VestiIntervjuiPromocijeAkcijeKnjiževni klubPrikazi#knjigoljupciVideoKolumneNagradeKalendar

Da li su žene zaista toliko bolje u pisanju scena seksa od muškaraca?

Svake godine sa nestrpljenjem očekujem onaj trenutak u kojem svako dostojanstvo i marketinški napori padaju u vodu, kada se poništava značaj svih godišnjih top-lista, a to je trenutak kada se najavljuje dodela najomraženijeg književnog priznanja koje stavlja u isti koš staviti velikana kakav je Haruki Murakami i autore banalnih avanturističkih romana – reč je o Nagradi za najgoru scenu seksa u fikciji, koju dodeljuje časopis „The Literary Review“. Poznati i priznati pisci, kao i oni nepoznati postaju predmet podsmeha zbog uspaljenih falusa, neprirodno predstavljenih vagina (ove godine je to „emajlirana ljuta glodalica“, koja me proganja u snovima) i obilnih ejakulacija koje se porede sa cunamijem.


 
Gotovo svaki pisac, koliko god bio priznat, može da se nađe u konkurenciji za ovu nagradu: među nominovanim autorima bili su i Dejvid Mičel, Tomas Pinčon, Tom Volf i Norman Majler. Seksualna intimna je carstvo u koje ljudi odlaze sami ili u društvu, zastrašujuća sredina koja sakriva isto onoliko koliko i otkriva, zabranjen, univerzalan prostor za glumu i za iskrenost. I naravno, o tome je teško pisati; postoji li nešto teže za nas, obične smrtnike, od pokušaja da objasnimo božansko?
 
Čini se, međutim, da je nekima od nas naročito teško da pišemo o seksu. Od 2002. godine gotovo 80 odsto nominovanih pisaca za ovu nagradu bili su muškarci – 114 muškaraca i 31 žena. (Teško je pronaći podatke o onima koji su ulazili u uži izbor pre 2002, ali pre toga, svi dobitnici, od ustanovljenja ove nagrade, davne 1993, bili su muškarci.) Među relativno malobrojnim ženama koje su se našle u konkurenciji za ovu nagradu, ističu se Erika Džong i Ejmer Mekbrajd, ali poznate spisateljice su vrlo retko nominovane, dok su muški ljubimci kritike, poput Džonatana Frenzena i dobitnika ove nagrade, Džona Apdajka, imali i po nekoliko pojavljivanja na listi finalista. Iako bi rodna neravnopravnost u književnosti mogla delimično da objasni ovakav trend, muška dominacija na ovom polju ipak nije samo odraz činjenice da se više objavljuju muški autori. Nagrada za najgoru scenu seksa favorizuje muškarce čak više i od najvećeg neprijatelja rodne ravnopravnosti, časopisa „The New York Review of Books“; kao i pomenuti časopis, komisija koja dodeljuje nagradu pokazuje „kontinuiranu nezainteresovanost za jednakost polova“.

 
 
Ali, šta tačno donosi ovo „priznanje“, odnosno, nominacija za ovu nagradu? Neki tekstovi su nesumnjivo lošeg kvaliteta, ali ova nagrada je daleko od toga da izdvaja samo najgore napisanu prozu godine. Kvalitet koji oni prepoznaju je mnogo suptilniji: ono što je, iz godine u godinu, zajedničko svim delima koja se nađu u konkurenciji za ovu nagradu jeste nedostatak mašte. Većina nominovanih nisu samo muškarci, već su to zadrti, heteroseksualni belci, a njihovo delo često odražava njihovu šovinističku nesposobnost da se poistovete sa svojim ženskim likovima. U romanu „Grace's Day“ („Grejsin  dan“) Vilijam Vol opisuje reakciju svoje mlade junakinje na prvo seksualno iskustvo kao „bol [...] primitivan poput gline“. U romanu „Kismet“, Luka Tredžeta prikazana je žena koja tokom oralnog seksa jednog lenjog poslepodneva sebe doživljava kao „prazan sud za nešto koji odaje utisak bestelesne svesti“. Mučne metafore u romanu „The Paper Lovers“ („Ljubavnici od papira“) Džerarda Vudvorda prepliću se sa viševekovnom ženomrzačkom tradicijom u pripovedanju (setimo se Flobera i zmijskih korseta Eme Bovari), koja se ogleda u nestvarnim, a istovremeno besmislenim opisima ženskog tela – „njen dugačak vrat, njen vrat kao u labudice, njen  vrat Alise iz zemlje čuda koji se izvija poput zmije“. I nije samo jedan, već su dvojica finalista uhvaćeni u ponižavajućem obrtu u kojem su njihovi muški likovi fantazirali o dojenju, povezujući ta sećanja sa seksualnom privlačnošću ženskih grudi.
 
