Laguna - Kolumna - Krvopije - Knjige o kojima se priča
VestiIntervjuiPromocijeAkcijeKnjiževni klubPrikazi#knjigoljupci#TriRajkeVideoKolumneNagradeKalendar

Krvopije

16.07.2020.
Prirodu volim i trudim se da je razumem, čak i kada je krakata, dlakava, krastava, ljigava, bode, spotiče, ima višak očiju ili manjak nogu. Shvatam da je priroda lanac oko vrata planete i da svaka alka te ogrlice ima svoju svrhu i potrebnost, da je sve povezano, da jedno bez drugog ne može.

Dakle, percipiram svim svojim snagama skromnim al nikad nisam i teško da ću razumeti čemu komarci služe. Koliko mi moje iskustvo govori, njihova namena je pijenje tuđe krvi i to bi bilo sve. Pre i posle nema nikakve koristi od njih za ostatak planetarnog življa, ma kojoj sorti pripadalo. Sve što za njima ostaje je nepodnošljivi svrabež i niži nivo krvostaja. Dosadu da ne pominjem, sumnjam da išta može da bude tako napasno i dosadno kao komarac, kog prati zvuk grđi od zubarske burgije, tanji model. To kad se navrze, kad krene u oči da se zaleće, kad zujom učini noć dnom pakla, a spavanje gurne u domen mašte, lepo čoveku dođe da mu natoči naprstak krvi, uruči mu slamčicu i poželi prijatan obrok. Poseban problem smo sami sebi oni kojima narodska mudrost dijagnosticira slatku krv. Da l mi je slatka krv stvarno ne bih smela da tvrdim, al kakva god da je komarci su me žderali i obožavali otkad za sebe znam. Kako im dođe sezona hranjenja, tako ja izgledam kao nosilac nepoznatog oblika boginja, koji se drapa kao najbolji čovekov prijatelj nepelcovan protiv spoljnih i unutrašnjih parazita.

Dodatna muka mog života je bila što sam dobar deo života bila stambeno locirana u raju za komarce, pored Dunava, tačno tamo gde gadovi dosežu veličinu ždralova, gde prosto ujedaju dovodeći sebe u opasnost da puknu od prežderavanja, a srećnom dobitniku po ujedu uručuju zlatnu plaketu dobrovoljnog davaoca krvi i zidarski sendvič. U odnosu na njih su vampiri bili čisti amateri na dijeti.

Njihovi seoski rođaci su bili mnogo sitnije konstitucije i glasovnih sposobnosti, ali su grizli kao da im je poslednje. Mada, iskreno rečeno, njihova populacija je, u tom području bila prilično ugrožena, jer većina seoskog življa ima repove. Oni koji bi izvukli živu glavu i pripljeskavanje su bili besni do izbezumljenja. Zbog toga smo sestra i ja, raspuštene u selu, predveče bile mazane komovicom, što da nam ublaži postojeće ujede, što da spreči nove. Ovo drugo je više pomagalo da badnjevački komarci postanu hronični alkoholičari, mada bi neupućeni tako doživeli i nas dve, koje smo u san odlazile u rakijskim isparenjima. Tako čvrsto kao tada nikad u životu spavala nisam, snova se ne sećam ali su sigurno bili dupli.

