Samo malo ljudskosti

Ljudi su kao voda, uvek će naći put kojim će da proteknu. Nema tog zida koji će ih zaustaviti, ma koliko bio visok i dug. Jer, posle hiljada pređenih kilometara, sa decom, kroz tuđe zemlje, gledane sa nemilošću koja je još uvek bolja od otvorene mržnje, sve te reke ljudi neće stati ni pred kojom žicom ili betonom.



Valjaju se, već mesecima, reke ljudi. Ko zna koliko njih nestane, usput ostane, umre od umora, udavi se, podlegne bolesti i gladi. Pretekli hodaju iz krajeva koji su nekada bili centri civilizacije, u vreme kada je Evropa bila dom varvara. Krajeva u kojima su nastali brojevi koje i dan danas koristimo, gde se bavilo matematikom, astrologijom, medicinom, književnoću...Krajeva u kojima se danas »carevi igraju rata«, dok se tamošnji svet malo pita o svojim životima i sudbini njihove dece. Cena i jednog i drugog je na svetskoj berzi postojanja pala u bescenje.

Nikada ih nije bilo toliko, nikada nisu viđani svuda, od Ninive i Akada, putevima ratova, mirova i svile, do beogradskog Picinog parka. Jeste, to je onaj park koji se u dnevnicima i novinama zove parkom kod autobuske stanice, a svi Beograđani ga zapravo poznaju pod imenom dobijenim po prostitutkama koje su u njemu ordinirale čak i u socijalistička vremena kad postojanje ovog nedostojnog zanata nije priznavano, shodno čemu zvanično nije ni postojalo.

U đubretu preostalom od onih koji su se odmorili, skupili snagu i krenuli dalje, pod vešom opranim tako dragocenom vodom, na klupama, pod drvećem, na travi gradskog parka koja se odavno pretvorila u prašinu. Na žezi od koje je verovatno još gora kiša i mrazevi koji će tek stići.

Prvo su se pojavili u dnevnicima, vestima sa juga i severa Srbije. Izgledalo je kao da žive samo na ekranima, daleko od očiju, daleko od srca. Da bi se jednog dana shvatilo da su svuda, ne samo na grčkim ostrvima, makedonskim drumovima...Tu su, hodaju u kolonama uz bankine niškog autoputa, odmaraju se u hladovini na batočinskoj naplatnoj rampi na mah ličeći na sezonske radnike. Ali to su mahom muškarci, žene i deca očito prolaze putevima koji nisu svima pred očima, onim koji se zovu »zeleni«, kroz šume, žbunje, njive kukuruza, trudeći se da se ne izgube i ne postanu meta onih koji ih smatraju zlom.

- Jeste li videli one?

- Koje? – poluzainteresovano pita šetačica ljupkog psića, trudeći se da ga ne izgubi iz vida.

- One prljave dole na stanici – objašnjava, kiselog lica, zgrožena gospođa.

- Ja to ne gledam, tu prljavštinu, zaobiđem, prosto bruka u sred grada – odgovara druga poluzainteresovano, trudeći se da popravi vetrom zavrnuto uvo svog ljubimca.

- Da se ja pitam, ja to u grad puštala ne bih, nek ih natovare i vrate odakle su došli...

Muški razgovori ispred samoposluge su već mnogo konkretniji:

- To su sve fanatici...

- Nego šta, koriste gužvu, preplaviće nas.

- To bih ja uz zid naslonio.

- I ovi u svetu neće da ih vide, kod nas ih kao slučajno šalju. Što ne idu nekim drugim putem, nego baš ovuda.

- Vuku onu dečurliju kao masku...

- Grad su zagadili.

Jeste li ikada gledali ženu koja, u nepoznatoj zemlji, u tuđem, glumi sigurnost? Kada ustane sa prašine i otrese haljinu kao da je na njoj samo trun nečistoće, dlanom je izravna da prolaznici ne kažu da zgužvana hoda naokolo. Drugom rukom uhvati dečiju ruku i krene sigurnim korakom. Ne zna ona kuda, niti tamo posla ima, ali ti samouverenim korakom pređeni metri u parku će njenom detetu dati osećaj da ona zna gde je i šta radi, da je sve u redu, bolje no što mu oči vide. Strah joj se vidi samo na onoj šaci kojom drži detinju, koja povremeno pobeli od očajničkog stiska, pa kad dete iznenađeno digne glavu i pogleda je, ona popusti ruku koja opet postane nežno kafena.

Ona nije fanatik. Iza nje je ostalo sve što ima, i umesto da se naginje nad detinji krevet, kao svaka majka slušajući da li diše, prateći svaki njegov trzaj, ona sada hoda putem koji kao da kraja nema i ne zna hoće li njeno dete biti gladno, žedno, hoće li izdržati da se ne razboli, hoće li ono moći da hoda i da li će ona izdržati da ga nosi. Njega i ostalu decu koju vuče uz sebe, znajući da je svakim korakom sve dalje od rođene kuće od koje beži. Ona će vam biti zahvalna za flašu vode, za komad hleba, za bilo šta u šta može dete da obuče. Neće ni jednu vašu reč razumeti, ali će znati da vi razumete koliko je njoj teško i koliko ju je strah.

- Nama ne treba puno, samo malo ljudskosti... – kazao je jedan od retkih koji su hteli pred kameru da stanu. Jednom u jednom dnevniku jedan od »njih«.

Sremčev Ibiš-aga stisnuo je tu ljudskost u zaboravljenu poslovicu: »Sevap učini, frli ga u more, ako riba ne zna, Alah će da zna«. Mada, ne mora ni Alah da zna, od tih ljudi su bogovi odavno okrenuli glavu, dovoljno je da znaju ljudi – da su bili ljudi. Ljudskost se meri snagom razumevanja prema slabijem. Najteže je biti čovek kada si jači.

A, tamo iz nekadašnje Mesopotamije, Persije, Asirije, carskog, vremenom zatrpanog Vavilona, iz sveta koji poznajemo iz lekcija istorije i umetnosti, stiže sve više onih kojima je ljudskost tako silno potrebna.

Ljudskost, a ne zidovi.

Možda to nema nikakve veze, ali ipak...kad god pogledam umorne, izmučene i uplašene žene, ja se setim sumerske kraljice Pu-abi koja je, pod poznatijim imenom Sub-ad, vladala u carskom gradu Uru dve i po hiljade godina pre Ješue. I nosila najlepšu krunu koju je ikada zlatarstvo napravilo, krunu od tanušnih listova i zvezda koji su spajali nebo i zemlju na njenoj glavi. Koji su zlatom drhtali. U vreme zatrpano peskom i zemljom sa koje se sada bezglavo beži.