Ana Mačkić

Zaljubila sam se u poeziju kojom je Crnjanski napisao svoju prvu knjigu Seoba. Zaljubila sam se u Pavla Isakovića, tog divnog, naočitog, ponosnog čovjeka velikog srca, lika iz druge knjige. I dok se mislima i danas često vraćam romanu, puna ljubavi, ne mogu da odlučim koji mi se dio više sviđa. Da li prvi, u kojem Crnjanski poetično opisuje ljudeskaru, vojnika Vuka Isakovića koji vjeruje u neke svoje velike ideale, slavu i u to da će borbom negdje tamo, preko bijela svijeta, donijeti slobodu svom narodu? Dok on i njegovi ljudi na ratištima Habzburške monarhije u blatu ostavljaju posljednju kap krvi, Vuk i ne sluti da, čak i ako preživi, više nema čemu da se vrati. I još, za koga se bori? Za caricu koja ih gleda kao jeftino meso za topove. Snovi i ono za šta je vrijedilo živjeti, sve se raspalo. Ostala je samo opšta tragedija nepripadanja, lutanja i potrage za utočištem. Kuća više nije dom. Žena više nije njegova. I u tom sivilu i magli, ostaje samo jedan tračak svjetlosti, ona plava zvijezda u beskrajnom plavom krugu. Dok sam prvu knjigu čitala dušom i srcem, proživljavajući svu tragediju Vuka, njegove žene i brata, druga knjiga mi je otvorila potpuno nove vidike. Tu sam upoznala Pavla Isakovića, njegovu braću i porodice. Pavlov jedini cilj je da se nasele u Rusiji, jer je ona za njih obećana zemlja u kojoj će se napokon osloboditi stega, raj gdje će ih prigrliti kao najrođenije. Ali, da li je baš tako? Stvarnost ga surovo demantuje, a moje srce plače nad njegovom sudbinom. E moj Pavle... Poslije gubitka žene, šta još imaš da izgubiš? Dok ti se tuđe žene nude i čeznu za tobom, ti samo gledaš u svoju zvijezdu, u svoju jedinu strast, Rusiju. Koliko god pokušavali da te ponize, tvoj ponos im pokazuje kakav su narod ti Srbi. E moj Pavle, u tebi se prelomila sva tuga naših seoba. Ti si moj dokaz da se najgore umire onda kad ti uzmu ime i nadu. Kad se istopiš u tuđini, kad zaboraviš svoj jezik i zaboraviš ko si. Kad ti naslednici više ne znaju ni odakle su došli, i kad izgubiš sve što si imao – samo da bi postao ništa u toj tuđoj zemlji. E moj Pavle. Seoba ima, a smrti nema!

Nenad Nikolić

Roman sa dobrom tematikom, zanimljiv, pun staroslovenskih reči, kao i ruskih reči, ne razumljivih čitaocu, čija struka nisu slovenski jezici, odnosno, staroslovenskih jezik. Na sreću, 8 godina sam učio ruski, pa sam tako razumeo ruske reči, a staroslovenske, samo - po sluhu-.

Pera

Knjiga koja je vredna citanja,druga knjiga je ostavila na mene bar mnogo jaci i bolji utisak od prve knjige ali obe su vredne citnaja,nikad necu zaboraviti te opise i slike Pavla Isakovica kako sedi sam u sobi,njegova seda kosa oko slepoocnica,sve je to tako opisano da je prosto nemoguce zaboraviti.

Jelena

Beskrajno plavi krug i u njemu zvezda. Remek delo. I to na cirilici. Jako lepo

Ana Vranic Gajic

Seobe iz pera Crnjanskog predstavljaju klasiku, epopeju, deskripciju, porodičnu sagu, istoriju, večnu potrebu za traganjem, seljenjem i nenalaženjem... Teče nit kao prolećni potok nezaustavljivi. Osipa se fabula lakoćom žubora. Smenjuju se muke i nevolje napaćenog naroda u večitoj potrazi za boljim životom. Kao u polusnu vrti se goli život. Beskrajni plavi krug i u njemu zvezda... Majstorstvo Crnjanskog, duboka imaginacija spojena sa veštom naracijom, delo za sva vremena. Seobe su kultni roman nastao u trenutku tragedije jednog naroda, a primenljiv za sve i svagda. Bukvar i udzbenik. Trag i putokaz.