Ruka koja je prva držala moju

Ruka koja je prva držala moju,

29.11.2011.

Zasto mi se svideo ovaj roman? Zato sto Megi O’Farel nije tip spisateljice koja će čitaoca uhvatiti za ruku i uvesti ga u radnju bez mnogo okolišanja. Svaka reč i fraza su važne jer vode ka dubini psihološkog sveta likova. Ona je jako pažljiva kada su u pitanju detalji, oni nevažni trenuci u svakodnevnom životu koji ustvari čine nit naseg postojanja. Njen roman je kompleksan i daje nam psihološki pronicljiv prikaz o ženama koje odbijaju konformizam. Likovi su slojeviti, imaju svoje mane i vrline, atmosfera je tako koloritna da vam se čini da i sami živite u Londonu šezdesetih godina XX veka. Nista tu nije po šablonu i upravo to čini ovaj roman izazovnim, pravo uživanje.

Ruka koja je prva drzala moju,

17.06.2011.

I ova knjiga je u vec poznatom stilu Megi O'Farel. Fantasticna, sokantna, odusevljujuca. Citaoca istovremeno vodi kroz dvije radnje. Jedna je u proslosti, a druga u sadasnjosti. I do samog kraja nas drzi u nezivjesnosti, ne mozemo ni slutiti kakav ce biti rasplet. Zaista se cita u jednom dahu i ostavlja blagi osjecaj jeze. Svima je preporucujem za citanje, necete se pokajati.

Pouzdana ruka autorke u još jednoj priči o ljubavnim i porodičnim vezama,

19.03.2011.

Roman razrađuje teme koje su stalna preokupacija Megi O'Farel - ljubavne i ostale veze, porodica, priroda sećanja i uspomena i, kao i dosad, strogo čuvane porodične tajne koje kad-tad moraju da isplivaju sa posledicama po protagoniste. Za mene koja sam pročitala sve dosadašnje knjige autorke, upravo taj poslednji segment bio je razočarenje (ponavljanje zapleta, izostatak iznenađenja i izvesna nerealnost čitave priče). Takođe, likovi su uglavnom prilično bezlični, te se čak i nakon završetka knjige, čini da se o njima, odnosno njihovim karakterima, vrlinama i manama, gotovo ništa ne zna, već kao da su podeljeni na grupu dobrih i loših (i neutralnih) likova. Vidi se da je Megi O'Farel već „izverziran“ pisac i u dobrom kontaktu sa svojim čitaocima – onaj koji čita roman tačno zna gde bi trebalo da se zaplače, gde da se zapita šta će se dalje dogoditi i da strepi onda kada zna da je približava nemio događaj koji se ne može sprečiti. Za nekoga je ova predvidljivost utešna, a za nekog razočarenje. Ipak, da ne bude sve kritika moram da kažem da je na mene snažan utisak ostavila živa atmosfera šezdesetih i sedamdesetih koja može lako da se oseti, kao i mnogo niz plastičnih opisa situacija, razmišljanja i sitnica koje čine svakodnevni život. To mi se uvek dopadalo kod nje. Najupečatljivije i najbolje je izveden čitav segment priče o materinstvu, koja se odvija na oba plana radnje. Ono je izuzetno verno prikazano, način na koji menja zivot žene i kako se to održava na njen odnos sa muškarcem (naročito u početku). „Ruka koja je prva držala moju“ idealna je za ljubitelj(k)e Megi O'Farel ali su meni znatno upečatljivije bile “Kada si otišao” ili “Kako je nestajala Esme Lenoks”.

Ruka koja je prva drzala moju,

13.02.2011.

Cini mi se da je malo onih koji danas pisu kao Megi O Farel. Stil je bas specifican, upecatljiv. Prica, ili da kazem price, teku lagano, oseca se dah nekih proslih vremena, ne tako dalekih ali nekako barem meni interesantnijih od sadasnjosti kojom se toliko pisaca bavi.. Interesantna knjiga, lepo ispisana, radnja koja se lagano razvija, upecatljiv kraj. Drugacija od svih njenih romana, barem sto se stila tice. Preporucila bih.