Tramvaj zvani…

U šumi smo. Ne znam ko je sve tu. Mnogo nas je. Nikog ne poznajem. Mračno je, ali se sve jasno vidi. Kao pred kišu. Stabla su glatka, debela i visoka. Drveće je razmaknuto, razuđeno. Kraj leta je. Nema ni puteva ni staza. Nema opalog lišća. Sve je prekriveno travom. Čudno smo obučeni i imamo čudne frizure. Starinske. Ličimo na partizane. Hodamo u koloni po jedan, držimo za ramena onog ispred – kao vozić. Ne trčimo. Ne igramo. Krećemo se čudnim putanjama. Vijugamo između drveća bez ikakve pravilnosti. Ne vidim ni kraj ni početak kolone. Kao lanac smo. Ćutimo. Ni ptice se ne čuju. Vlada potpuna tišina. Šuma se nalazi na padini koja se izdiže ka jugu. Vidim i obod šume, njen kraj. Nalazi se na vrhu uzbrdice. Napolju je dan. Na vrhu brda se vidi svelost – na granici. Tu može da se izađe. Izdvojio sam se iz kolone i krenuo ka svetlosti dana na vrhu. Njih nekoliko krenulo je za mnom.


Foto: roeselienraimond.com

U potpunom mraku sam. Hladno je – smrzavam se. Osećam sneg. I dalje sam u šumi. Drugačija je. Čujem tramvaj. Zvuk je sve jači. Približava se. Dolazi  mi zdesna. Izašao je iz mraka, pojavio se iza nekog ogoljenog rastinja. Svetlo sija iz vagona. Zaustavio se na nekoliko metara ispred mene. Crven je, bez reklama na sebi. Prazan i bez vozača. Vrata su zatvorena. Osećam strah, nedefinisan, iskonski. Ušao bih da se ugrejem, ali ne smem. Drveće je nisko, tanko i prekriveno vlagom.

Izašla je iz mraka i krenula ka tramvaju. Naježio sam se od straha. Poznajem je – koleginica sa (bivšeg) posla. Zaustavila se pred vratima koja su se istog trenutka otvorila i munjevito je progutala uz nekakav čudan hidraulični zvuk. Vagoni su i dalje prazni – nema je unutra. Mašina je živa, ali je ne čujem kako diše. Ukopan sam u mestu. Iz mraka je izašao i on – takođe kolega sa (bivšeg) posla. I njega je tramvaj na isti način progutao. Nastavili su da izlaze iz mraka. Bespogovorno su, kao po nekoj komandi, kao hipnotisani, prilazili i bili progutani. Tramvaj se zatim pokrenuo i nestao iza istog onog rastinja iza kog je i došao. I mrak se malo razišao. Sišao sam na šine, osvrtao se oko sebe... Rukama sam razgrtao sneg i lišće. Prvo sam našao nju a zatim i ostale. Hladni su, bledi i mrtvi. Više ne osećam strah. Žao mi ih je. Onda su počeli da se smeju, da ustaju – kao da ništa nije bilo.

Eto to sam sanjao. Vi me sad odgonetajte.