašen je romanom godine u njegovoj domovini, preveden je na brojne jezike, pa je tako objavljen i kod nas. U Sloveniji i Makedoniji je po toj knjizi stvorena uspešna pozorišna predstava. I sa trećim romanom „Sestra Sigmunda Frojda“ (2010) Goce je nadmašio sebe. Ne samo da je ta dramatična priča prevedena na tridesetak jezika, već je dobila i Nagradu Evropske Unije za književnost, dok su ushićeni kritičari iz sveta Smilevskog poredili sa Ginterom Grasom ili Žozeom Samaragom. Pre dve godine objavio je knjigu „Povratak reči“ i nada se da bi i ona uskoro mogla da bude objavljena u Srbiji.

Goce Smilevski je čest gost Beograda, još od detinjstva. Sada je bio jedan od pisaca koji su obeležili upravo završeni Sajam knjiga u Beogradu. Predstavio je roman „Sestra Sigmunda Frojda“ koji je „Laguna“ objavila neposredno uoči Sajma. Nije to samo dramatična priča o godinama koje su usledile u Austriji, nakon što je nacistička Nemačka tu zemlju pripojila sebi 1938. godine.

Tu je reč i o domaštanoj, ali istinitoj, sudbini slavnog psihoanalitičara jevrejskog porekla Sigmunda Frojda koji je mirno išetao iz anektirane Austrije. Dobio je dozvolu vlasti da sa sobom povede koga hoće, pa je tu priliku iskoristio da u svoju pratnju uglavi užu porodicu, ženinu porodicu, kućne pomoćnice, svog lekara i njegovu porodicu, pa čak i svog psa, ali ne i rođene četiri sestre, iako su ga molile da ih odvede. Ubijene su u gasnim komorama.

Roman je ispisan kroz zamišljenu ispovest Sigmundove sestre Adolfine koja je u detinjstvu bila jako bliska sa bratom, ali je postala i posebna žena u svakom smislu. Kroz njen život i način razmišljanja Smilevski je rekao štošta o ljudskoj prirodi i istoriji civilizacije, a ono što fascinira jesu jezik i stil pripovedanja. Oni ukazuju ne samo na veliko obrazovanje autora romana, već i na njegovu široku dušu i pošten pristup ozbiljnoj temi – građu za knjigu je prikupljao godinama, pažljivo je analizirao i proživljavao, sve dok njegovi prsti nisu počeli da slovima ispunjavaju bele stranice ispred njega.

Otkrivajući nam da se u njegovoj porodici „Ilustrovana Politika“ redovno čitala u vreme dok smo bili u zajedničkoj državi, priznaje nam da nije ni sanjao da bi jednog dana on mogao da govori baš za taj list. Ipak, krenuli smo u avanturu koja nas je odvela u prošlost.

U oba romana koja su Vas učinili priznatim piscem bavite se istorijskim ličnostima poput holandskog srednjevekovnog filozofa Baruha Spinoze ili austrijskog psihoanalitičara Sigmunda Frojda. Volite da istražujete živote slavnih ljudi iz prošlosti?

To je samo slučajnost. Roman „Razgovor sa Spinozom“ je posledica časova filozofije u srednjoj školi i profesorke Gordane Đurčinovske. Ona je na čudesan način predstavila tog filozofa đacima, koji su u tom uzrastu tražili sebe. Spinoza je govorio o tome šta je važno u životu, čemu se posvetiti i kada sam rešio da se tim pitanjem bavim u svom rukopisu, odlučio sam da to bude kroz „razgovor“ sa Spinozom. Mada, ja sam još na tim školskim časovima maštao da napišem roman o Spinozi, ali isto tako sam znao da još nisam bio sposoban za tako nešto. Devedesetih sam se vratio mojoj školskoj svesci sa zapisima sa časova filozofije i počeo da istražujem o njemu. Sa drugim romanom bilo je drugačije. Pošao sam  od one dve činjenice koje najčešće stoje u Frojdovim biografijama. Prvo, kada je iz Beča bežao pred nacistima imao pravo da povede koliko hoće ljudi sa sobom. Uzeo je njih dvanaest, ali ne i svoje četiri sestre. Te činjenice, koje biografi nisu želeli ili smeli da spoje, krenuo sam da istražujem i pokušam da nađem neke odgovore oko Frojdove ličnosti. Među njegovim sestrama izdvojila se Adolfina kao potencijalno glavni lik u romanu.