Ipak, komarska apokalipsa mi se desila na ljupkom i vrlo najdivnijem ostrvu Šipan. U jednom trenutku, osamdesetih godina prošlog veka, bilo je jako popularno da se tamo ide, jer je kao pusto, voda je kristalna, ima jedna baba usred ostrva koja pravi palačinke svima koji uspeju da je pronađu, mada nije rečeno i da će po mrakači naći put do mesta sa kog su krenuli, jeste da vode koja nije slana mahom nema, ali tamo idu samo oni koji znaju šta je stvarno dobro. Tim povodima sam i ja tamo trajektizovana sa društvom, koje mi je garantovalo nezaboravan provod u nedrima kamenjara, makije, pripekom i...turističkom radnicom od juče, koja je jednu od svojih ostava, uguravanjem dva kreveta i tri memljiva dušeka, pretvorila u navodni apartman. Tu se uguralo nas sedmoro, pauci su morali da napuste teren zbog nedostatka prostora. Fakat je da nikada to naturalno letovanje zaboravila nisam, jer pranje kose u moru zbog već pomenutog nedostatka slatke vode grđeg no u pustinji Gobi, guštera veličine Komodskih varana, nedostatka svežih namirnica ravnog sedmoj godini afričke gladi, sve to teško su mogli da napusti moju memoriju do dana današnjeg. Da ne pominjem onu gastronomsku babu-palačinkaru, koju smo tri noći uzaludno tražili, dovodeći se u opasnost da se nikad više ne vratimo na polaznu tačku ili bar ne izgrebani kao da smo sa čoporom divljih mačaka spavali, izubijani od padanja po stazama od kojih su i koze davno odustale. Ipak, sve to sam mogla nekako da podnesem, ali činjenicu da su me svake noći ostrvski komarci koristili kao menzu, e to je bilo suviše. Pri čemu nikog drugog u takozvanoj sobi ni pipnuli nisu, samo mene. Izgledala sam kao žaba vrlo krastača, da ne pominjem konstantno drpanje, zbog kog su malobrojni žitelji ostrva počeli sumnjičavo da me gledaju i naširoko zaobilaze. Bili su to dani, da budem preciznija noći, kada sam sanjala smrad i dušegupku koju za sobom ostavljali aviončići, koji su zaprašivali novobeogradski i zemunski kej. Bili su to nezaboravni trenuci, kako za komarce, tako i za ljudske primerke živeće pored reka. Zbog ošuntavanja naroda, i opasnosti da počnu da nam niču neplanirane izrasline i ekstremiteti, vlasti su se, jedne godine, odlučile za prirodniji pristup, pazarile su ruske ribice koje se hrane larvama komaraca. Odahnuli smo. Sve dok se, tog leta nisu pojavili komarci veličine i efikasnosti borbenih aviona. Ispostavilo se da su kupljene premlade, bebe-ribice, tako male da su ih druge, autohtone ribe pojele dok su larve i njihovi roditelji aplaudirali. Hodali smo obučeni u mreže protiv komaraca, bilo je prekasno za zaprašivanje. Ali, teško da ću moći slikovitije od Nebojše od Zrenjanina da vam objasnim efekte nekadašnjih zaprašivanja. Njegov sastav već danima viralno zasmejava sve koji su ga pročitali. Od mene ima zahvalnost za smeh do suza:

„Prskanje komaraca prethodnog vikenda dalo je određene rezultate, tako da sada komaraca ima još više, plus su još bešnje. Podjebali su ih nekim jeftinim sranjem, pa su podigli i one mamurne, koji nisu imali u planu da izađu ovog vikenda. Sad ujedaju kao terijeri.

Kad sam bio klinac, preleti onaj avion, sav u rupama, obarali ga i Nemci i Rusi, i lovci iz okolnih sela jer im tera divljač, u njemu budženi motor od lade samare, pa kad pusti onaj »trag« iz krila, druže, ono je bio neki bugarski suzavac, pomešan sa wc sanitarom i zaplenjenim švapskim, bojnim otrovom. Mi deca odma vatamo maglu brzinom Bolta, jer ako ti to padne na glavu, odmašćuje kosu, ubiva vaške i perut i izvlači ti pramenove. Ovi manje iskusni, koji pogledaju gore, imaju kokošije slepilo do kraja raspusta. Posle par dana otpadnu ti trepavice i počneš da nalaziš obrve u tanjiru. Ovaj majstor se spusti u brišući let, dva metra iznad bandera, jasno ga vidimo da je izbacio lakat, colja zrenjaninsko pivo i čujemo ga da peva hitove Radeta Jorovića. On nadleće, za par sekundi padaju komarci, muve, zolje, izvrću se miševi, pacovi, živina, sitna stoka i ostala nejač. U povratku pusti još jedan mlaz da očisti kerove i mačke od krpelja i buva. Tako dva puta u toku leta, i odma je utamanio i viruse, to nam je istovremeno bila vakcinacija protiv gripa. Lepre, kuge, šuge i crvenog vetra. Posle toga, par dana oporavljamo pluća i ostale delove tela, vrapci se navarili, istripovali da su belorepi orlovi, napadaju koze i mačke iz vazduha, golubovi mjauču dok lete, deca svetle u mraku, baba se dva dana mačuje sa saobraćajnim znakom ispred kuće.

