Odlična knjiga! Ovo je priča o nemačkoj porodici smeštenoj u periodu pre, tokom i posle WW2. Autor govori o svom bratu, pripadniku SS-a koji je poginuo tokom rata, a koga nije dovojlno poznavao. Priča se osvrće i na njegov odnos sa ocem, majkom i sestrom. Pored pe porodične priče, paralelno se provlači i pitanje samog rata, nacionalsocijalizma i pitanje krivice. Zrelim razmišljanjem i iznošenjem argumenata, ovo je jedna od knjiga koju svako treba da pročita kako bi bolje shvatio ulogu koju je u životima ljudi ostavio najveći rat u ljudskoj istoriji.

Jednostavno,iskrena,duboko intimna i dirljiva priča o bratu,o roditeljima,o samom sebi.Priča o jednom vremenu i pogresnoj ideologiji o ,,herojima,, i žrtvama.Obavezno je pročitati,a posle zanemeti.Preporuka za čitanje je još jedan nemački pisac:Timur Vermes i upravo objavljena Lagunina knjiga ,,Opet on,,

Kao da je pisac ovim romanom pokušao da sredi svoje haotične misli,pisanje ove knjige mu je neki vid psihoterapije definitivno...Nabacane činjenice na malom broju strana daju dovoljno podataka o odnosu koji je pisac imao prema bratu,kojeg je slabo poznavao i s kim je malo vremena proveo,ali koji je na njegov život preko pisama i iz onog što su mu roditelji govorili o njemu kao velikom i neponovljivom sinu,urezalo dubok trag i definisalo ga kao čoveka.

Malo strana,a težak,neobičan roman,nabijen emocijama,činjenicama i pokušajem da se shvati ono što se davno dešavalo.Samo da se shvati,ne da se opravda.Da sami shvate kako se sve to izdešavalo u njihovim životima i zašto je sve bilo baš tako kako je bilo...Autor je Nemac,rođen na samom početku II svetskog rata. Imao je šesnaest godina starijeg brata Karl-Hajnca koji se dobrovoljno prijavio u elitnu SS diviziju "Mrtvačka glava".Sa osamnaest godina je otišao u rat,a sa devetnaest je poginuo,u Ukrajini."...Odsutan a ipak prisutan,pratio me je kroz detinjstvo,u majčinoj tuzi,u očevim sumnjama,u nagoveštajima,,,O njemu se pričalo..."A iza njega su ostala pisma,ratni dnevnik i odlikovanja.I tuga roditelja. Otac se od tog udarca maltene nikad nije oporavio u potpunosti,a majka se dostojanstveno nosila sa svime,čak je mnogo kasnije,u dubokoj starosti,pokušala da poseti njegov grob...Autor zaključuje da mu je brat verovatno bio žrtva pojedinačnog slepila,da u svojim beleškama registruje samo ono što je normalno - pripreme za rat,vežbe gađanja,usavršavanje tehnike ratovanja -,nema znakova saosećanja sa žrtvama kojih je moralo biti ali se ne pominju,nema antisemitskih stavova...Njegove beleške ne otkrivaju zločinca iz ubeđenja ali nema ni naznaka otpora ili gnušanja.Samo slepa hrabrost,dužnost,poslušnost...Nemci su oduvek bili ponosni na svoju istoriju,na svoj jezik,uvek je bio prisutan mit krvi i superiornosti, osečaj da su gospodari,viša rasa.Zato im je cilj bio da presele slovenske podljude i da konačno zauvek reše jevrejsko pitanje...A kad se taj san srušio,generacije preživelih počinitelja su živele od prepričavanja uspomena ili od prećutkivanja istih...Mnogi su se opravdavali time da su samo poslušno izvršavali naređenja i da nisu imali osećaj da čine neko zlo.Zloupotrebljen je idealizam omladine,jer taj rat je bio i borba protiv nedužnih civila,žena,dece,izgladnelih,prognanih...A kasnije generacije su nosile teret odgovornosti za zločine koje je počinila generacija očeva i starije braće,generacija poslušnih i militantnih ljudi...Nema opravdanja za učinjeno...Ali,treba saslušati,treba pokušati razumeti i drugu stranu...

Прича као да прати пишчев ток мисли прошараног сећањима. Иако, на срећу, нисмо прошли кроз политичке успоне и падове као нацистичка Немачка, мислим да ће сви читаоци осетити погубност и бесмисао сличних политичких идеологија, а не само сувим разумом доћи до тог закључка, односно потврдити свој закључак (рачунам да смо сви антифашисти).