VestiIntervjuiPromocijeAkcijeKnjiževni klubPrikazi#knjigoljupciVideoKolumneNagradeKalendar

Duboko uznemirujući svet Agate Kristi

Svako je u stanju da ubije. To je vrlo radikalna ideja.



Kao dugogodišnja obožavateljka romana Agate Kristi, mislim da nije pravedno kada ih nazivamo „lakim krimićima“. Nebrojeno puta sam čula da se o njima govori na taj način. Ljudima zasuzi oko kada se oni spomenu. „Oh“, obično kažu, „oni su kao partija Klueda, zar ne? Ubica je Pukovnik Mastard, u biblioteci sa svećnjakom... tako nešto.“ I nemam nikakvu sumnju da je njihova autorka želela da publika u njima uživa i na tom nivou, na nivou igre. To je jedan od važnih aspekata koje sam i sama pokušala da dočaram kad sam pisala sopstvenu kriminalističku misteriju pod nazivom „The Hunting party“. Želela sam da je čitaoci dožive kao neku vrstu zagonetke, i da shvate da je potrebno samo da slede tragove i dođu do zaključka – i da ako se vrate unazad vide da su mogli sve da reše i ranije samo da su na vreme uočili sve tragove. Svi uživaju u romanima napisanim u formi svojevrsne slagalice/zagonetke. U tome verovatno i jeste ključ njihove univerzalnosti i svestranosti – i to jeste jedan od ključnih razloga zbog kojeg se i danas toliko prevode, objavljuju i prodaju u zapanjujućim tiražima. Prema toma, možda i ima neke istine u tome što ih doživljavaju kao lako štivo. Ali ukoliko ih čitate na nekom drugom, dubljem nivou, takav utisak će nestati. Jer kada malo bolje pogledate, shvatićete da njeni romani često predstavljaju vrlo oštru i beskompromisnu kritiku društva i društvenih problema. Oni su istovremeno i neka vrsta ogleda na temu šta je potrebno da običan čovek počini ubistvo. Pitam se da li je jedan od razloga što Agatu Kristi smatramo piscem „lakih krimića“ i taj što ona piše o običnim ljudima i njihovoj svakodnevici. Radnje velikog broja njenih romana odvijaju se u malim, mirnim britanskim selima, ili u uspavanim letnjikovcima ili otmenim hotelima. Njeni likovi su najčešće pripadnici srednje klase ili aristokratije, takozvani „ugledni članovi društva“ u Britaniji: lekari, pripadnici vojske, advokati, direktori banaka i domaćice. U romanu „I ne osta nijedan“ imamo, između ostalih, jednog ratnog heroja iz Prvog svetskog rata, jednog lekara, policajca, učiteljicu i sudiju. U jednom od njenih romana, ispostavlja se da je ubica dvanaestogodišnja devojčica, sa jezivo banalnim motivom za ubistvo. A upravo je u toj banalnosti ključ. Po mom mišljenju, upravo je ta normalnost junaka sama po sebi dovoljan razlog da njeni romani ne budu okarakterisani kao „laki“. Kada u romanu imamo ubicu koji je psihopata ili sociopata – „manijak sa sekirom“ ili „zli genije“ – oni izlaze iz društvenih okvira. Njihova dela su predvidiva i nedvosmislena poput zemljotresa, stravične prirodne nepogode. Agata Kristi, međutim, ima potrebu da ispituje zbog čega obični ljudi, koji inače poštuju zakon, odluče da ubiju – a to je, svakako, mnogo strašnija premisa. Njene likove veoma retko uhvati nekakvo neobjašnjivo „ludilo“: oni pažljivo i racionalno praniraju ubistva, često o njima dugo razmišljaju i ostavljaju sebi prostora i da se predomisle. Oni ubijaju svoje supružnike, poznanike, kolege, prijatelje, rođake – i sve to sa neshvatljivom hladnokrvnošću.  Njeni romani su duboko uznemirujući jer se zasnivaju na ideji da svako može da počini ubistvo, ako dobije pravi podsticaj.


