VestiIntervjuiPromocijeAkcijeKnjiževni klubPrikazi#knjigoljupci#TriRajkeVideoKolumneNagradeKalendar

Kad filmska adaptacija ne seže do originala – „Poštar uvek zvoni dvaput“

Ovaj tekst je prvobitno objavljen 20. marta 1981. godine

Sutradan sam na minut ostao nasamo s njom, pa sam je tako jako udario pesnicom u nogu da sam je umalo oborio. „Što si takav?“, režala je kao puma. Sviđala mi se takva. „Kako si, Koro?“ „Nikako“ Otad sam ponovo počeo da osećam njen miris.



U navedenom odlomku na početku svog romana iz 1934. godine „Poštar uvek zvoni dvaput“, koji je jedan od najvećih romana moderne američke fikcije, čini se da je Džejms M. Kejn do savršenstva doveo taj stil lakonskog izražavanja koji počinje kao kakva Hemingvejeva parodija i doseže klasičnu crtu vulgarnosti koja je erotična, zanimljiva i posve samosvojna. Kejnovim junacima ne nedostaje maštovitosti, kao što je slučaj u romanu „Ljubav sa grešnicom“ Martina Rita. Oni su odveć jedinstveni. Snalažljivi su poput pume, ponekad samo zabave radi. Oni tanjire ne spuštaju nežno na sto – oni ih bacaju. Razmenjuju banalnosti kao u groznici.

Oni, takođe, mirišu. Kora, aljkavuša, žena je Nika, Grka koji je mnogo stariji od nje, i koji vodi neuredno drumsko svratište sa benzinskom stanicom (koje je i scenografija „Poštara“), za sobom ostavlja miris seksualnosti, a za koji se zbog jačine i intenziteta ne može reći da li je miris ili nesnosni vonj. Taj miris je jedinstven. Dovodi muškarce do ludila, kao što bi ih u fikciji devetanestog veka, izludeo uganuti članak. Kora ne bi opstala u ovoj dezadorans-eri.

U Kejnovom svetu, mirisi igraju važnu ulogu, a naročito u „Poštaru“, u kojem narator, lutalica po imenu Frenk Čejmbers, prateći svoj njuh prvo dospeva u preljubničku aferu sa Korom, a zatim kuje plan kako da ubije starog smrdljivog Nika, kome subotnje kupke nikada nisu mogle dosaditi.

Vulgarnost je srž Kejnove fikcije i upravo je vulgarnost ono što nedostaje filmskoj adaptaciji koju potpisuje Bob Rafelson („Pet lakih komada“), pisac scenarija je Dejvid Mamet, jedan od naših najtalentovanijih i idiosinkratičnih pisaca scenarija, u kojoj su uloge dodeljene Džeku Nikolsonu koji tumači Frenka i Džesiki Lang koja je zavodnica Kora.

Za razliku od sladunjave, surovo potkresane MGM-ove verzije iz 1946. godine, u kojoj su se Džon Garfild i Lana Tarner upustili u nedozvoljenu ljubavnu aferu, ovaj „Poštar“ nije toliko izmenjen. I dalje je priča ostala u vremenu Velike krize, u vremenu kada je čak i besciljnost bila potpomognuta svrhom – svrhom suočavanja sa ekonomskom krizom i snovima koji su se pretvarali u prah.

„Poštar uvek zvoni dvaput“ gospodina Rafelsona izgleda sjajno, štaviše, fenomenalno. Režirao ga je Sven Nikvist, koji nikada ne zanemaruje detalje već ih savršeno uklapa u priču – od automobila do starih paklica cigareta Filip Moris – i koji to čini na jedan egzotičan način kada se pojave u kadru. Seksualno je mnogo eksplicitniji od verzije iz 1946, a kad smo kod toga, eksplicitniji je čak i od knjige. Međutim, kada se Nikolsonov Frenk prepušta ljubavnim užicima sa Korom koju tumači Langova na stolu za mešenje hleba u kuhinji svratišta, scene koje su moguće iznenadile i samog Kejna, ne samo da vas ovi kadrovi u potpunosti uvuku u priču, već su oni, žao mi je što ću to reći, snimljeni sa ukusom.

Ovo je četvrta ekranizacija Kejnovog romana. Pored verzije koju sam već spomenuo, postoji i  operska varijanta Lučina Viskontija „Opsesija“, snimljena bez autorskih prava u Italiji 1942. godine (koja je tek odnedavno dostupna u našoj zemlji) i francuska verzija koju je 1939. godine snimio Pjer Šenal.

Možda će zvučati čudno, ali moram da priznam da mi se više dopada ranija holivudska verzija, čiji je sjajni MGM-ov glamur vulgarniji od realnosti koju se gospodin Rafelson potrudio da nam pruži. Raniji „Poštar“ nije ništa drugo do serija savršeno osvetljenih, pažljivo retuširanih portreta filmskih zvezda Džordža Harela. A ipak je promišljen, seksi i vulgaran baš zbog svih tih neprimereno romantičnih manira i zbog zabrana koje je diktirao Kodeks filmske produkcije.

Vrelina koju su Garfild i Tarnerova doneli na filmsko platno pre skoro četrdeset godina i danas se može gledati u repertoarnim bioskopima i kasno uveče na televizijskim programima. Gospodin Nikolson i gospođica Lang uzdišu sve vreme, ali ostaju hladni. Problem je u tome što su i oni podvrgnuti dezadorans-eri.

Autor: Vinsent Kenbi
Izvor: nytimes.com
Prevod: Nataša Đuričić Marković


Podelite na društvenim mrežama:

Povezani naslovi
bukstagramer koji grmi  laguna knjige Bukstagramer koji „grmi“
08.07.2020.
Džejms Trevino ima 24 godine i iz Rumunije je. Poseduje preko hiljadu knjiga koje delom pripadaju njegovom ocu, a delom ih sam kupuje onlajn, a onda se igra njima i pravi sjajne fotografije. Njegov In...
više
njegovo veličanstvo knjigoslastičarstvo laguna knjige Njegovo veličanstvo – knjigoslastičarstvo
08.07.2020.
Da su knjigoljupci spremni na različite izazove, vratolomije i ludorije kada su knjige i čitanje u pitanju – to već znate. Inače ne biste čitali ovaj tekst. U potrazi za atraktivnim sadržajem, naiš...
više
ekskluzivno nova priča mirjane bobić mojsilović laguna knjige Ekskluzivno: nova priča Mirjane Bobić Mojsilović
08.07.2020.
U iščekivanju novog romana Mirjane Bobić Mojsilović, danas vam poklanjamo njenu još neobjavljenu priču. KIŠA  „Dobro jutro.“ Odmah sam se trgla. Bila je to prva rečenica koju sam ...
više
umesto fudbala izabrao književnost laguna knjige Umesto fudbala izabrao književnost
08.07.2020.
Pisac iz Leskovca otkriva kako se zainteresovao za lepu reč, šta je sve mogao da bude i radi u životu, kako živi sudbine junaka svojih knjiga i kako je iskoristio proleće pod koronom. U jednom ...
više

Naš sajt koristi kolačiće koji služe da poboljšaju vaše korisničko iskustvo, analiziraju posete sajtu na sajtu i prikazuju adekvatne reklame odabranoj publici. Posetom ovog sajta, vi se slažete sa korišćenjem kolačiča u skladu sa našom Politkom korišćenja kolačiča.