Razlika je u mozgu

Evo, dočekala sam da prođu svi dežurni praznici verskog i laičkog porekla. Nisam htela da vam ih kvarim, mada lični doživljaj miniranja života mi teško da bih mogla rečima, rukama, nogama i očima da vam dočaram. Znam ja da će prilično njih odmah reći: »Dobro došla u Srbiju«, al ja ipak i dalje mislim da Srbija nema tapiju na glupost.

Elem, mre meni mobilni telefon. Onaj fiksni siroma nema ni priliku da umre do koje mere je zanemaren. Prosto je jedno veče svefunkcionalno radio, a naredno jutro se nije probudio, omrknuo. Mrtav, crko, ne mrda. Tračka svetla na njemu nema, a kamoli zvuka. Ne trza. S obzirom da mu je dodata funkcija to da je pametan, mene odmah mozak zaboli. Šta ću, odnesem ga u najbližu radnju njegovog porekla, odnosno baš u onu u kojoj su me ubedili da mi života bez njegove pameti nema. A, lepo sam do tada sve peške pisala. Jer pametni pišu.

Uđem ja u radnju, moj budući svedok dešavanja sedne u ćoše, i zakukam na pultu iza kog se plavi telefonska radnica. Plava kao cvetić-ventilatorčić koji cenjenu firmu simbolizuje. Pokažem joj pokojnika koji je još u garanciji, ona ga stručno obrne par puta i zaključi da mu je da ide na servis. Tim povodom dotična ispuni obrazac, poturi mi ga da ga potpišem i krene da mi se udvara. Ucaklila okicama, nabacila kez do keramičkih sedmica, nagla se preko pulta ka meni i ne staje. Te mi banku imamo, naša banka ovako najbolja i onako najfenomenalnija, dobijate tri za jedan i šest posto na stepenice...Ja šta ću, ćutim i slušam, iako znam da nema ništa od ta posla, jer u kući mi bankar čuči i poziva se na ugovor zvani Venčani list, koji sam sa njim pre četvrt veka potpisala. Druga banka bi za mene bila skok preko bračnog plota. A, ona se zanela, gusla, ne staje, ja već padam u slušačku komu...sve dok ne pomenu mogućnost plaćanja preko telefona. Tu meni sevne da ja više telefon ni nemam, ovog mrtvog mi uzela, a zamenu ni ne pominje. Izvinim joj se ja što se neću udati za njenu banku i pripitam je za zamenu. Ah da, zamena, ode ona u budžak i donese mi neku ciglicu, napuknutu. To mi je zamena. Ajd dobro, mislim se, samo nek radi, to je i tako privremeno. Uzmem onaj obrazac, probudim svedoka i otperjam iz radnje.

Kroz četiri dana mi je stigla poruka na puknuti telefon da je na servisu utvrđeno da je moj telefon pokvaren. Predivno, samo četiri dan im je trebalo...I da će biti popravljen u roku od trideset dana. Lepo sam se za srce uhvatila i počela da pominjem familiju i telefonskoj firmi, i ekspertima u servisu, i činjenici da Srbija kanda ima više žitelja od Kine koji imaju svaki po pet telefona, pa zato ja moram da čekam mesec dana. Usput sam koristila i glagole vezane za razmnožavanje sisara, al da ne prostačim. Izgleda da su moji uroci i glagoli nekako doprli do cenjene firme, tek sutradan eto nove poruke da je moj telefon popravljen i da izvolim po njega doći. Tu moj hormon sreće, Endorfin, od milja zvani Endi, poskoči i krene da se luči nekontrolisano. Obaška jer mi sutradan i promocija nove knjige bila planirana, dupla sreća, em telefon, em knjiga...

Dohvatim ja sutradan opet svedoka da mi pravi društvo, odem u radnju, kad ono ista ona radnica. Divno, izvadim ja obrazac, ona izvadi telefon i...objasni mi da telefon zapravo nije popravljen. Jer nije bio pokvaren, nego mu je mrela baterija. On jeste u garanciji, al baterija mu nije. Dobro, promenili su bateriju na servisu, ponadam se ja. Ne, ne, objasni ona, nisu. Samo su je malo digli iz mrtvih, al će da mre opet. Oni nemaju baterije na servisu. Odlično, al zato verovatno imaju seme najnovijeg hibridnog kukuruza, ako mi zatreba. Dobro, a je l mogu ja u radnji da kupim bateriju? Naravno da ne mogu, kaže dotična, nemaju je ni oni. Normalno, jer se radnja prostire na bar sedam hektara neiskorišćene površine, tako da je logično da nemaju gde da stave baterije za telefone koje prodaju. Shodno tome, i kraćem inkvizicijskom ispitivanju koje sam primenila, saznam da mi predstoji traženje baterije po udaljenim lokacijama. Počne meni da se mrači pred očima i da mi se produžavaju očnjaci, al izbrojim u sebi do sto, počnem ravnomerno i duboko da dišem na nos, sve u ime toga da me čeka promocija i da na nju ne mogu da odem raspoložena kao kobra na dijeti. Okrenem se na peti, probudim svedoka i odem iz radnje. Mislim se, izem vam firmu, tolko dana vam je trebalo da mi vratite nepopravljeni telefon. Ni ne pogledam ga do kuće, kad tamo...