 
Takođe, verujem da su zbog toga i mnogo zanimljiviji. To je, svakako, i ključ za trajni uspeh njenih romana. Oni podstiču onu ljubopitljivost, onu voajersku crtu koja postoji u svima nama – to je stvar ljudske prirode. Šta se događa iza zatvorenih vrata, u kućama naših suseda, u naizgled običnim domaćinstvima... u tuđim umovima? Ovde se pokazuje koliko je šadenfrojd („schadenfreude“ – uživanje u  tuđoj nesreći) moćna emocija. U izvesnom smislu, Agatu Kristi bismo mogli da proglasimo za preteču psihološkog trilera – žanra koji se zasniva na pitanju koliko stvari mogu da krenu naopako između ljudi koji žive u naizgled uobičajenom domaćinskom okruženju. U ovom podžanru se dodatno naglašava prividna normalnost junaka: zamislite dosadno predgrađe, malu varoš poput one iz romana „Iščezla“ ili likove koje na tren vidimo kroz prozor voza kao u romanu „Devojka iz voza“, koje narator opisuje gotovo čežnjivo zato što njihovi životi naizgled predstavljaju onu vrstu porodičnog blaženstva iz kojeg je ona proterana.

Kao pisca zanima me da pronađem odgovor na pitanje šta može da podstakne običnog čoveka na ubistvo. U kriminalističkom romanu koji sam napisala, „The Hunting Party“, moji gosti su vrlo imućni i vrlo fini ljudi – uredno plaćaju poreze i poštuju zakone, primerni članovi društva. Oni su stari prijatelji, vezani događajima iz prošlosti. Razlog za njihovo zajedničko putovanje ne može da bude neviniji, banalniji: okupili su se na zajedničkom odmoru, na dočeku Nove godine. Oni se međusobno toliko dobro poznaju i toliko su bliski, gotovo kao da su porodica. Ali, na kraju, jedan od njih će počiniti ubistvo. Počiniće najgori od svih zločina.

U romanu „The Hunting Party“ odlučila sam da izbacim lik detektiva, toliko omiljen u Agatinim romanima. Želela sam da ta atmosfera izolovanosti bude potpuna, i imala sam osećaj da će situacija među likovima biti zlokobnija/napetija ako ne postoji neko „ko drži stvari pod kontrolom“, i ako nema te sigurnosti – kako doslovne, tako i moralne – koju bi takav lik doneo. Pretpostavljam da je i to jedan od razloga zbog kojih Agatine knjige odaju taj lažan utisak „lakoće“ – prisustvo „detektiva“ – Poaroa ili gospođice Marpl. U prisustvu jednog od ovih genijalnih umova, čitalac na neki način zna da je u sigurnim rukama – da će zločin na kraju biti rešen, da će se radnja odvijati po određenom šablonu. Čini se da detektiv gotovo nikad nije u nekom ozbiljnom problemu – i znamo da ćemo na kraju dobiti čuvenu poslednju scenu iz „salona“, u kojoj se ubica razotkriva na jedan prilično svečan, vrlo civilizovan način – ubica poslušno čeka na presudu detektiva. Možda je to uzrok za pobunu dela gledalaca nakon najnovije ekranizacije romana „ABC ubistva“, u kojoj je Poaro, u tumačenju Džona Malkoviča, predstavljen kao nesigurna, beznačajna figura – čovek čiji se kredibilitet dovodi u pitanje, koji je sveden na domaćina „zabave za rešavanje zločina“ i koji farba svoje čuvene brkove. Podrivanjem njegovog kredibiliteta čitava postavka odmah postaje nesigurnija i strašnija. Takođe, smatram da su romani Agate Kristi u kojima nema detektiva verovatno najinteresantniji i najuzbudljiviji – setimo se samo sugestivnog, nepouzdanog, sociopate-naratora iz romana „Beskrajna noć“ – koji je na neki način pandan Toma Riplija. A tu je i roman „I ne osta nijedan“ i atmosfera nemilosrdne, brutalne neizbežnosti nalik na grčku tragediju. Ali, s druge strane, zar nisu upravo ti omiljeni likovi, Agatini detektivi, i ta formalna atmosfera „salonske igre“ omogućavali autorki, da u jednom daleko konzervativnijem vremenu, bez posledica govori o ubicama deca, zlostavljačima, serijskim ubicama – dok u pozadini lebdi mnogo više od nagoveštaja seksa i droga? Da se bukvalno izvuče sa ubistvom?


