Dan pred

Dan pred sam ja sedela u svojoj sobi i bila lično tuga tugina.

Dan pred su Roditeljica i Moj Otac u dnevnoj sobi naše stambene, novobeogradske jedinice, vodili razgovor koji bi svakog prisluškivača izbacio iz takta špijunskom sadržinom, koja se mahom sastojala od zamenica i glagola:

- Gde je njen spisak?
- Meni ga nije dala ali sam pola od pre zapamtio.
- I sad pola ima, a pola nema.
- Ima više od pola, dovoljno joj je za početak.
- Jesi išao tamo sa njom?
- Išao sam bez nje, ali sutra idemo zajedno.
- Zašto opet?
- Zato što je kod Petla gužva do parka.
- Šta si čekao do sad?
- Da mi ga da.
- I?
- Ne zna gde je.
- Zovi je!
- Jeliceeeeeee!

Jelica se, dan pred, stavljala u treće lice i vukla u sobu sporošću gladne godine, pokušavajući da produži hodnik više od njegove i inače neopisive, mračne dužine. Sledilo je ispitivanje čiji je cilj bio da mi se izvuče spisak koji sam na kraju školske godine, dakle pre jedno dvesta-trista godina, dobila. Na njemu je bio spisak udžbenika potreban za novu školsku godinu koja samo što počela nije.

- Gde ti je spisak?
- Ne znam.
- Šta ćemo sad?
- Pitaću nekog.
- Koga ćeš da pitaš kad sutra škola počinje?
- Nekog u školi...
- A gde ti je onaj spisak drugi?
- Koji?
- Onaj sa zadacima koje je trebalo letos da radiš?
- Ne znam.
- Pa, šta si onda letos radila?!
- Čitala.
- Ko te pita da l si čitala, jesi li radila matematiku?
- A šta je deda radio?
- U bašti je radio i sa pčelama...
- Ko te pita za pčele, pitam te je l radio matematiku sa tobom?
- Nije...

Dan pred je saslušavanje dovelo do sledećeg zaključka: Jelica ima da sutra da ispovrti potpuni spisak udžbenika kako god zna i ume. Jelica ima da nadje i onaj spisak i odradi svu matematiku koju ne voli dok ne okapa iznad nje. To što je Jelica čitala lektiru preko leta mož mačku o rep da okači, čita i onako stalno umesto da radi nešto pametnije. Jelica ima da sačeka svog oca posle škole, a on će ranije da izadje s posla, i da se odnesu kod Crvenog Petla. Al ne u kafanu, nego u kilometarski red pred obližnjom knjižarom. U njoj su se kupovali udžbenici. Sve što drugde nije moglo da se nadje, tamo je bilo. Čak i spiskovi za pogubljene kao što je Jelica.

Dan pred je Roditeljica pristupala isprobavanju školske kecelje. Ja sam imala da morala mirno i raširim ruke kao strašilo. Prvo navlačenje kecelje je izazivalo užas i skandalizovanje. Zašto mi je prekratka? Kako su se rukavi skratili? Kad sam toliko porasla? A lepo mi je lani kupljena kecelja tri broja veća, duga tako da je pravo čudo da sam se u njoj i kretala, sa rukavima koji su mi dva puta podvrtani. U njoj sam bila slika i prilika patrijarha nepostojeće crkve tegetnih obeležja. Tada. Sada, dan pred, sam više ličila na predsednika Kućnog saveta koji je zavrnuo rukave do lakata i krenuo da isključi vodu u zgradi. Roditeljica je, sa očajem, pokušavala da produži rukave cimanjem od kog sam se krivila na jednu, pa na drugu stranu kao krpena lutka. Dok sam se ja trudila da ponovo uspostavim kontakt sa ravnotežon, ona je konstatovala da mora da mi se kupi nova kecelja, ovaj put pet brojeva komotnija. Za svaki slučaj.

Dan pred su mi i cipele bile male, iako su pred leto bile baš fino komotne, zbog čega su mi ih jače kopčali. Da ih zbog klampanja ne izgubim. Zato je Moj Otac dobijao zadatak da me od Petla odvede i kupi mi kecelju i cipele. Cipele da ne budu neke letnje, nema veze što je još uvek toplo, nego malo jesenskije, najbolje zimske jer ko će opet da mi kupuje ako ovako bez pitanja rastem.

Dan pred je Moj Otac dizao ruke od besa do plafona, jer se ispostavljalo da mi najveći broj svezaka ostao neispisan do kraja. „A ovi u školi nove sveske traže, kao da smo Rokfeleri, i sve od osamdeset strana kao da će roman da pišu! Šta ćemo sa ovim praznim stranama?!“, okretao se Otac prema meni. Ja sam treptala.

Dan pre je moj otac drškom od varjače gnjecao tube sa temperama, pokušavajući da sabere i poveća skoro osušeni, pretekli sadržaj, dok je Roditeljica očajnički vapila: „Što si potrošila svu belu boju, kako sad samo nju kupimo?! Kao da si je jela!“ Ja sam i dalje treptala.

Dan pred mi ni triko za fizičko, ni pripljeskane bele, platnene patike više nisu bili taman. Otac je uzdisao nad još jednom rupom u budžetu.

- A torba? – pitala sam ja iskušavajući sreću.
- Šta torba?
- Je l mogu da dobijem novu torbu za školu?
- Šta fali staroj?
- Stara je.
- Uradi onu matematiku, pa se javi za torbu.

Dakle, ništa od nove torbe, ništa od mirisa svežeg skaja u sobi, netaknute unutrašnjojsti bez mrvica i grafitnih tragova.

Dan pred još nisam mogla da odem u svoju sobu. Moja Roditeljica bi stala pred mene i počinjala da postavlja crnodete pitanja:

- Crno dete, na šta ti to ličiš? Kakve su ti to kraste po kolenima?
- Od bicikla.
- A te ogrebotine, kao da si s mačkama spavala?
- Od drveta.
- Opet si se penjala po drveću? A što si takva crna ko crni Arapin, crno dete?
- Od sunca.
- Kako ćeš takva u školu?
- Peške.
- Ne odgovaraj majci!

Dan pred je moja Roditeljica pokušavala da izvrši generalnu probu pred sutrašnje češljanje i vezivanje repova gumicama za tegle. Otac je krišom odlazio da čita novine, dok sam ja ostajala na poprištu saslušavanja nadajući se da ću sutra ipak imati glavu na ramenima kad krenem u školu, jer to češljanje nije išlo na dobro.

Dan pred smo Žmu i ja sedeli za trpezarijskim stolom, dok je u dečijim sobama nemirno spavalo troje naših potomaka, tužno uzdišući. Pokušavali smo da shvatimo kako da nabavimo spiskove i udžbenike, pitajući se što ne mogu one lanjske, neiskorišćene sveske i bratsko-sestrinski udžbenici da se koriste, i ko će tolike cipele i patike da kupi, ko je pojeo belu temperu i zašto niko od njih ništa pod milim bogom radio nije ovog leta, nego su prosto podivljali, da ne pominjem da su izubijani i izgrebani kao da su se na specijalnoj ekspediciji sa tigrovima sreli...

Dan pred početak škole.