...Uključim ja telefona, gledam, nešto mi čudno, nešto je praznjikavo...i lepo se sledim – telefon je obrisan. Neko je obrisao sve, neko mi je telefon vratio ko od radnje rođen, resetovali ga. Nema ničeg što je van sim kartice bilo. Većine telefonskog imenika, beležaka, fotografija, sve aplikacije nestale...Kad me nije kap zveknula! Džaba tražim, nema, nestalo...Na večernju promociju sam otišla bez pola mozga, zubne trojke su mi štrčale gore no grofu Tepešu, lepo me struja od besa prolazila.

Narednog jutra su jedva stigli ključ drugi put da okrenu, ja sam već upala u radnju, ubogi svedok, opet povedeni, me je jedva pratio. Naravno, tamo je bila ona ista izapultašica. Bacim se ja na pult, zavapim kao sinja kukavica, ona me gleda i trepće ko svraka na jugovinu:

- Pa, da...obrisano je. Znate, mi uvek resetujemo telefon na servisu.
- Brišete memoriju?! Koga ste pitali da to uradite?
- To je normalno.
- Kako normalno, da li bi bilo normalno da odnesete kompjuter na popravku i vrate vam ga obrisanog?
- Mi to uvek radimo.
- A bek ap? Jeste li ga napravili?!
- Nismo, znate to se plaća...
- Plaća? Koliko?
- Oko hiljadu dinara...
- I ko je meni to rekao?
- Gospođo, sigurno sam vam rekla.
- Da ste mi rekli, ja bih vam dala duplo samo da mi ne dirate telefon. Niste ni pomenuli.
- Nemoguće...

Gledam je i ušima ne verujem. Nemoguće? Naravno da je moguće, naročito kad se uzme u obzir da mi je od uvaljivanja banke zaboravila da ponudi i obaveznu zamenu za telefon, a kamoli mogućnost da ne ostanem bez sve pameti pametnog telefona. Tu negde je u njenim očima počela da cakli iskra bezobrazluka, lepo sam ga videla kako se zapaćava, i počelo je da mi se mrači. Mozgom mi je jurcalo to da mi samo fali njen bezobrazluk pa da ne odgovaram za sebe. Svedok mi je već visio na leđima kao šišmiš, i pokušavao da me odvuče od pulta. To je bilo malo teže, jer sam se noktima zakačila i počela da krivim glavu za moj nahero pogled čkiljavih kapaka.

Otkinuo je četvrt pulta i odvukao me iz radnje. Drug moj, svedok. Svojim telom je zatvorio put ka povratku u prodavnicu sa znakom plavog cvetića-propelerčića. Naravno da to nije kraj. Koliko sutradan je na mene oduševljeno vrisnula reklama pomenute firme: »Bezbedno čuvajte svoje uspomene...« Koje uspomene?! Obrisane? Usput je stigao i Božić. Sav normalan svet je na »Hristos se rodi« odgovarao sa »Vaistinu«, samo sam ja kliktala: »Ko je to?« Jer mi je falilo i fali mi više od pola telefonskog imenika, pojma nemam ni ko me zove, ni ko mi čestita...Lepo da ujedeš nekog.

Vrhunac je bio kada me je, naravno u vreme popodnevnog mira, pozvala vesela persona, čiji je glas cilikao na rubu histerije, da mi ponudi dodatni paket zlotvora koji su mi sahranili telefonsku pamet i pamćenje. Dodatni paket? Imate još nešto što bi mogli da mi uradite? Da vam dam telefon da malo skačete po njemu? Ima još nešto što niste obrisali, pa da me dokusurite? Da vam doplatim da uradite još nešto nemoguće? Sve sam joj rekla. I još uz sve. Verovatno su je posle toga poslali na banjsko lečenje i poseban kurs objašnjavanja nemogućeg nekome kome IQ nije na sobnoj temperaturi.

Eto, sad mi je lakše. Mrvu. Mada još uvek ne znam kad idem na more koje sam kaparisala. Znam kuda idem, ali kada...to sam pametno zapisala u pametni telefon koji mi je pametno uvalila pametna firma koja pametno briše pamet bez pitanja. Mozak da te od tog pomanjkanja mozga zaboli.