Tako da... Jes bilo malo zajebano, al nema komaraca, jebiga!“
Ostale kolumne autoraPogledajte sve
dan kada je gorko zaplakala boginja higija laguna knjige Dan kada je gorko zaplakala boginja Higija
23.11.2020.
 Bilo je to za vakta Prve Liberalizacije, one koja je sledila nakon Prvog Talasa, perioda kada je rolna toaletnog papira bila željenija od plemenitih metala, koji jesu plemeniti, ali ne i dovoljno...više
više
čitanje života laguna knjige Čitanje života
09.11.2020.
Ja to jesam već jednom napisala, ali moram da ponovim – gospodin Anton Pavlovič Čehov, pseudonimski Antoša Čehonte, i ja smo se upoznali u vrlo nezgodnom trenutku. Razlika u godinama je bila...više
više
šaka života laguna knjige Šaka života
21.10.2020.
Dole u selu, u Badnjevcu, s druge strane Lepenice, moji brat i snajka imaju prodavnicu. U njoj ima svega, od eksera preko kuhinjskih potrepština, alata, baštenskih kanti i semena, burića i meni nepoznatih...više
više
krvopije laguna knjige Krvopije
16.07.2020.
Prirodu volim i trudim se da je razumem, čak i kada je krakata, dlakava, krastava, ljigava, bode, spotiče, ima višak očiju ili manjak nogu. Shvatam da je priroda lanac oko vrata planete i da svaka...više
više
Knjige autora
Najnovije kolumnePogledajte sve
kultura nije dobro oružje u borbi protiv nekulture laguna knjige Kultura nije dobro oružje u borbi protiv nekulture
18.11.2020.
Sada ću izreći jednu jeres… Ali staću čvrsto iza nje, pravdajući se sopstvenim iskustvom, a ono nije malo. I ne morate se slagati sa mnom, samo nemojte da me ubeđujete ni u šta. Negirajte...više
više
kako sam prevario smrt laguna knjige Kako sam prevario smrt
10.11.2020.
  U leto 1998. godine udario sam se na Adi Bojani jedrom od vindsurfa po desnom uvetu. Vetar ga malo jače cimnuo i ja nisam stigao da se izmaknem. Posle par dana kada je bol prošao provalim...više
više
tri stolice iz srpske književnosti laguna knjige Tri stolice iz srpske književnosti
02.11.2020.
Dugo nisam znao da je upravo stolica jedinica namještaja, a ne sto ili krevet. Jedan od najboljih savjeta dobio sam prije 20 godina kada sam kupio prvi kompjuter, ne računamo li igračke poput ZX Spectruma...više
više
životinjsko carstvo laguna knjige Životinjsko carstvo
05.10.2020.
Dugogodišnjim posmatranjem ustanovio sam da većina ljudi čašu sa vodom na pola – vidi kao polupraznu, a ne kao do pola punu. Šta više, ustanovio sam kako ljudi koji opažaju čašu...više
više

Naš sajt koristi kolačiće koji služe da poboljšaju vaše korisničko iskustvo, analiziraju posete sajtu na sajtu i prikazuju adekvatne reklame odabranoj publici. Posetom ovog sajta, vi se slažete sa korišćenjem kolačiča u skladu sa našom Politkom korišćenja kolačiča.