Kad je svet imao brkove

Kad je svet imao brkove,

11.03.2012.

Predivna knjiga uz koju sam i plakala i smejala se. Zoran Radmilovic je jedan od mojih omiljenih glumaca i pravo uzivanje je bilo videti ga iz jednog potpuno drugog ugla. Zahvalna sam njegovoj cerki sto je sa nama podelila ovo dirljivo secanje na njega.

Kad je svet imao brkove,

07.02.2012.

Bila sam na promociji ove knjige, ne procitavsi je. Posto uglavnom ne gledam domace filmove, cak je i Zoran Radmilovic za mene bio nepoznat (cula sam za njega, ali se nisam blize upoznala sa njegovim radom), sve do sada, zahvaljujuci knjizi njegove cerke. Kroz svoja secanja, Ana nam opisuje svog oca. Ne velikog glumca, nego oca male devojcice koja ga je videla kao najboljeg coveka na svetu sta god da je radio. Knjiga prepuna emocija govori nam kako Ana i dalje zivi sa prazninom koju je njen otac ostavio kada ih je napustio. Hvala joj sto nam je dopustila da vidimo njenog tatu njenim ocima, jer malo je ljudi imalo tu cast da ga zaista upozna.

Kad je svet imao brkove,

01.12.2011.

Ja sam rodjena u Zaječaru, i kao prava zaječarka morala sam da pročitam ovu knjigu...plakala sam i smejala se, ali sam sve vreme imala osećaj kao da Ga znam stvarno, kao da sam i ja bila sa njima na letovanjima u Cavtatu, drugovala sa Njim po kafanama i živela u njihovom stanu....stvarno neverovatno. Još kao mala sam slušala priče o Zoranu, njegovoj porodici (jer je Zaječar mali grad u kome svako o svakome nešto zna, a pogotovu kad je taj neko poznat) i dan danas kada prođem pored pozorišta koje nosi Njegovo ime, pored Njegovog spomenika ili pored kuće u kojoj je rođen, prođe me neka prijatna jeza i svaki put se ponosno nasmejem. On je jedan jedini, bard srpskog glumišta i želim da zahvalim Ani što nam je dozvolila da čitajući ovu knjigu postanemo deo porodice Radmilović. Volela bih da je Ana svake godine prisutna na festivalu "Zoranovi dani" pozorišta Zoran Radmilović, kao što bih volela da održi promociju ove fantastične, tako jednostavne, a tako iskrene priče u rodnom radu njenog oca...

Kad je svet imao brkove,

17.10.2011.

Jedva sam jutros zaspala, nakon što sam u 02:40 završila čitanje ove divne knjige. Sva uplakana, ležala sam još neko vreme i mislila na ovu prekrasnu ljubav. Ljubav između oca i njegove ćerke. Na činjenicu o velikom čoveku koji je voleo "mali" život, onaj pravi, iskonski, koji svaki čovek, i otac i majka, treba da vole kao osnovni. Možda me je činjenica da nikada nisam imala pravog tatu, i pored oca koji je živ, još više rastuživala, ali sigurno je da sam uživala u ovim sitnim, a najvećim, puzlama Aninog života. Tako su sjajne, tako prave i obične, baš kakve treba da budu. I potpuno se slažem da je takav tata - najbolji. Baš takav treba da bude. Da voli i daje celog sebe i sve od sebe, za ljubav deteta. Ana, hvala ti za ovo bolno iskustvo koje si podelila sa svima nama koji volimo tvog oca-glumca. Ova istina je razlog da ga volimo još više, kao oca i čoveka, i uz poštovanje dodelimo mu počasno mesto među velikanima. On je to zaista bio, u duši. Jelena, Šid