Tajne pisaca – Darko Tuševljaković: Pukotine prošlosti i sadašnjosti
Darko Tuševljaković, aktuelni dobitnik Ninove nagrade, otkrio nam je od kojih se materijala prave uspešna književna dela, a koja su bila potrebna i za nastanak romana „Jaz“, ovenčanom Nagradom Evropske unije za književnost, koji sada čitamo u novom izdanju.
Uvek je nezahvalno govoriti o tome odakle dolaze ideje. Zamišljam ih kako lebde iznad naših glava, dok spavamo, poput noćnih oblaka, i tek ponekad nam uspeva da odmesečarimo na neko visoko mesto ne bismo li neku od njih uhvatili za rep i privukli tlu. Često sanjam mesta na kojima sam bio, tako da se može reći da dela nastaju od oblaka, ali i od zemlje, tla koje mi je poznato. Dva takva tla svakako su ostrvo Krf i grad Kragujevac, i njihovim spojem došao sam do romana „Jaz“.
Imao sam želju, pre sada više od deset godina, da napišem nešto što će imati veze sa grčkim ostrvom koje je na mene ostavilo snažan utisak, konkretnije, nešto što će se naslanjati na njegovu impozantnu planinu, Pantokrator. Senka koju ona baca na obalu i na vas, dok stojite okrenuti moru, naprosto nameće nekakvu odgovornost, ne dopušta vam da se dokraja opustite i uživate u odmoru. To iskustvo za mene nije bilo neprijatno, ali mogao sam da zamislim likove koje će taj kameni vrh pritiskati i sprečavati ih da potisnu muku zbog koje su zbrisali u taj mediteranski raj.
Sa druge strane, tragajući upravo za korenom njihovog bekstva iz Beograda u Grčku, posle izvesnog lutanja došao sam do drugog mesta koje će odigrati važnu ulogu u romanu, a to je Kragujevac, u kom sam proveo studentske godine u drugoj polovini devedesetih. Odlučivši se za to minulo vreme i lokaciju koja se po malo čemu može uporediti s raskošnim ostrvom, osim možda po tome što su oba mesta u prošlosti svedočila velikim ljudskim žrtvama, shvatio sam da će između dva segmenta priče morati da stoji pukotina, ambis koji će ih odeljivati prostorno i vremenski, to jest da će te celine u okviru knjige stajati svaka za sebe. Štaviše, odlučio sam se da jedna bude pripovedana iz trećeg lica, a druga iz prvog, što ih naoko dodatno udaljava, ali to je varka, pošto roman kroz tu promenu perspektive zapravo postaje objedinjeniji. Damir, koji pripoveda kragujevačku priču, postaje noseći lik knjige, stožer oko kog se sve zapliće, odnosno onaj ko poseduje i priču o propalom letovanju svojih roditelja.
„Jaz“ sam pisao oko osam meseci, radeći na tekstu ako ne svakodnevno, onda svakako u postojanom nedeljnom ritmu. Pisao sam ga redom, prvo deo smešten na Krf, a onda i onaj smešten u Kragujevac, smatrajući to celinom, iako je postojao prostorno-vremenski odmak. No kada sam završio prvu ruku, bio sam svestan toga da se tu posao ne završava. Nikada mu tu nije kraj. Ako ništa drugo, knjiga još nije imala odgovarajuće ime. Od svih radosti pisanja, verovatno je najveća ona koja nastupi u trenutku kada udarite poslednju tačku na rukopis, ali to ne znači da mu se nećete vratiti. Nakon još nekoliko čitanja, mojih i najužeg kruga čitača, urednik je roman naslovio. Moji predlozi su bili dugački, suviše deskriptivni ili sumnjivo šaljivi. Jaz. Kratka reč koja savršeno opisuje razne vrste konflikata u priči, a poziva se i na formu za koju sam se odlučio.
„Jaz“ je nakon toga počeo istinski da živi svojim životom i taj život je bio živ i ispunjen. Knjiga je ušla u uži izbor za Ninovu nagradu 2016. godine, a naredne je ovenčana Nagradom Evropske unije za književnost. Bio sam počastvovan i ponosan, a to sam i sada, zbog toga što su postojali oni koji su prepoznali vrednost u mom pokušaju da obradim porodičnu dramu u čijem srcu leži duboko nerazumevanje sopstvenog i tuđeg bića, naslonjenu na nevesele godine čiji trag u sebi nosimo svi. Počeo sam ovu priču o romanu od njegovih toponima, ali oni su samo početne tačke spisateljskog putovanja, koje se, verujem, završava duboko u mračnoj Davidovoj astralnoj sobi, u kojoj on stoji kao poslednja ingeniozna i sumanuta odbrana od potpunog ludila koje nam je pretilo. I koje nam i dalje preti, iznutra i spolja.
Damir i David, nalik na lik i njegov odraz u iskrivljenom ogledalu, za mene predstavljaju gromobrane koji privlače svu napetost, neveselost i neizvesnost vremena koje je samo uslovno govoreći ostalo za nama, dok zapravo već decenijama ne uspevamo da se iščupamo iz začaranog kruga individualnog i opšteg nerazumevanja, netolerancije i nespokoja. U tom smislu „Jaz“ i posle deset godina meni izgleda kao da sam njegovu poslednju tačku udario juče.
Autor: Darko Tuševljaković
Izvor: časopis Bukmarker, br. 64