Niko nikada nije osudio Frojda zbog toga što je ostavio sestre da umru?

Ne, naravno, a nije ni moja namera bila da sudim, nadam se da niste stekli takav utisak...

Jeste, osudili ste ga, a i ja sa Vama!

Trudio sam se da samo to opišem  i da svako doživi dramu na svoj način. Ja sam još kao tinejdžer čitao na srpskom onih deset izabranih Frojdovih dela u plavom platnenom povezu, koje je, ako se dobro sećam, priredio i preveo Hugo Klajn. To sam čitao možda u dobi kad mi nije bilo vreme za takve stvari, u srednjoj školi, u godinama kada se čovek traži, pita šta je meni, šta je ovom svetu, gde je moje mesto... i tada sam otkrio Frojda koga nisam mogao potpuno da shvatim.

Šta ste tada, kao gimnazijalac,  mislili o Spinozi i Frojdu?

Obojica su želeli da otkriju tajnu ljudske duše, što je danas potpuno zaboravljeno, jer sada svi žele da otkriju tajnu tehnike, genetike i drugih stvari koje su prolazne. Spinoza i Frojd su se bavili dušom koja je večna, ne menja se i ne propada. Spinoza je bio heroj samoće, a Frojd mi je bio zanimljiv zbog tumačenja snova. Stvarno je veliki mislilac koji je najsnažnije preokrenuo naše mišljenje o samima sebi, više nego bilo ko pre njega. Ma koliko da je rigidan u svojim stavovima, u pisanju nije bio, daleko od suvoparnog.

Romanu ste dali naziv po imenu Sigmunda Frojda koji je negativac, a već slavan, dok njegova sestra, prava žrtva i heroina, u naslovu knjige ostaje samo sestra, bez imena, i dalje u bratovljevoj senci. Zašto ste propustili priliku da i nju pokušate da učinite besmrtnom, tako što bi stavili njeno ime u naslov dela?

Naziv je ironičan. Ne mogu ja Frojdu ni dati ni oduzeti slavu, ja sam tako beznačajan. Naslovom se potencira da je reč o njegovoj senci koja je najavljena u nazivu i kojoj je dat glas, a to je Adolfina, i pokušaj da se ispravi nepravda. Tu ženu nisu zaboravili samo Frojd ili istorija, već i Frojdov sin Martin. Kada je pisao knjigu o svom ocu, on je samo par rečenica napisao o svojoj tetki Adolfini koja ga je čuvala dok su mu roditelji bili zauzeti. Samo je rekao da je ona bila potcenjena u porodici, da su joj se podsmehivali ili stideli se nje i završio rečenicu sa „nažalost, ona je život završila u Holokaustu“! Adolfina je zaista bila samo „neka sestra“, „neka tetka“, „neka starica“. Za mene je postala metafora svih ljudi koji su sa ovog sveta otišli nezapamćeni i nas koji ćemo takvi otići, onih, na koje će pasti prah zaborava. Na plećima tih zaboravljenih je prenošeno breme čovečanstva, a ne na plećima osvajača i uticajnih ljudi.

Jeste li promenili mišljenje o njemu pošto ste shvatili neke stvari o Frojdu kao čoveku, da li je njegovo delo u tom svetlu kod Vas postalo manje vredno?

Delo nije. Takav mislilac, čak i kada greši on otvara put onima koji će naći ispravne odgovore u oblasti ljudske psihe. A kao čovek... to je druga stvar. Nije on samo ostavio svoje sestre da umru. Ovo što ću vam reći ne postoji u romanu, a radi se o pismu koje je Frojd poslao u Pariz svojoj prijateljici, princezi Mariji Bonaparta. Za to pismo Adolfina nije mogla da zna u stvarnosti i zato ga nisam stavio u knjigu. Mnogi koji se bave Frojdovim životom danas, znaju za njega, pa čak smatraju i da je on tim pismom pokušao da pomogne sestrama, ali nije.

