Dan čokoladnih srdaca

Ljubav je disciplina u kojoj se najlakše preko prepone romantike bupne u patetiku. Zato, otkad je sveta i veka, kreativniji deo ljudskog soja smatra posebnim izazovom pisanje o ljubavi, pazeći na svaki korak reči, a sve hodajući na vrhu pera u potrazi za još nepronađenom rečju ili frazom koja bi opisala najvažniju stvar na svetu – ljubav.

 Oni manje opterećeni strahom od ponavljanja ili prosto skloni proverenom, jednostavno nacrtaju srce, dodaju mu par golubova, belih naravno, mada mogu i labudovi srcastih vratova, tu i tamo neka ruža, može i list sa kaligrafski ispisanom sentimentalnom porukom, a pored veliko pero od onog labuda od maločas...i to je to. Ma koliko takva poruka bila spreman svakog časa da se sladunjavo razlije sa papira, ekrana ili tarabe, u većini slučajeva ona radi svoj posao i ciljnoj osobi izaziva aritmične troskoke srca i budi one leptirove u stomaku. Naravno, ako je osoba prava. Nepravoj osobi će, pri pogledu na gore pomenutu romantičnu ikebanu, eventualno skočiti šećer i to će biti sve.

Jedan od najboljih načina da se zaštitite od patetike je humor. Naravno, pod uslovom, da za njega imate prirodne i stečene predispozicije, mada i h od humora je već sposobno da ublaži manjak originalnosti u ljubavnim porukama. Podrazumeva se da i objekat poruke mora da ima lakmus za duhovitost, inače će vaša poruka, kao uostalom i ljubav povodom koje je šaljete, ostati nasukana na obali vaših nada. Ovo poslednje mi ubrojte u uspešno ubadanje rahat kocke na poslužavniku romantike.

Posebno teška, ali zahvalna za rađanje nenadmašnih dela je neuzvraćena ljubav. Jer, zaljubljenost i ljubav počinju jedninom, kojom se mnoge od njih i završavaju, tinjajući do poslednjeg treptaja očekivanja. »Ljubav je čudo, možeš se i u kozu zaljubiti«, kaže ruska poslovica, a slovenačka nežnije pristupa stvari tvrdeći da svako oko ima svog slikara...koji onda, pretpostavljam, srcu podnosi izveštaj. Uostalom mozak je, što se zaljubljivanja tiče, najčešće isključen iz igre, odnosno u nju se uključuje onda kada je već kasno, kada oni insekti u stomaku već dobijaju upalu krila od lepršanja i samo kad bi ih neko pustio napolje naterali bi onog leptira u Japanu što mahne krilima i izazove uragan na drugom kraju sveta da  crkne od zavisti i zauvek se ispiše iz Kluba avijatičara. Zato bi zaljubljivanje i ljubav mogli da se tretiraju kao životna lutrija, u kojoj nikada ne znaš koja će te loptica zveknuti u glavu i hoće li na njoj pisati tvoj broj.

Iz pomenute jednine zaljubljenost, ukoliko se zapati i iz nje nikne ljubav, prelazi u nešto što slovenačku gramatiku čini mnogo dirljivijom pojavom no što su to gramatike inače. Za razliku od ostalih slovenskih naroda koji su tu posebnu vrstu množine izgubili u lavirintima istorije, Slovenci su sačuvali dvojinu. Dvojina je množina za dvoje. U zaljubljenosti dvojina dobija poseban sjaj, jer iz množine isključuje sve sem dve osobe na koje se odnosi. Nema trećih i četvrtih, nema gvirenja preko plota, nema tuđih jabuka, dvojina je ljubav. Kada se pojavi neko treći i dvojina pređe u množinu, to znači ili da treba napumpavati pojaseve za spasavanje ili da su stigle posledice ljubavi u formi dece, zbog čega bi, samo kad bi se moglo, trebalo početi sa naduvavanjem čamaca za spasavanje.

Ma koliko ljubav znala, više no išta drugo, da bude sladunjava i lepljiva, ona je ipak sektor u kome je sve dozvoljeno i u kom se monete menjaju iz trena u tren. Nikada ne znate šta će pritisnuti crveno dugmence nečijeg srca i otvoriti vam vrata u prvu njegovu pretkomoru.

O ljubavi bi moglo da se piše danima, zapravo skoro sve što je ikada napisano ima ljubav ili jasno u izlogu ili u radnji ili sakrivenu u magacinu. Svet se vrti oko ljubavi, mada bi verovatno tačnije bilo reći da ljubav vrti svet. Oko malog prsta. I veliki i mali, jaki i slabi, lepi i ružni, bogati i siromašni, poznati i oni kojih se i dalja rodbina jedva seti, dočekati trenutak kada će procvileti kao halapljivi miš u mraku, spremni da daju sve što imaju ili što nikada ni imati neće samo zato da onaj izabrani, onaj jedan jedini uzvrati ljubav istom merom. Ili mrvom koja je ponekad dovoljna, makar kao nada da će iz nje nići očekivani odgovor.

Ovo sve je povodom dana današnjeg, za kog se doduše na nivou religiozne konkurencije diskutuje da li ga duži Sv. Trifun, zaštitnik grožđa, vina i alkoholičara ili Sv. Valentin kome, ako ništa drugo, ono bar ime daje izvesnu prednost u trci za autorskim pravima. Ne zvuči sirotom Trifunu to ime uz romantiku, srca i ljubavisanje, dok Valentinu ime prosto kliza sve za sobom ostavljajući srcaste tragove. Iskreno, ja za Sv. Trifuna tokom mog prošlovekovnog školovanja čula nisam, bar ne u ovom kontekstu. U najboljem slučaju je bio jedna u nizu zimskih slava, koje su više ostavljale holesterolski, no ljubavni trag na srcu interesenata. Sv. Valentina sam upoznala tek na časovima engleskog, kada smo učionicu zavejavali papirnim kusurom preostalim od seckanja srdaca u kojima smo vežbali pisanje drugog stranog jezika.

Jeste da je ovaj Dan zaljubljenih krajnje iskorišćen od strane trgovačkog esnafa i da se deo sveta njegovim povodom preplavi srcima, ali...makar i tako...svakog dana smo zatrpani lošim i sve gorim vestima, zbog kojih smo spremni da zaboravimo sve iz istorije naučeno, i ovo naše vreme proglasimo najgorim, najstresnijim i uopšte dnom od vremena. Zato, ako se u njemu makar jedan dan iscrta srcima i posveti ljubavi, makar i čokoladnoj, ja sam – za. Taman bilo i patetično. Mogu i golubovi koji se kljunaju i labudovi koji svakog trena mogu da dobiju išijas, trpim i asimetrična srca iz kojih kaplju crvene tufne dovoljne za kompletnu analizu krvi...podnosim i sunčane zalaske sa dve crne sene u prvom planu...mogu i buketi ruža hidrirani parafinskom rosom...samo neka cveta ljubav u hiljadu cvetova. Naročito ako su punjeni lešnicima.