 
Žena-ubica danas i nije toliko radikalna zamisao koliko je bila u vreme Agate Kristi – iako žene koje ubijaju i dalje izazivaju mnogo veću nevericu od muškaraca koji su počinili takve zločine. Agatine knjige se po likovima žena-ubica, izdvajaju u odnosu na većinu dela njenih savremenika koji su ubice predstavljali kao karakteristične muške likove. Osim toga, Agatine ubice su inače normalne žene – one nisu nikakve nakaze ili autsajderi – to su majke, kćerke, supruge. Neke od njih su veoma dopadljive; čak i Poaro biva očaran u nekim situacijama. One su proračunate i pametne. To nisu žene koje će počiniti samo zločin iz strasti. One su zavidne, pohlepne, škrte – zapravo, njih može da motiviše bilo koji od sedam smrtnih grehova (a nekad i svih sedam). I upravo zbog toga njihova sposobnost da poremete, da dovode u pitanje društvene ideale, ima mnogo veću težinu. Ne trudeći se da dodatno skreće pažnju na to, jer Agata Kristi nije pravila senzaciju od svojih ženskih ubica, ona je postigla nešto mnogo radikalnije.

Možda je to prokletstvo onih koji traju – pisanje koje je nekad smatrano radikalnim i inovativnim, za savremenu publiku deluje zastarelo – kao što su u 2019. romani Ijana Fleminga daleko od provokativnih i uzbudljivih, već su pomalo smešni... pa čak i mučni. I tako se vraćam na svoju početnu pretpostavku – romani Agate Kristi traju jer mogu da se izvuku iz konteksta, mogu da opstanu samo zahvaljujući svojim zapletima kao svojevrsne divne zagonetke. Naravno, trebalo bi da ih čitate uz šolju tople čokolade udobno zavaljeni ispred kamina u kojem divlja vatra, kao lako večernje štivo. Ali tvrdim da će pravi ljubitelji kriminalističke fikcije u njima pronaći i mnogo više od toga. Što ih čini još uzbudljivijim.
 
Autor: Lusi Foli
Izvor: crimereads.com
Prevod: Maja Horvat


roman nakrivljena kuća agate kristi u prodaji od 23 aprila laguna knjige Roman „Nakrivljena kuća“ Agate Kristi u prodaji od 23. aprila
18.04.2019.
Svako ima svoj omiljeni roman Agate Kristi, ali da li ste znali da je „Nakrivljena kuća“ autorkina najdraža knjiga?   „Ova knjiga je meni lično jedna od posebno dragih. Gajila sam je godinama, ...
više
laguna i addiko banka predstavili kapitalnu biografiju leonardo da vinči  laguna knjige Laguna i Addiko banka predstavili kapitalnu biografiju „Leonardo da Vinči“
18.04.2019.
U godini kada ceo svet obeležava 500 godina od smrti „renesansnog čoveka“ i „univerzalnog genija“ Leonarda da Vinčija, izdavačka kuća Laguna i Addiko banka predstavili su na konferenciji za novinare 1...
više
nova izdanja domaćih autora laguna knjige Nova izdanja domaćih autora
18.04.2019.
Knjiga „Na bregu kuća mala“ Gradimira Stojkovića doživeće četvrto izdanje. Duhovit i emotivan, ovaj roman zbog svojih mnogobrojnih obrta čitaocima pomaže da shvate da nije sve baš onako kao što izgled...
više
održana promocija knjige tamo je ovde maje lalević piščević laguna knjige Održana promocija knjige „Tamo je ovde“ Maje Lalević Piščević
18.04.2019.
Promocija knjige „Tamo je ovde“ Maje Lalević Pisčević održana je u sredu 17. aprila u Klubu književnika.   O knjizi su, osim autorke, govorili Srđan Šaper, osnivač i vlasnik I&F McCann ...
više