O čemu se onda tu radi?

Marija Bonaparta je bila Frojdova omiljena učenica. Pismo počinje velikim pasusom u kome on hvali nju i njen rad u oblasti psihoanalize. Drugi veliki pasus posvetio je sebi, svojoj bolesti, o tome kako radi uprkos svemu, svojim pacijentima i teorijama. Treći  veliki pasus posvetio je ćerki Lani u kome ističe i njenu ljubav prema psihoanalizi i nabraja šta sve ona radi. Poslednji, kratki, pasus kaže: „Draga moja prijateljice, šta da radimo sa one četiri starice koje su ostale u Beču? Da li mogu da se smeste negde u Nici“? Neverovatno! On je u Londonu, živi u luksuzu, njegova prijateljica je u Parizu a on pita šta da radimo sa staricama koje čak i ne naziva sestrama. Nemamo podatke da mu je bilo šta odgovorila na to pitanje, koje možda nije ni primetila od tolikih pohvala njenom radu. Tako, Frojd ostavlja gorak ukus kao čovek, koliko smo svi mi ponekad opsednuti sobom da ne vidimo šta se događa ljudima oko nas. Nije mi se srušila slika o njemu kao čoveku, već mi se srušila slika o čovečanstvu.

Znači, ne treba mešati ličnost stvaraoca sa njegovim delom, kao što to sada neki čine povodom dodele Nobelove nagrade Peteru Handkeu?

Handke je genijalan pisac koga sam otkrio u srednjoj školi, kada i Spinozu i Frojda. Otkrovenje su mi bile njegove rečenice iz kojih izlazi ljudska duša. Obožavam prevode Žarka Radakovića. Smatram da je kratki roman „Bežanje od nesreća“, inspirisan samoubistvom njegove majke, jedna je od najdivnijih stvari napisanih u poslednjih pola veka. Čitao sam i „Spori povratak kući“ i još nekoliko dela i tvrdim da je Nobelova nagrada data velikom piscu.

Da li ste za svoju generaciju bili neobični po tolikoj ljubavi prema književnosti, posebno prema autorima koji nisu laki za čitanje ni odraslima?

Jesam, bio sam neobičan, voleo sam da čitam i drago mi je da je ta strast ostala. Biti pisac u kome je nestala strast za čitanjem, bilo bi strašno. Spinoza, Frojd, Handke... to za mene nije bila teška literatura, već jedina u kojoj sam uživao. Ja krimiće ne mogu da čitam, ni filmske trilere u kojima se sve brzo dešava i okreće, ne mogu da pratim i pohvatam ko šta tu radi. Ja volim da razmišljam dok gledam film ili čitam knjigu. Recimo, film „Andrej Rubljov“ Tarkovskog za mene je prava brzina dešavanja u nekoj priči, da mogu da shvatim šta se događa.

Ljubav prema pisanoj reči nasledili ste od roditelja?

Moj otac je pesnik i novinar u penziji koji je pisao za list „Nova Makedonija“, a onda prešao u Radio Skoplje, dok je pri kraju karijere predavao žurnalistiku na fakultetu. Majka je takođe završila studije književnosti. Oni su se upoznali u Skoplju i tu venčali i zasnovali porodicu, ali kako nisu rodom iz tog grada, nisu imali tamo dom. Pošto nismo imali gde da živimo, majka je prihvatila posao u Sirotištu „Jedanaesti oktobar“ gde su joj u okviru posla dali i stan. Tu je bilo dvesta mališana, podeljenih u deset grupa, koje su vodili vaspitači, a jedan od njih je bila moja majka koja je brinula o dvadesetoro dece – od tri do osamnaest godina.

Živeli ste u sirotištu?

Svaki od vaspitača je dobio po jednu sobicu sa kupatilom, studio, kako bi to danas rekli, gde smo živeli majka, otac, sestra i ja. Prvih nekoliko godina života proveo sam tamo i možda me je to najviše podstaklo da budem pisac. Tu sam shvatio da ja nisam centar sveta, da se ne vrti on oko mene, da u životu postoje mnogo veće tragedije i teške sudbine kakvu su imala mnoga od te dece. Sa tom decom sam išao u vrtić, svi smo zajedno jeli u velikoj trpezariji. Jednom smo došli u posetu i nekim beogradskim sirotištima. Kasnije su roditelji kupili stan, ali ta sećanja iz sirotišta nikada ne mogu da izblede.