Ono zbog čega su ove scene seksa loše nije sam stil pisanja, već razotkrivanje siromašnog erotskog potencijala svakog od ovih autora, koji svojim preteranim insistiranjem na seksualnom uzbuđenju guše svaku mogućnost intimnosti. U tom carstvu savršenog sjedinjavanja, oni idealizuju onog drugog, željenu osobu, koja postaje nedefinisan predmet, ljubavnik postaje reč bez jasnog značenja, samo površina na kojoj se projektuju fantazije i samoživost junaka. Odbijanje da se ispitaju iskustva i druge osobe nije neuspeh samo u umetničkom smislu – već i u moralnom, jer podstiče sve one seksualne zabrane kojima se svi kažnjavaju, bili oni umetnici ili ne.
 
 
 
Telesni svet je delikatan, a pokušaj da se prate i opisuju ekstatična iskustva može biti vrlo opasan, izvor mnoštva potencijalnih nesporazuma, egoističnih predrasuda i lažnih početaka. „Veoma je uzbudljivo kada probate nešto što nikada ranije niste jeli“, izjavio je čuveni kritičar hrane, pokojni Džonatan Gold u veličanstvenom filmu „The City of Gold“ u kojem slavi svoju ljubav prema Los Anđelesu. „Ali, onda, što je, mislim, još bolje, prevaziđete to uzbuđenje. U sledećih nekoliko obroka prolazite kroz fazu zaljubljenosti. A zatim, ako imate mnogo sreće ulazite u fazu razumevanja.“ Seks je neuhvatljiv i stran kao i svako drugo nepoznato područje – jedino što možemo je da ga posetimo, probamo, istražimo i pokušamo da opišemo to novo iskustvo. Nominovani za ovu nagradu su previše samouvereno kročili na ovu teritoriju, ne poštujući dovoljno njene tajne, nedovoljno svesni sopstvenih ograničenja.
 
Ovo je posebno došlo do izražaja kad je reč o ovogodišnjem pobedniku, Džejmsu Freju i romanu „Katerina“. S obzirom na autorov neutaživ apetit za beskrajno dosadno ponavljanje, citirati delove iz ovog dela nema nikakvog smisla; ako vas zanima kakva je knjiga, samo izmešajte reči „jebanje“ i „svršavanje“ sa nasumice izabranim imenicama. U ovom, verujem, vrlo iskrenom pokušaju da izrazi najdublje istine o omamljujućim iskustvima jedne mlade osobe koja putujući po inostranstvu ulazi u žestoke seksualne veze, Frej nije ispao samo tupav i detinjast, već, što je još gore, dosadan.
 
„Zavisnik od seksa je neko ko zaista voli seks, i to ne samo onaj deo kad svršava, već i one prljave momente, sav taj slani nered“, napisala je za „Njujorker“ nakon smrti umetnika poznatog kao Prins, Megi Nelson, slaveći „tu pravu, božanstvenu, naelektrisanu prljavštinu koja je moguća samo između dva uzbuđena, mlada tela koja su prihvatila činjenicu da imaju želju i nekako uspela da pronađu jedno drugo. Činjenica da su muškarci mnogo češće nego žene dobitnici ove nagrade ne sugeriše da za razliku od žena nisu sposobni da pišu o seksu, već pre govori u prilog pretpostavci da će erotskim, intimnim temama pristupiti kao već osvojenom, poznatom svetu, umesto da pokažu dužno poštovanje prema ovoj nedovoljno istraženoj teritoriji.

Autor: Lisa Lokačo
Izvor: electricliterature.com
Prevod: Maja Horvat


predstavljanje knjige london vladimira đurića đure laguna knjige Predstavljanje knjige „London“ Vladimira Đurića Đure
16.01.2019.
U utorak 22. januara od 13 sati u Delfi Caféu u SKC-u biće predstavljen roman „London“ Vladimira Đurića Đure.   Osim autora, Vladimira Đurića Đure, o knjizi će govoriti Rodoljub Stojanović, vla...
više
klara uson prisustvujemo završetku jedne epohe kojom smo bili oduševljeni  laguna knjige Klara Uson: „Prisustvujemo završetku jedne epohe kojom smo bili oduševljeni“
16.01.2019.
Spisateljica iz Barselone Klara Uson u svom poslednjem romanu „Hrabrost“ spasava od zaborava „munjevitu i izjalovljenu, ali herojsku revoluciju“ Fermina Galana, izvedenu u decembru 1930, a koja je tra...
više
žurić i marojević u najužem izboru za vitalovu nagradu laguna knjige Žurić i Marojević u najužem izboru za Vitalovu nagradu
16.01.2019.
U najužem izboru za nagradu „Zlatni suncokret“ žiri u sastavu Dragan Jovanović Danilov, Dragan Babić i Vladimir Gvozden (predsednik) uvrstio je šest književnih dela, među kojima su „Tuđine“ Igora Maro...
više
 čovek po imenu uve najčitanija knjiga u biblioteci grada beograda laguna knjige „Čovek po imenu Uve“ – najčitanija knjiga u Biblioteci grada Beograda
16.01.2019.
Najčitanija knjiga stranog autora u Biblioteci grada Beograda za 2018. je roman „Čovek po imenu Uve“ Fredrika Bakmana u izdanju Lagune, saopšteno je 16. januara na svečanosti povodom 88 godina postoja...
više