Nikada nije postojala mogućnost da se bilo čime u životu bavite osim pisanjem?

Kada sudbina baci čoveka, on će sve da učini kako bi preživeo, osim ako ne želi da živi. Zato mislim da bih svakako našao nešto da radim, ali ne verujem da bih bio dovoljno darovit ili inteligentan da to dobro radim. Svaki čovek ima jedan ili dva talenta. Jednom je Marina Abramović, koja je sad popularna kod vas, a u Skoplju je bila 1997. kada sam je upoznao i do danas ostao u kontaktu sa njom, rekla da čovek može da ima jednu dobru ideju u životu, a ako ima dve, onda je genije. Studirao sam književnost, a počeo da pišem još u srednjoj školi prve priče koje su na konkursima dobijale nagrade. Prvu pravu knjigu „Planeta neiskustva“ napisao sam sa dvadeset i pet, bio je to prvi makedonski roman o tranziciji, objavljen 2000. godine, i sadržao je i ono što se događa u okolini, ratove, bombardovanje Beograda, kako mladi čovek oseća svoj život i život bližnjih u tranziciji.

Da li može da se kaže da je Severna Makedonija elegantno izbegla najteže drame raspada Jugoslavije?

Nas nisu uhvatile velike tragedije devedesetih godina, nije bilo rata prilikom odvajanja, ali sama tranzicija je tragedija po sebi. Mnoge stvari su se promenile, Skoplje se promenilo i sve vreme se suočavamo sa nesigurnošću sa kojom čovek nauči da živi. Ne bih davao odgovor da li su te promene na bolje ili na lošije, samo ću da kažem da se u poslednjih petnaest godina iz Makedonije odselilo više od petine stanovništva, a tu statistiku su uradile stručne evropske organizacije. To bi trebalo da kaže – kakve su te promene.
 
Piše: Srđan Jokanović
Izvor: Ilustrovana Politika


Podelite na društvenim mrežama:

svečanom proslavom knjižarski lanac delfi obeležio 10 godina postojanja laguna knjige Svečanom proslavom knjižarski lanac Delfi obeležio 10 godina postojanja
06.12.2019.
Knjižarski lanac Delfi proslavio je 5. decembra u beogradskom hotelu Meriot lep jubilej – 10 godina postojanja. Svečanoj proslavi su prisustvovali zaposleni, pisci, brojni poslovni partneri i predstav...
više
nagrada laguni na sajmu knjiga u nišu laguna knjige Nagrada Laguni na Sajmu knjiga u Nišu
06.12.2019.
Na Sajmu knjiga u Nišu, koji se do 8. decembra održava u hali „Čair“, dodeljene su nagrade najboljima, a među laureatima je i izdavačka kuća Laguna. Naime, Laguna je za knjigu „21 lekcija za 21. vek“ ...
više
od preporuke za knjigu do sudbonosnog da  laguna knjige Od preporuke za knjigu do sudbonosnog „Da“
06.12.2019.
Kada radite u knjižari i taj posao vas ispunjava, naročito ste srećni kada shvatite da možete da utičete na čitalački ukus posetilaca i kupaca koji dolaze u vašu knjižaru. Knjižari su najponosniji kad...
više
lagunini bukmarkeri kalendari za 2020 godinu laguna knjige Lagunini bukmarkeri – kalendari za 2020. godinu
06.12.2019.
Najveća imena domaće i svetske književnosti mogu vam tokom cele godine praviti društvo u čitanju. Nabavite sebi ili dragoj osobi jedinstven „Bukmarker – kalendar 2020: Klasici svetske književnosti“ il...
više

Naš sajt koristi kolačiće koji služe da poboljšaju vaše korisničko iskustvo, analiziraju posete sajtu na sajtu i prikazuju adekvatne reklame odabranoj publici. Posetom ovog sajta, vi se slažete sa korišćenjem kolačiča u skladu sa našom Politkom korišćenja kolačiča.